Pred njenu izložbu Traženje vrata u zidu koji ih nema, koja se u ponedeljak 7. maja otvara u Velikoj galeriji KC Grad, razgovaramo o konekciji vizuelnog i primenjenog, kao i umetničke i dizajn scene – te načinima na koje se ove naizgled suprotne strane kanapa mogu vezati u jedan čvor, dopunjivati se, sarađivati.

Stvaraš duže od jedne decenije, i podjednako se ogledaš u vizuelnoj i primenjenoj umetnosti. Da li ih striktno razdvajaš i imaš li prioritet? Da li si pre svega primenjena ili vizuelna umetnica? Vizuelno i primenjeno je podjednako zastupljeno u mom stvaralaštvu. Kad bih to spojila, rekla bih da sam velikim delom kinestatički umetnik. Prvenstveno se vodim emocijama u radu, a one moraju biti meni vizuelno odgovarajuće, bilo da su primenjene ili ne. Volim da mešam primenjeni i likovni koncept, i oduvek me je interesovala fenomenologija primenjenih objekata i njihova kontekstualizacija u idejnom i vizuelnom smislu.

Volim da mešam primenjeni i likovni koncept, i oduvek me je interesovala fenomenologija primenjenih objekata i njihova kontekstualizacija u idejnom i vizuelnom smislu

Izložba ima zanimljiv naslov, pa me interesuje kakva su to vrata koja se traže u zidu? Šta je inicijalno inspirisalo instalacije koje sačinjavaju postavku koju će publika videti 7. maja u Velikoj galeriji?
Vrata su Sezamova. Od dečje bajke, kada se vrata otvaraju na Sezame, otvori se, odrastanjem otvaramo ili ne mnoga vrata, iza kojih je neki novi svet. Ovaj moj svet sastavljen je iz pitanja, mogućnosti i iskustava koja posetiocima, nadam se, daju dovoljno informacija da otvaraju svoje nove priče i nov svet.

Govoriš o dva sveta koja su sadržana u dve celine postavke, nazvane Rozarijum i Krila. Šta je sadržano u te dve celine i kako ih treba čitati?
Rozarijum je sastavljen od niza porcelanskih objekata – neki su apstraktni, neki svakodnevni upotrebni, a svi su povezani. S druge strane, Krila su sastavljena od dva metalna pera. Svet mojih iluzija, senki i stvarnosti su Rozarijum, a Krila nevidljiv aspekt aktivnih vrata, kroz koja je teško proći skoro kao preko oštrice brijača.

Ovaj moj svet sastavljen je iz pitanja, mogućnosti i iskustava koja posetiocima, nadam se, daju dovoljno informacija da otvaraju svoje nove priče i svet

Inspiracija dolazi i od Platona. Da li njegovo učenje o ideji igra ulogu u obe sfere tvog stvaralaštva s obzirom na prirodu njegove filozofije ili je konkretna inspiracija ovoj postavci?
Platonova Alegorija pećine je moja dugogodišnja inspiracija. Bilo koji keramički objekat je za mene pećina. Prva floskula koju pamtim vezana za keramiku jeste „keramika je iznutra prazna“, a dodala bih spolja se očekuje neka dekoracija, jer keramika je stereotipno za mnoge bila i ostala dekorativna umetnost. Činjenica da često keramički objekat očekuje neku sadržinu koja dolazi iz spoljnog sveta, čini je idealnim medijem za kontekstualizaciju Platonove Alegorije pećine i teoriju forme i ideje. Gledalac je sadržina.

Kakvi su planovi za budućnost? Izlagala si internacionalno, da li nastupaš negde u svetu sa ovom postavkom? Ili izlažeš svoju upotrebnu keramiku?
Ova postavka je prvenstveno predviđena za Veliku Galeriju KC Grada jer povezuje primenjeno i likovno stvaralaštvo, što KC Grad uspešno radi već devet godina. Na nekom drugom mestu postavka bi bila drugačija, a verovatno i tema. Trenutno se sprema Trijenale keramike u Sloveniji, gde ću izlagati, potom u junu me čeka samostalna izložba, kao nastavak ove izložbe, u Galeriji Stepenice, u Centru za kulturu Šumatovačka. U septembru idem u Nemačku na rezidencijalni boravak u Kunstlerhaus Neumunsteru, gde ću raditi na novom projektu.

