Foto SuperDot

Rastko Obradović ima samo 23 godine, a već je muzičar svetske klase. Iako tek svršeni student džez odseka Kraljevske muzičke akademije u Oslu, Rastko je jedan od najperspektivnijih saksofonista na srpskoj džez sceni. Njegovo sviranje odlikuje autentičan i upečatljiv ton koji mu je otvorio mogućnost da sarađuje sa iskusnim muzičarima iz zemlje i inostranstva. Osim što je vrhunski saksofonista, Rastko je i izuzetan improvizator i autor koji je ove jeseni objavio EP pod nazivom Wabi Sabi za AMP Music and Records iz Norveške, a ovog novembra na mini-turneji The Northern Experience u Srbiji (Kragujevac, Beograd i Novi Sad) čućemo program koji će se naći na prvom studijskom albumu Rastko Obradović Quarteta, koji je osnovao 2017. tokom studija u Norveškoj, a snimanje je zakazano od 18 do 20. novembra u studiju Future Nature Sound u Pančevu.
O svemu pomenutom razgovarali smo s Rastkom.

Prema dostupnim podacima, vaša muzička karijera odvijala se munjevito brzo – sa 13 ste prvi put zasvirali saksofon, potom završili sve obrazovne stepene uključujući i studije u inostranstvu, a sa 23 godine muzičar ste svetskog ranga, slovite za jednog od najboljih saksofonista mlađe generacije na srpskoj i evropskoj džez sceni, a radite i kao profesor saksofona na Džez odseku SMŠ Stanković.
Recite nam kako vas je i zašto odabrao baš ovaj instrument ili pak vi njega?
Pre saksofona išao sam u osnovnu muzičku školu za klavir, koju nisam završio zato što mi se nije svideo taj rigidni sistem učenja muzike. Kada sam čuo da postoji big bend u Muzičkoj školi Stanković, otišao sam na probu i tada sam, između ostalog, čuo i zvuk saksofona, u koji sam se odmah zaljubio.

View this post on Instagram

A post shared by Rastko Obradovic (@rastkoobradovic) on Sep 24, 2018 at 11:10am PDT

Ko vam je u početku bio uzor?
Od uzora koji su bili u neposrednom okruženju pre svega bih izdvojio tadašnjeg profesora Nenada Petrovića, a zatim starijeg kolegu iz škole Dušana Vukmirovića, čiji su me virtuoznost, posvećenost i odnos prema muzici veoma inspirisali tokom školovanja. Od muzičara koje sam slušao na pločama najznačajniji su bili Kenny Garrett i Sonny Rollins.

U Norveškoj ima dosta mesta za koncerte i svirke – klubovi, biblioteke, škole ili neka potpuno netipična mesta za sviranje. Muzičarima su dostupne razne stipendije i grantovi za snimanje, turneje, kupovinu instrumenata i sl., a naplata autorskih prava je dobro organizovana, sve to stimuliše autorski rad i razvoj mladih muzičara

Za samo dve godine završili ste Srednju muzičku školu Stanković, a profesor Nenad Petrović, naš cenjeni saksofonista, tvrdio je da ste talenat kakav se retko sreće i rađa. Negde sam pročitala da ste u početku pune četiri godine svirali na pokvarenom instrumentu koji ste stalno popravljali. Kada sa ove distance pogledate – da li ste svesni svog uspeha i šta mislite da u vašem slučaju stoji iza njega?
Zapravo, školu sam završio za tri godine. Iskreno, uspeh za mene znači ostati radoznao i nijednog trenutka ne izgubiti želju za napredovanjem i usavršavanjem. Što više učim, shvatam koliko toga ne znam i to mi je podstrek da još više vežbam i učim nove stvari. Mislim da sam stigao dovde gde sam sada zahvaljujući neizmernoj radoznalosti u muzici i iskrenosti prema sebi, o tome šta znam a šta ne znam.

Multikultivator – servis za razvoj kulture i umetnosti 2015. godine organizovao je u Narodnom pozorištu donatorski koncert kvarteta Dhafera Youssefa i prikupio više od 10.000 evra za vašu stipendiju na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Oslu, a ista organizacija sada predstavlja vaš internacionalni projekat. U potpunosti ste opravdali njihovo poverenje – šta bi mladi talenti kod nas radili bez ovakve podrške? Kako vi kao profesor prepoznajete i podržavate talente?
Bez podrške, poput ove koju sam ja dobio od Multikultivatora, mislim da bi za većinu mladih studenata bilo veoma teško, ako ne i nemoguće, da studiraju u inostranstvu, pogotovo ako ne dolaze iz dobrostojećih porodica. Kao profesor, trudim se da svojim učenicima prenesem iskustva koja sam sticao svih ovih godina. Cilj mi je da kod svakog on njih prepoznam karakter i postojeća interesovanja i iz te tačke zajedno krenemo u istraživanje sveta muzike. Svoje učenike podstičem da uče od što više različitih ljudi i pomažem im da kritički razmišljaju i na taj način razviju svoj stav i izgrade svoj put u muzici.

Foto Marija Piroški

Podelite sa nama neki utisak sa studija u Norveškoj. Osim što ste se usavršavali kao saksofonista i muzičar, šta ste još naučili u toj skandinavskoj zemlji?
U Norveškoj sam upoznao jednu novu i drugačiju kulturu, ne samo muziku. Jedna od najvažnijih stvari koju sam tamo naučio jeste koliko je važno provoditi vreme u prirodi, koliko to opušta i u kojoj meri pozitivno utiče na sve aspekte života.