Našoj umetničkoj sceni fali povezivanje, kolaboracija i državni PR

Pretpostavljam da pratiš domaću umetničku i dizajn scenu. Kako se ona tebi čini? Šta joj fali ako joj išta fali?
Povezivanje, kolaboracija i državni PR. Dizajn i umetnička scena su najvećim delom na suprotnim stranama, u svojim nišama. Deklarativno će svi reći da nije tako, ali u stvarnosti jeste tako. Mislim da umetnička i dizajn scena mogu mnogo jedna od druge da nauče. Nedostaje jedna velika manifestacija ili izložba koja bi u isto vreme na istom mestu prikazala obe scene. Ali s obzirom na to da smo mali u svetskoj umetničko-dizajnerskoj areni, uz siromašnu podršku države, naši uspesi su fantastični.

The post VALENTINA SAVIĆ: Umetnička i dizajnerska scena treba da uče jedna od druge appeared first on 42 magazin.

Izložbom Infitialis mlade umetnice Izabele Mašić Velika galerija KC Grada otvara ovogodišnju izlagačku sezonu, i to 5. marta od 20 časova. Izabela je samo jedna u nizu mladih talentovanih umetnika koji će se ove godine predstaviti beogradskoj publici u Velikoj galeriji i debitovati samostalnim izložbama tokom godine.

Razgovarao sam sa njom pred samo otvaranje o intencijama serije Infitialis, o tome kako je psihološko i sintaksičko istraživanje uobličilo ove slike, kao i doziranju autoportreta kroz seriju. Infitialis kao naslov jeste latinski pridev (infitialis, infitialis, infitiale) koji označava negaciju, negativno, odrično. Zbog čega je odabrala ovu temu, šta je u ovom istraživanju saznala i kakvu borbu vodi sa svojom generacijom mladih umetnika, saznajte u narednim redovima

Serija pod nazivom Infitialis bavi se negativnim aspektima života. Šta je iniciralo da tvoje stvaralaštvo ide u ovom pravcu: neki intimni razlozi ili posmatranje okoline? Kada se razvila ta ideja?
Serija radova pod nazivom Infitialis, koja na latinskom znači odbijanje, neprihvatanje, bavi se mojim procesom učenja iz negativnih situacija kroz koje sam prošla tokom života kao i opažanjem ponašanja drugih ljudi i njihovih iskustava. Zanima me transformacija ličnosti nakon proživljene traume koja može da vodi u smrtonosnu klopku zvanu mentalna bolest, kojoj se ne pridaje dovoljno pažnje i neretko se tretira kao tabu tema. Moguće je izvući se ili potpuno izbeći taj ponor, moguće je rasti, ojačati i naučiti nešto iz tih negativnih događaja, ali da bi taj proces mogao da počne, potrebno je prihvatiti da se nešto loše dogodilo. Ono što je iniciralo da ja krenem da se bavim ovom temom jeste sklop nekih teških događaja iz mog detinjstva, porodični problemi, surovost dece u školi, kao i direktno posmatranje kako jedan život može lako da se ugasi skrhan težinom svakodnevice, smatrajući da je bolje „dostojanstveno“ umreti nego priznati mentalnu nestabilnost i zatražiti pomoć.

Zanima me transformacija ličnosti nakon proživljene traume koja može da vodi u smrtonosnu klopku zvanu mentalna bolest, kojoj se ne pridaje dovoljno pažnje i neretko se tretira kao tabu tema

Eksperimentisanjem dolaziš do zanimljive interpretacije zasnovane na homonimskim značenjima reči „negativ“. Tako da vizuelizuješ negativne emocije, događaje i uopšte aspekte života kroz fotografski negativ pretočen u sliku. Da li si istraživala druge opcije izražavanja i koje? Zbog čega je ova vizuelizacija odabrana?Kao što se vidi na slikama, pokušavam da prikažem negativ i u bukvalnom smislu. Svaka slika pomoću digitalnog pomagala, tj. aplikacije sa negativ filterom, može da se vidi u pozitivu. Na taj način takođe aludiram na uzajamnu povezanost pozitiva i negativa, jedno postoji u drugom. Trenutni radovi iz ove serije nastali su u mediju klasičnog slikarstva, tj. ulja na platnu ili formi digitalne slike, ali postoje ideje za buduće projekte koji bi se realizovali kroz fotografiju i video-instalacije.