View this post on Instagram

#sunnydays #rastkoobradovic #jazz #multikultivator #JazzAtBelgradePhil

A post shared by Multikultivator (@multikultivator_official) on Oct 29, 2018 at 3:25pm PDT

Da li ste tokom studija imali prilike da upoznate norveški folk i ako jeste, da li i u kojoj meri njihova tradicionalna muzika utiče na njihovu džez scenu?
Tokom studija u Oslu pohađao sam i predmet norveške folk muzike. Primetio sam da je jezik njihove tradicionalne muzike veoma prisutan kod džez muzičara kako u improvizacijama tako i u kompozicijama.

Najveći izazovi za mlade ljude koji žele da se bave džez muzikom u Srbiji je nedovoljan broj prostora za svirke, bilo da je reč o koncertnim salama ili klubovima, i nedovoljna podrška institucija, ali i medija

Foto Marija Piroški

Šta su najveći izazovi za mlade ljude koji žele profesionalno da se bave muzikom danas u Srbiji? Kako su te stvari uređene/rešene u Norveškoj?
Po mom mišljenu, najveći izazovi za mlade ljude koji žele da se bave džez muzikom u Srbiji je nedovoljan broj prostora za svirke, bilo da je reč o koncertnim salama ili klubovima, i nedovoljna podrška od institucija. U tradicionalnim medijima, pre svega mislim na radio i televiziju, gotovo da nema nimalo prostora za džez. S druge strane, u Norveškoj ima dosta mesta na kojima se organizuju koncerti i svirke, bilo da je reč o klubovima, bibliotekama, školama ili nekim potpuno netipičnim mestima za sviranje. Muzičarima su dostupne razne stipendije i grantovi za snimanje, pokrivanje putnih troškova turneje, kupovinu instrumenata i slično. Naplata autorskih prava i distribucija novca od autorskih prava je veoma dobro organizovana, tako da muzičari u Norveškoj veliki deo svog prihoda ostvaruju upravo od autorskih prava za originalnu muziku i aranžmane, što, naravno, stimuliše autorski rad i razvoj mladih muzičara.

Pod čijim se uticajem razvijala vaša autorska umetnost? Kog instrumentalistu i kog džezera posebno cenite?
Na moj autorski rad su u velikoj meri uticali Tigran Hamasyan, Ben Wendel, Bojan Z, Misha Alperin, Jan Garbarek, Arve Henriksen… Sve ove muzičare veoma cenim i još uvek slušam, ali u poslednje vreme intenzivnije slušam Lennija Tristana.

Sarađivali ste sa Bojanom Z, kvartetom Miloša Branisavljevića, Aleksandrom Dendom, Vasilom Hadžimanovim, Schime Triom, Raymondom Storaunetom Lavikom, Markom Đorđevićem, Lukom Ignjatovićem… domaćim i svetskim jazz kremom. Čini se da su džezeri uvek otvoreni za saradnju i razmenu – deluju kao jedan veliki orkestar koji je uvek i na svakom mestu spreman da zasvira, improvizuje i iznenadi. Kako vi gledate na te saradnje, iznenađenja, šta vam one donose?
Svaka saradnja za mene je prilika da naučim nešto novo i unapredim sebe. Svi muzičari koje ste pomenuli su profesionalci na jako visokom nivou i svako od njih ima nešto posebno da ponudi.

Uskoro na mini-turneju po Srbiji, specijalni gost na koncertima biće Arkady Shilkloper, jedan od najboljih svetskih džez izvođača na francuskom i alpskom rogu. Kako ste baš njega odabrali za saradnju u ovom projektu?
Arkadyja Shilklopera sam slušao na pločama sastava Moscow Art Trio i drugim projektima na kojima je sarađivao sa pijanistom i kompozitorom Mishom Alperinom – jednim od mojih profesora na akademiji u Oslu. Njegov stil, instrumenti koje svira i senzibilitet je veoma specifičan i u mnogome će doprineti atmosferi koju želim da postignem ovim projektom.

Ko čini ostatak četvorke?
Ostatak benda čine muzičari sa kojima sam osnovao ovaj bend prošle godine u Norveškoj: kontrabasista Alexander Hoholm, bubnjar Raymond Lavik i pijanista Martin Jerde.

https://www.youtube.com/watch?v=ER_8UJgTBQM

I šta će publika imati priliku da čuje?
Publika će imati priliku da čuje moje kompozicije koje su većinom bile komponovane baš za ovu priliku. Te kompozicije će se takodje naći na albumu koji ćemo snimiti po završetku turneje. Dakle – svetska premijera potpuno nove muzike.

Trudim se da svojim učenicima prenesem iskustva koja sam sticao svih ovih godina. Cilj mi je da kod svakog on njih prepoznam karakter i interesovanja i da iz te tačke zajedno krenemo u istraživanje sveta muzike

Hajde da pozovemo ljude na koncerte – u Beogradskoj filharmoniji svirate 17. novembra od 20 časova…
Turneja počinje 16. novembra koncertom u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu u organizaciji tamošnjeg Studentskog kulturnog centra. Nakon toga sledi koncert u Beogradskoj filharmoniji u subotu 17. novembra, i na ovom koncertu će nam se pridružiti Arkady Shilkloper, koji će biti gost i na albumu. Poslednji na ovoj turneji je koncert u Novom Sadu, u Kulturnom centru Lab 20. novembra u 20 sati.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Sve što radim i svi dragi ljudi kojima sam okružen daju smisao mom životu, tako da ne mogu dati jedan odgovor na to pitanje.

Hvala, Rastko.

The post Rastko Obradović: Svetska premijera potpuno nove muzike na srpskoj mini-turneji appeared first on 42 magazin.

Misija ovih muzičara jeste podsećanje domaće javnosti koliko kvalitetnih muzičara potiče iz Srbije i predstavljanje njihovog džez/soul/world music/ bluz/ R’n’B zvuka razvijenog van granica naše zemlje.
Ne znamo da li ste i vi primetili, ali Beograd je postao utočište kvalitetnog zvuka i u poslednje vreme svedočimo tome koliko džez/soul/R’n’B/fank/world music/bluz scena raste sa pojavom novih izvođača. Ono što je potrebno radi negovanja ovih žanrova i opstanka unikatnog zvuka jeste okupljanje i kultivisanje  publike. To su dobro primetili predstavnici nove generacije muzičara.
Entuzijastična grupa muzičara odlučila se za prvi korak da udruženim glasovima i instrumentima stane iza ideje da umetnička muzika ima jaku, originalnu poruku od izuzetne važnosti za kulturu u Srbiji.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad

Autentičnost koju muzičari alternativne scene iskazuju sve više ima zadatak da domaću publiku upozna s tim koliko kvalitetnih muzičara (čiji zvuk pripada svetskim binama) potiče iz naše zemlje. U ovoj nameri, mladi studenti sa Berklee College of Music iz Bostona – Andrija Gavrilović, Tamara Jokić, Gagi Hajnnrih, Ilija Mihailović, Ognjen Gotovčević udružili su snage sa alumnistima čuvenog koledža – Vasilom Hadžimanovim, Markom Đorđevićem, Katarinom Pejak, Petrom i Anom Krstajić, ali i sa muzičarima koji su članovi najcenjenijih bendova na domaćoj sceni – VH Band, Irie FM, Qzama Quartet, Schime Trio, Zemlja gruva.

Muzika uživo u centu gradaPoP/Rock/House/RnB Najlepši klub na otvorenomNatkriven i siguran od kiše Osetite magiju i sinergiju najluđeg noćnog provoda i istorije, na Kalemegdanskoj tvrđavi. Dobro došli u klub u kome se STVARNO đuska ➡️Petak 3. avgust – Girls, Boys and Toys ️https://goo.gl/hMTNmU ➡️Subota 4. avgust – Electric Funx ️https://goo.gl/9SxRCE Rezervacije ☎️ 38163594294 & 063594054 https://goo.gl/VMfVrw

A post shared by Novi BitefArtCafe (@bitefartcafe) on Aug 1, 2018 at 3:41am PDT

Berklee College of Music je zaista jedna jedinstvena muzička sredina u koju se godinama upućuju mnogi muzičari iz Srbije. Studenti ovog koledža bili su između ostalog i kompozitor Vasil Hadžimanov, internacionalno poznat bubnjar Marko Đorđević, kantautorke Aleksandra Denda i Katarina Pejak koje su nakon studija ostale da stvaraju na američkoj sceni. Nije slučajno da većina koja ode na ovaj fakultet donosi svež zvuk na domaću scenu koji dalje motiviše mlade muzičare da odvažnije krenu u osvajanja.
Inače, Berklee je u proteklih pet godina bio rangiran među top tri najbolja muzička koledža na svetu, često ispred čuvenog Juilliarda.

Koncerti autorske muzike Berklee alumnista i stipendista uz podršku talentovanih muzičara iz Srbije Be Here and There održaće se 6. i 7. avgusta na letnjoj sceni Bitefartcafea – jer kvalitetna muzika može da živi i Tamo i Ovde (Here and There), a vi možete da date podršku pokretu i da uživate u izuzetnom izvođenju originalne muzike  pomenutih Berklee muzičara.
A o tome šta su Tamo, na Berklee College of Music otkrili, pitali smo i alumniste i trenutne studente.

„Jedan od najbitnijih faktora za brz i delotvoran napredak je muziciranje sa drugim studentima iz celog sveta jer sve to znanje koje ti se nudi nije ništa bez prakse, a najbolji način da sprovedeš u delo sve te lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima“, istakao je Vasil Hadžimanov, zasigurno vođa kvaliteta na domaćoj sceni.

Najbolji način da sprovedeš u delo sve lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima

Katarina Pejak je kantautorka koja je 2014. završila svoje studije na pomenutom koledžu, objavila tri albuma i trenutno stvara i živi u Nešvilu. Za sve one koji nisu prisustvovali njenom koncertu u Beogradu ove zime, koncertni serijal na Kalemegdanu je jedinstvena prilika da je čujete u tandemu sa basistkinjom i vokalom Anom Protulipac (Irie FM). Ona ističe da je Berklee institucija koja okuplja hiljade studenata i da iako nudi sve uslove i resurse potrebne za rad, izuzetno je važna individualna inicijativa i volja da se od tog koledža izvuče maksimum.
„Činjenica jeste da na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju“, kaže Katarina i o tome šta je očekivala a šta dobila na kraju studija govori: „Drago mi je što sam pred kraj studija ipak došla do onog mikrokosmosa zbog kog sam tamo i otišla, a to je upravo kantautorski stil i svi njegovi aspekti. Ljudi sa kojim sam učestvovala u sviranju i pisanju ovakve muzike deo su mog muzičkog života i dan-danas.“

Na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju

Berklee College je svakako pionir u muzičkom obrazovanju i sve inovacije u pogledu programa odgovaraju zahtevima koje ova industrija nameće. Koncept je rastao i menjao se, a sigurno najbolji uvid u to ima Marko Đorđević, jedan od najznačajnijih srpskih bubnjara a ujedno i profesor na ovom koledžu. Marko je pohađao prestižni koledž od 1989. do 1993, a od 2012. krasi ga titula predavača:
,,Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put. U vreme mojih studija to je još uvek bila ’sviračka’ škola, te je najveći broj studenata pohađao Berklee u nameri da se svirački osposobi na najvišem mogućem nivou.  U današnje vreme, uprkos činjenici da na Berklee još uvek dolaze fantastično talentovani mladi svirači, akcenat je na raznovrsnosti koju Berklee nudi – mnogo je relativno novih  smerova poput muzičke terapije, muzičkog biznisa, muzike za video-igre itd., koji su odraz držanja koraka s vremenom.“

Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put

Da li  je to džez, klasika, metal, rok, EDM ili možda neka muzika koju student tek treba da otkrije, Berklee ima način da ti pomogne u tome i da ti omogući znanje potrebno za tvoj lični napredak i dalji rad na sebi. Ova moćna ustanova svakako da je pokrenula srpske berklijevce jer su svi na fakultet primljeni uz stipendiju i na svakom polju ostvaruju zavidne rezultate zbog motivacije koje ovaj koledž unosi u njihovo muzičko biće.

Na Berklee koledžu neminovno se otkrivaju novi žanrovi i zvukovi sveta

„Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na koledžu. Toliko sam bio izložen tradicionalnoj muzici iz drugih delova planete da sam nekako shvatio da ne znam ništa o našoj muzici. Tako sam počeo da se interesujem, sviram i prenosim prepoznatljive motive srpskih tradicionalnih melodija u svoju muzički izraz“, rekao je trubač i kompozitor Andrija Gavrilović, koji je ove godine snimio svoj prvi autorski album u Bostonu. Andrija ima dvostruko poštovanje svojih kolega – i kao klasičan i kao džez trubač. Na albumu su svirale njegove kolege sa studija – muzičari iz Izraela i Srbije – koji su svojim identitetom neizbežno inspirisali zvuk Andrijinog albuma Cafun é. Muziku koju će publika čuti na njegovom koncertu nema definisanu etiketu, ali za publiku ističe da je to kombinacija modernog džeza, tradicionalnih melodija i liricizma.

Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na Berklee koledžu

Gitarista Gagi Hajnrih, koji je ovog leta takođe snimio svoj prvi album sa kolegama iz Bostona, ali i sa mladim muzičarima sa domaće scene, osvrće se na balans koji moraju imati svi kreatori autorske muzike:
„Često sam imao priliku da uočim da dosta kolega, izvrsnih muzičara, veoma retko ima priliku da izvodi svoju muziku, što me je nateralo da razmislim na koji način možemo pronaći balans između muzike i biznisa, a da pritom ne pravimo kompromise. Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate. Ono što sam sigurno naučio jeste da se kockice sklapaju jedino kretanjem prema konkretnoj viziji koju morate izgraditi i imati na tom putu.“
Što se tiče vizije, Gagi nam je zasad otkrio da zamišlja svoje koncerte kao jedno mesto gde ljudi dolaze elegantno obučeni, otvorenog uma i odlaze nadahnuti kao da su se upravo zaljubili. Muzika sa prvog albuma odiše prefinjenošću, stilski je raznovrsna uz zvuk modernog džeza. U njoj se smenjuju parni i neparni ritmovi, a melodije su pevljive i jake.

Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate

Dama koja je ljubav prema jezicima i muzici Iberijskog poluostrva pretočila u umetnost tako što piše poeziju na romanskim jezicima i komponuje muziku za tekstove, jeste Tamara Jokić. Kao jedan od najistaknutijih vokala u svom pravcu i stilu, ova world music umetnica svoju muziku opisuje kao Poeziju u muzici, muziku u poeziji. Ljudske lične priče su joj veoma zanimljive, zato je uvek inspirišu ljudi iz okruženja, ali i oni o kojima čita ili sluša u pesmama, nastupima, intervjuima. Vrlo često ističe koliko je važno taj altruizam pretočiti u istančane socijalne veštine.
„Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara. Naravno, to smo znali i pre nego što smo otišli na Berklee, ali mi se veoma dopalo što se to potencira kao jedan od osnovnih kvaliteta.“
Tamara će nas odvesti na putovanje kroz Mediteran, Balkan i Bliski istok na svom koncertu na Kalemegdanu.

Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara

Ilija Mihailović i Ognjen Gotovčević su pravi soul/džez/R’n’B tandem. Obojica su išli u Srednju muzičku školu Stanković, žive zajedno u Bostonu i udružili su svoju muzikalnost kojoj ćemo svedočiti na koncertima. Ova dvojica najmlađih članova ekipe se definitivno od početka studija trude da izvuku maksimum od celokupnog iskustva u Americi.

Mladi saksofonista Ognjen Gotovčević imao je priliku da upozna jednog od svojih omiljenih mladih muzičara/kompozitora: Braxtona Cooka. Slušajući njegov koncert bio je posavetovan muzičkim idejama koje, nažalost, ne ume da prevede u reči, ali jedan savet pamti od početka studija:

Govori ono što misliš, sviraj ono sto osećaš.