Nisi odabrala da prikazuješ negativne događaje kao takve, već ljudsku figuru. Kompozicije variraju od složenih isprepletenih do pročišćenih i jasnih. Da li su ovo psihološki portreti ili autoportreti? Da li prikazuju borbu za balans pozitivnog i negativnog ili je nešto sasvim drugo u pitanju?
Kroz govor tela želim da prikažem ono što se dešava unutra. Nije konkretno važan događaj i to kroz šta smo tačno prošli nego je važno kako se posledica tog događaja manifestuje u nama samima. U zavisnosti od toga koju emociju želim da prikažem, kompozicija se usložnjava ili uprošćava. Iako koristim druge ljude kao modele, oni su takođe i depikcija mog unutrašnjeg sveta, ali smatram da svako može da se identifikuje sa prikazanim. Iza motiva koji su prikazani stoji ideja da se u posmatraču probudi neki nivo uzrujanosti jer ti motivi nisu nužno prijatne scene, one prikazuju želju da potisnemo i odbacimo sve što je negativno. Želimo da odbacimo sve što nam oduzima osećaj prijatnosti, želimo da budemo ušuškani i da problemi, bili oni ozbiljne ili benigne prirode, ne postoje, ne shvatajući da iste te neprijatnosti nose pozitivnu snagu koja može da nas ojača. Pomoću njih zapravo znamo da cenimo pozitivne momente u životu.

Krećem se u krugu veoma ambicioznih mladih ljudi koji se strastveno bore za svoju umetnost. Borba je veoma surova i u njoj se često nailazi na zatvorena vrata

Da li je ova serija dovršena ili nastavljaš da radiš na njoj i posle izložbe? Da li paralelno već radiš na drugim konceptima i istražuješ za buduće slikarstvo?
Naravno, postoje ideje za druge projekte, ali smatram da još nisam izvukla maksimum iz ove teme. Zapravo, čini mi se da sam je tek načela. Postoji još mnogo toga što želim da ispričam, ali da bi to bilo sve pošteno ispričano, potrebno je mnogo vremena, rada i samoaktuelizacije.

Za kraj mi reci nešto o trenutnom stanju umetničke scene u zemlji. Kako je ti vidiš, koje kolege ceniš? Šta tu nedostaje, šta se promenilo, a šta bi trebalo da se promeni, ako išta treba?
Mislim da u našoj zemlji postoji veliki broj veoma kvalitetnih umetnika koji, nažalost, nemaju sredstva i prilike da iskažu svoj potpuni potencijal. Potrebna je podrška države i aktivna publika koja ceni rad i kvalitet. Krećem se u krugu veoma ambicioznih mladih ljudi koji se strastveno bore za svoju umetnost. Borba je veoma surova i u njoj se često nailazi na zatvorena vrata. Najveći problem u našoj državi jeste što nedostaje znanje, tj. umetničko obrazovanje građana, koje se neretko iskazuje kroz nerazumevanje, omalovažavanje i nezainteresovanost prema njoj. Da bi se ove situacija promenila, potrebno je umetnost i kulturu gurnuti u fokus. Živimo u dobu gde smo izloženi medijima, koji imaju veliki potencijal, ali se trenutno koriste na pogrešan način, veličaju lažne ideale. Smatram da, ako bi se preko njih davalo više pažnje kulturi i umetnosti, onda bi se situacija u državi veoma brzo promenila nabolje, kako za umetnika tako i za posmatrača.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Izabela Mašić na Behance.net

The post IZABELA MAŠIĆ: Umetnost učenja iz negativnih situacija appeared first on 42 magazin.

Tokom proteklih pet godina publika je imala priliku da prati rad gostujućih umetnika koji su posećivali Srbiju, a sada će, u okviru izložbe Edge Effects/Serbia, njihovi multimedijalni stvaralački projekti biti prikazani zajedno.

Mirko Nikolić, Joanes Simon-Perret, Quelic Berga Carreras, Sara Maria Kariranta, Nabb+Teeri, Carl Giffney, Company i Radhildur Ingadottir izložiće svoje projekte inspirisane ekologijom i održivim razvojem. Uz gostujuće, postavku će zaokružiti odabrani domaći umetnici, čija umetnička praksa dotiče temu ekologije kroz različite aspekte, od kritičkog i konceptualnog do dokumentarnog: Dušica Dražić, Vladimir Bjeličić, Tijana Radenković, Mina Piščević i Vjeko Sumić.