Iliju Mihailovića odabrao je Berklee Voice Department u najuži krug od deset pevača koji su imali priliku da nastupaju pred legendarnim džez pevačem, pedagogom i dobitnikom nagrade Grammy Kurtom Ellingom i da se upoznaju sa njim.
„Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam upoznao jednog od svojih najvećih muzičkih idola. Najviše me je obradovao njegov savet da treba da nastavim u pravcu soul muzike jer je u mom fraziranju prepoznao sklonost ka njoj“, kaže Ilija.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja jedne zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad. Pera i Ana Krstajić imaju tu sreću da se ceo život podržavaju i međusobno podstiču. Alumnisti Berklee koledža, kao i njegovi nekadašnji stipendisti, brat i sestra Krstajić već godinama svojom muzičkim umećem i uspesima pomeraju granice na koje smo se navikli u Srbiji. Muzika kompozitorke Ane Krstajić izvodila se na festivalima u Rusiji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj i Americi i dobitnica je brojnih nagrada u inostranstvu. Komponovala je i za pozorište, a tokom studija na Berkleeju u Valensiji komponovala je muziku za filmove i video-igre koju će ovom prilikom i predstaviti. Basista Petar Krstajić osvojio je nedavno najprestižnije takmičenje iz savremene muzike – Lee Ritenour’s Six String Theory. Kao nagradu proputovaće svet svirajući sa Leejem Ritenourom i biće predstavljen svetskoj džez sceni preko jednog od najuticajnijih džez gitarista. Ono što ističu da je recept uspeha za stvaranje kvalitetnije muzičke scene: hrabrost koja rađa inicijativu, ali i saradnja između muzičara, institucija i medija koja pruža neophodnu podršku.

O svemu tome Petar Krstajić priča: ,,Pre svega mislim da postoji nedostatak hrabrosti kako bi se muzička scena postavila na čvrste noge. Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama. Važno je da stalno prave muziku, slušaju novu i pokušavaju da je izvode uživo. Najbolji primeri svega toga u našoj zemlji su muzičari: Vasil Hadžimanov, Luka Ignjatović iz Qzama Quarteta i Schime Trio, Peđa Milutinović iz VH Banda, Qzama Quarteta, Schime Trio i benda Manivi. To su jedini ljudi za koje znam da konstantno idu ka novim muzičkim ciljevima. Jedino zbog takvih ljudi džez scena i postoji. U slučaju da se broj tih ljudi poveća povećaće se i broj klubova i kulturnih centara. Mislim da će ljudi (publika) tada imati veću svest o tome šta zaista umetnička muzika sa sobom nosi.“

Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama

O saradnji i okupljanju Ana Krstajić kaže: „Da bismo se čvršće okupili oko kvalitetnog zvuka i postali kolektivni ambasadori umetničke muzike, ljudima u Srbiji je potrebna podrška. Inicijativa mladih umetnika uvek postoji, ali je izuzetno teško ostvariti rezultate ako niste podržani od institucija. Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje. Mislim da bi tada sav taj talenat, elan i kreativnost mogli nešto kvalitetno da rode u okvirima Srbije.“

Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje

Ovi studenti raduju se saradnji sa kvalitetnim ljudima i muzičarima. Događaji poput ovog festivala nisu dovoljno česti u Srbiji, a ističu i činjenicu da ne postoji dovoljno prostora da autorski rad izađe na videlo. Ipak, ovi mladi muzičari uvideli su da su upravo oni ti koji treba da se potrude i poguraju da stvari krenu nabolje na muzičkoj i kulturnoj sceni.
Uvereni smo da Srbija ima mnogo talenata i da jedino zajedno možemo privući publiku, napraviti bolje uslove i praviti ovakve muzičke događaje češće.

U realizaciji događaja učestvuju i koleginice sa Berklee koledža: Višnja Begović i Teodora Kaljević koje će ovoga puta imati najviše posla iza zavese, organizacija pripada timu SOUL Society – stari Bitef i Novog Bitefartcafea i spoljnih saradnika, mladih muzičkih entuzijasta Marine Zec i Vukašina Jekića. Program se realizuje uz podršku Multikultivatora – oficijelnog Berklee Global Partnera za Srbiju i susedne zemlje.

Kako zvuči Berklee u Beogradu

The post Be Here and There: Svi naši Berklee muzičari zajedno na Kalemegdanu appeared first on 42 magazin.

Aleksandra Denda spada u one ljude za koje pomislite da ih oduvek znate iako ih prvi put srećete. Mlada džez, neo soul i world music pevačica stvara u Njujorku, ali dok pričate sa njom, ne možete a da u glavi ne čujete zvuke i ritmove sa svih, suprotnih tačaka globusa. Iz Malezije prečicom stižete do Indije, Balkan je nekako prirodno povezan sa Portorikom i Brazilom… Iz kurikuluma joj se smeše sve sami velikani muzike koju stvara njena duša, stigla je i do Carnegie Halla, a rado bi da jednoga dana od nekog afričkog plemena pozajmi još neku notu koju će, sigurni smo, upisati na pravu liniju svoje životno-muzičke partiture koju sanja – ta reč je odličan šlagvort za naš razgovor koji je počeo tonovima smeha.

Aleksandra, da li si ti sanjar koji veruje u čuda dok na svom putu neprestano traži nove zvuke i diše muziku? Moram to da te pitam, iščitala sam tvoju biografiju i još ne mogu da pohvatam šta si sve radila i gde si sve bila. A zanimljivo je kako si definisala sebe u četiri reči.
(Smeh) Dreamer, believer, soundseeker, songbreather, moram sebe da definišem, tako su mi došle nekako te četiri reči i ta kovanica koju sam smislila – songberather. S tim što believer nema veze sa nekom religijom, već sa tim da verujem u čuda, da verujem da ne postoje koincidencije, da je sve nekako negde zapisano.

Berklee ima fenomenalne programe i divne profesore, ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi

Da li i Carnegie Hall koji te čeka 22. jula spada u paket tih čudesnih snova?
Imam nekoliko zanimljivih priča, posebno za Carnegie Hall, zapravo za neka mesta gde sam nastupala. Ranije kada sam posećivala Njujork, imala sam te male rituale, stajala bih ispred nekog kluba koji mi se mnogo dopada i sanjarila kako ću ja tu pevati i, stvarno, za ta mesta ispred kojih sam sanjarila otvarale su se prilike za nastup. Tako sam nastupala u WMC-ju u Bruklinu, Blue Note Jazz Clubu u Vest Vilidžu i sad, evo Carnegie Hall, ispred kog sam pre dve godine onako stajala, šetkala se oko zgrade i sanjarila o tome kako je unutra jer nisam još imala prilike ni koncert tamo da pogledam (smeh). „O kako bi bilo divno jednog dana…“

I eto tebe tamo uskoro sa Janom Kusom i njegovim ansamblom neobičnog, originalnog naziva.
Da, nastupiću tamo sa Janom Kusom i njegovim bendom Slavo-Rican Assembly u okviru revije različitih performansa. Kus je Slovenac, saksofonista, šest godina živi u Njujorku, puno je sarađivao sa Portorikancima, činili su nekad polovinu njegovog kvarteta, a radio je i sa ljudima iz Kolumbije i Dominikanske Republike. To je inspirisalo Slavo-Rican, što je njegova kovanica, jer je želeo da nađe sponu između karipskih ritmova i neparnih ritmova karakterističnih za Balkan i slovenske zemlje, i te naše romantične, pomalo setne melodije. I stvarno je dobio jako interesantan miks – napravio je npr. rumbu u 15/8.

Aleksandra u čuvenom Blue Note Jazz Clubu u Njujorku

A tvoje putovanje počelo je još u muzičkom vrtiću, zatim je usledio klavir.
Da, završila sam nižu muzičku za klasičan klavir, a potom džez pevanje u srednjoj, tako da sam se potpuno posvetila glasu. Zapravo sam oduvek htela da pevam. Prvo sam naučila da sviram harmoniku i onda sam se prebacila na klavir. Uvek mi je bila ideja da sebe mogu da pratim na klaviru, to mi je bilo komplementarno za glas, i stvarno mi klavir i dan-danas mnogo pomaže da pišem muziku, da razumem teoriju i harmoniju.

E onda počinje serija ostvarenja snova – audicija za Berklee College of Music.
Dve audicije u mom slučaju. Prva u Atini 2007, dobila sam stipendiju koja nije bila dovoljna, trudila sam se svim silama da nađem sponzorstva, ali to je palo u vodu. Tada sam zapravo negde odustala od svog sna, previše mi je bilo bolno. Pomislila sam da je prošao voz. Međutim, 2009. Berklee je prvi put došao u Beograd i ljudi su masovno krenuli da me zovu. Morala sam da se prijavim, najgore mi je da se kajem da nešto nisam ni probala. Čak sam u tom periodu malo bila i odustala i od muzike, nisam radila na teoriji, stvarima koje su sastavni deo audicije, pa sam se malo i plašila na šta će to da liči. I onda je moja divna mentorka, profesorka i sada jedan od najboljih prijatelja Ivana Kotov, koja je završila Berklee, došla u moj stan noć pred prijemni i rekla: „Pevaćemo celu noć, čitaćemo s lista ja ne izlazim dok ne kažeš da tamo ideš.“ Ispratila me je na audiciju, dobila sam ovog puta dva puta veću stipendiju i čvrsto rešila da odem. Godinu i po dana prikupljala sam sredstva na razne načine. Bilo je baš – preko trnja do zvezda.

Kad čovek čita tvoju dosadašnju biografiju, čini se kao da su ti se otvorila sva vrata na koja ste pokucali, a zapravo…
Vidi se samo vrh ledenog brega, a ono ispod je ogromnoooo.

Taj univerzitet si u jednom intervjuu opisala kao veliku košnicu u kojoj zuje melodije sveta i uporedila ga sa švedskim stolom.
Ta metafora za švedski sto važi sve više i više kako raste to internacionalno Berklee telo. Ti dođeš tamo i dobiješ jedan ogroman tanjir i ideš od jednog mesta do drugog i skupljaš uticaje iz različitih delova sveta poput hrane iz različitih kuhinja sveta, a na tebi je da probaš, da vidiš šta ti se od toga sviđa, šta ćeš tu da iskombinuješ da bi napravio neko svoje jelo, svoj specijalitet. I stvarno daje jednu veliku širinu i muzičko bogatstvo, ali jako je važno i kako se kao umetnik razvijaš lično jer se to uvek reflektuje i na tvoju muziku. Berklee je puno uticao na moj razvojni put, posebno ljudi iz različitih kultura, prijateljstvo i rad sa njima. Sve to te otvori i pokaže ti neka nova prostranstva. Profesori su divni, program, smerovi, pokrivaju bukvalno sve aspekte muzičke industrije… Ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi.

Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim, centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost

I onda se seliš u Njujork. Šta ti je pružio život u glavnom gradu sveta?
Ostala sam prvo malo u Bostonu, ali polako je krenuo talas odlaženja mojih prijatelja u Njujork, prema kom sam ja imala ambivalentna osećanja. Kad sam išla tamo dok sam studirala, jednom mi se dopadne, ja se oduševim, potpuno me inspiriše, sve mi je fantastično, a sledeći put me uplaši ceo taj haos, ta vreva, neka nervoza, ulica, konkurencija, pa me to spusti… Bio je to jedan rolerkoster. A kad su tamo otišli svi moji prijatelji, to me je motivisalo da odem i ja, posebno zato što u Bostonu muzička scena ne otvara nikakva vrata više, a Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim. Centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost.

Devojke iz akaplela grupe Rosa

Rosa je grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo, ljudi su nas nalazili na razne načine

Sada tamo uspešno vodiš dve grupe – Rosu i tvoju Aleksandra Denda Group.
Rosa je akapela grupa sa veoma zanimljivom pričom. Osnovale smo je Marija Stojnić i ja, a nas dve smo se slučajno upoznale. Kad smo se srele, pričala mi je o dokumentarcu koji radi Folktale The Girl Who Posed the Sun (Devojka se suncu protivila) o srpskoj tradicionalnoj muzici, o njenom socijalnom, političkom i istorijskom kontekstu, a fokusirala se na repertoar koji su pevale samo žene. I, eto opet, sanjarile smo kako bi bilo super da postoji grupa koja bi, kada ona bude predstavljala taj film, pevala muziku uživo… I posle par meseci, već sam bila u Njujorku, iz Bostona me zovu i kažu da su čuli da imam srpsku grupu i da bi voleli da nastupimo na nekom globalnom događaju za tri meseca. Ja kažem: „Da, da, imamo grupu, mi smo devojke iz različitih zemalja, pevamo srpsku tradicionalnu muziku“, a od grupe je postojala samo ideja. Zovem Mariju i kažem joj da imamo tri meseca da smislimo i pripremimo ono o čemu smo pričale. U grupi je bilo nas šest, naporno smo radile tri meseca i nastupile… Za Rosu osećam kao da je to grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo. Obično se cimaš, pa te neko bukira, pa te čuje… a Rosu su ljudi nalazili na razne načine. Nastupile smo u muzeju MoMA prošle godine, na Mendocino Music Festivalu u Kaliforniji sa Markom Đorđevićem i njegovom grupom SVETI, na najvećem festivalu balkanske muzike Golden Festivalu u Njujorku.

U martu prošle godine u klubu DROM u Ist Vilidžu predstavila si prvi svoj album Dreamer, koji dobija lirske epitete – eterična, pačvork akustike i elektronike, fuzija neo soula, džeza, R&B i world musica… A melanholični singl In The Dark bio je pesma dana na jednom čuvenom radiju i postoji zanimljiva verzija koju si uradila sa perkusionistom Arthurom Kamom.
Da, tada je nastupio prošireni sastav benda, uglavnom nastupam sa ritam sekcijom, električna gitara, klavijature, bas, synth bass i bubnjevi, ali tada su bila još dva prateća vokala, cela duvačka sekcija – mali orkestar, ali htela sam da predstavimo tu muziku na drugačiji način, uz neke nove aranžmane. Zahtevan projekat – okupiti sve te ljude za probu je misija. A stvarno sam imala sreće da je Arthur pristao da bude moj bubnjar, to mi je veliki kompliment kad ljudi sa Berkleeja koje sam baš želela da budu u mom bendu to prihvate zato što im se pre svega dopada muzika. Arthuru se dopala ta numera In the Dark, hteo je da uradi cover za tu pesmu, to mu je bio izazov. Tako je postao i deo benda. Pošto smo je Arthur i ja stavili na YouTube, neko ju je poslao Jonu Oliveru koji vodi emisiju The Main Ingridient na čuvenom Ist Vilidž radiju, a on ju je samo postavio na svoj FB, tagovao me je i tražio da mu pošaljem pesmu jer je želeo da bude The Song of the Day na tom radiju. Moć interneta.

Opet slučajnost?
Neko je negde nešto zapisao (smeh).

Držala sam radionice u Nagalendu u Indiji, a osećaj da ono na čemu si radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše je jako lep poklon

Tvoja prijateljica Vasuda Šarma iz Indije preporučila te je za profesora muzike u Nju Delhiju?
Stalno smo planirale da se vidimo i ja sam jako želela da odem u Indiju jer sam se zaljubila u njihovu kulturu, htela sam da je vidim u svoj njenoj veličanstvenosti i raznolikosti. Vasuda je poslala moj CV da cirkuliše Indijom, on je završio na Global Music Institutu u Nju Delhiju, gde su me zvali da predajem. To je prelepo iskustvo, studenti su bili jako motivisani, i talentovani, i raznovrsni. Putovali smo i u Nagalend, gde ljudi i dalje žive u plemenskim zajednicama, potpuno drugačija kultura tačno između Kine i Burme, a u tom deliću Indije nemaju pristup muzičkom obrazovanju. Tamo smo držali radionice i taj osećaj da ono na čemu si ti radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše da dalje radi jeste jedan jako lep poklon.

Tamo si uradila Already Here sa Vasudom, koja je dobila podršku indijskog MTV-ja i magazina Rolling Stone.
Sa Vasudom sam se našla u Mombaju nakratko, znale smo da se vidimo tad pa ko zna kad, morale smo da uradimo nešto zajedno. I sve smo uradile naopačke. Imale smo kostur pesme, onako neki tužan demo, uradile smo je za jedan dan i već sutradan smo snimale spot – prvo smo zapravo uradile spot pa samo završile pesmu, tako što smo slale ljudima na sve strane sveta da dosnimavaju svoje delove. Moez iz Egipta je svirao perkusije, Jusif iz Kuvajta svirao je gitaru, Aman iz Indije klavir i synth bass, Jan Kus iz Slovenije saksofon, dakle – okupile smo ekipu online.

Sve hoću da te pitam, kako izlaziš na kraj sa svim tim etno-uticajima?
Na početku, kad si u fazi skupljanja, to jeste jako frustrirajuće, jer je mnogo lakše da se fokusiraš na jedan žanr, na nešto što je onako jasno i čisto, i to radiš, a kad skupljaš stvari sa više strana, nekad možeš da osetiš da se vrtiš ukrug i da se pitaš šta će ti to. Najpre ti nije jasno šta se tu dešava, ali polako se zumira slika i u jednom trenutku desi se AHA momenat – to je to što želim. Uvek postoji faktor iznenađenja, tuđeg imputa, koji je dragocen, treba da budeš otvoren za neki nov predlog ili ideju koji su drugačiji od onoga što si ti zamislio.

Lista ljudi sa kojima si sarađivala je fenomenalna: Patrice Rushen, Bilal, Javier Limon, Joey Blake, Jose Merce, Christiane Karam, Albino Mbie, Big Mike, pa Jovan Maljoković, Dado Topić, Vlatko Stefanovski… Kakvo osećanje to budi kod tebe?
Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, ili sam imala prilike da nastupam na istom mestu sa njima, a to je stvarno čast i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije, kada ti krenu flešbekovi kako si ih slušao kad si bio 10-15 godina mlađi, koliko su te inspirisali i uticali na to što si danas, a oni su tu ispred tebe. U engleskom postoji lepa reč starstruck, koja objašnjava taj momenat apsolutnog iznenađenja i oduševljenja, paralizu kad se to desi.

Marko Louis je pomenuo u intervjuu za 42 magazin pre nekoliko meseci da si u duetskoj pesmi Ovaj grad za njegov album Beskraj pevala na izmišljenom jeziku.
(Smeh) Mi smo se upoznali tri godine pre te saradnje na radionici za pevače koju sam ja držala. Koristila sam neke metode koje sam učila kada sam bila u jednoj akapela grupi čiji je repertoar uglavnom bio improvizovan – na bini svako peva nešto i stvara se muzika na licu mesta. Jedna od vežbi bila je da oni pričaju na nekom svom jeziku – to je personal language, da imaš nameru šta ćeš da kažeš, ali da to ne govoriš na jeziku koji znaš, već da izmišljaš. I Marko je meni zapravo vratio štafetu i rekao: „Ajd sad ti pevaj na tom tvom izmišljenom jeziku na kom si ti mene terala da pričam pre par godina“ (smeh).

Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, što je stvarno čast, i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije

Nastupila si i na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike 2016?
Da, na poziv srpske ambasade u SAD i LeitmotivArts, produkcijske kuće iz Njujorka, nastupili smo na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike, koja se obeležava svake godine na drugoj tački na planeti, a prošle godine bila je u Vašingtonu. Nastupili smo nakon Herbiea Hancocka i D. D. Bridgewater – opet uz pomenuti flešbek. Trebalo je da otvorimo nastup pesmom People Make World Go Round, verzijom koju je Marcus Miller uradio, i ja ga u tom trenutku ugledam u publici. Okrenula sam se bendu s pitanjem da li mi sad možemo da izvodimo tu pesmu ili da menjamo. Ali odsvirali smo je. To je stvarno bila velika čast i mislim da je vrhunac moje lične karijere kada sam predstavljala sebe i svoju muziku. Nakon tri dana nastupala sam sa brazilskim gitaristom Sergiom Pereirom u sedištu UN u Njujorku u okviru događaja Moments and Movements. Osim našeg nastupa. organizovana je izložba fotografija srpskih i brazilskih autora, bili su spojeni Srbi i Brazilci.

Kad smo već kod Brazila, evo uskoro Bebel Gilberto stiže na festival Musicology, na kom ćeš i ti nastupiti 4. jula u 22 časa u letnjem Bitef Art Cafeu na Kalemegdanu.
Što se Bitef Art Cafea tiče, zaista im skidam kapu za sve fantastične muzičare koje dovode, a koje ne znam da li bismo imali prilike da vidimo i čujemo. A taj prostor je jako intiman, prijatna je atmosfera jer je na otvorenom, dobar je zvuk.

Šta te osim Carnegie Halla još čeka kad se vratiš u Njujork?
Deo sam projekta začetog u Njujorku, koji se sad širi svuda. Zove se Art Links, uključuje umetnike iz različitih delova sveta i spaja umetnike iz različitih disciplina u parove. Onda sledi igra koja liči na gluve telefone, samo što se umesto reči koristi umetničko delo. Prvi par stvara delo i šalje ga sledećem paru koji na njemu radi, svaki par ima samo 10 dana, onda šalje sledećem paru… Ima između 10 i 15 parova i na kraju se početno delo i njegova progresija izlažu u nekoj njujorškoj galeriji. Mene su sparili sa Izraelkom Noom Meir koja se bavi umetničkom akrobacijom i za mene je izazov šta ćemo nas dve sad da uradimo i na osnovu čega ćemo kreirati nešto. Jako zanimljivo.

Veoma zanimljivo. Da li postoji još nešto što sanjaš? Da li si skoro bila ispred nekog kluba, šta si poslednje pikirala?
(Smeh) Ljudi u Njujorku su jako otvoreni i neguju ritual people watching – sede u parku i posmatraju ljude, a normalno je da priđu strancu i da ga pitaju bilo šta. Tako je mene u metrou jedan glumac pitao: „Šta je tvoj san?“, a ja sam mu rekla da bih volela da muzikom obiđem svet. Posle nekoliko meseci otišla sam u Indiju – otvorila sam neku kutiju tom rečenicom (smeh). Želim da duže boravim na određenim mestima i proučavam tradicionalnu muziku, da živim sa plemenima, da se dublje upoznam sa zvukovim raznih podneblja i da ih zabeležim. U daljoj budućnosti volela bih da budem deo priče koja povezuje filantropiju i muziku, kao i da sarađujem sa Robertom Glasperom, to sam zapisala na nekom papiriću pre tri-četiri godine – još se nije otvorilo (smeh).

Ne sumnjam da će se i to obistiniti – držimo fige. Hvala, Aleksandra.

The post Aleksandra Denda: San mi je da muzikom obiđem svet appeared first on 42 magazin.