Ovom prilikom kustos Velike galerije KC Grada, Aleksandar Stojanović, napravio je intervju sa parom umetnika iz Finske – Jannom Nabbom i Marijom Teeri, koji su otkrili detalje svog projekta i ispričali – kako su doživeli Srbiju.

U kom trenutku i na koji je način se vaše umetničko istraživanje usmerilo ka ekologiji. Da li istražujete druge oblasti kada stvarate?
Na ekologiju se može gledati kao na sredstvo ili način razmišljanja. Otpočeli smo da se dublje bavimo ekologijom upravo na početku Frontiers in Retreat projekta. Smatramo da svi ljudi, naročito umetnici, treba da žive i da definišu ekološku budućnost što pre, te izlože sebe eksperimentalnim načinima života. To je nama u poslednje vreme glavni fokus.

Smatramo da svi ljudi, naročito umetnici, treba da žive i da definišu ekološku budućnost što pre

Zbog čega smatrate da su program artist in residence važni? Koji su vaši najjači utisci i iskustva sa rezidentura koje ste tokom projekta realizovali u različitim delovima Evrope?
Boravak i stvaranje u rezidenturi dozvoljava da sve teče sporije i prirodnije nego kada su u pitanju porudžbine ili klasične izložbe. Zbog toga se rezidenture mogu posmatrati kao idealna mesta kontemplacije i stvaranja novih ideja, umetničkih dela. Smatramo da je projekat Frontiers in Retreat uspeo da stvori privremenu zajednicu umetnika, kojoj je dozvolio da stvori nešto veoma postepeno i sporo, veoma organski i neusiljeno.

Na prvoj Frontiers in Retreat rezidenturi u Kataloniji, u Centru umetnosti i prirode u Ferari 2015, učili smo o takozvanim fokalnim praksama (focal practices) i rešili da sprovedemo niz eksperimenata. Fokalno (lat. focus, srce, ognjište) jeste stanje objekata, radnji koje zahteva koncentraciju, posvećenost i odanost mestu njihovog porekla i ima prema tom mestu duboke, složene i često intergeneracijske odnose (1). Istraživali smo kako lokalni uslovi i okolnosti datog mesta utiču na naše stvaralaštvo. Naš pomalo paradoksalni pokušaj da dostignemo nivo fokalnog života i umetničkog stvaralaštva na mestima rezidenture kasnije su nas vodili u Srbiju, na rezidenturu u KC Gradu na jesen 2016, a zatim u Suomelinnu u Helsinkiju na proleće ove godine. Planiramo da nastavimo istraživanje fokalnog pristupa u daljoj budućnosti.

Koji su najjači utisci sa rezidenture u Srbiji? Šta je to što vas je iznenadilo? Kako je sve uticalo na vaše kreativne procese?
Pristup svakodnevnom životu u Srbiji čini nam se mnogo fleksibilnijim i živahnijim nego u Severnoj Evropi. Fascinirao nas je komšiluk u kom se gaji kupus u bašti i kokoši na obali Dunava. Čak i mačke i psi imaju specifične balkanske odlike. Kao i svuda, i u Srbiji smo istraživali lokalnu floru i faunu. Uprkos zagađenju otkrili smo bogati biodiverzitet, čak i u samom središtu Beograda. Međutim, nije bilo lako pronaći relevantne informacije o lokalnim ekosistemima. Zbog toga smo se trudili da sve posmatramo temeljnije i detaljnije, pa čak i kuću u kojoj smo boravili u Zemunu.

Boravak i stvaranje u rezidenturi dozvoljava da sve teče sporije i prirodnije nego kada su u pitanju porudžbine ili klasične izložbe

Vaš video-rad Thinking of Invertebrates jeste fuzija audio-dnevnika i video-animacije o vremenu provedenom na rezidenturi u Srbiji. Mikroorganizmi u videu su veoma zanimljivi i mešaju se sa različitim prizorima i pejzažima. Interesuje me kako ste odabrali momente i organizme koje ste vizuelizovali u finalnoj montaži? Zanimale su nas biljke i životinje na koje smo nailazili u Beogradu, Zemunu i Sirogojnu. Međutim, vremenom su insekti i ostali beskičmenjaci postali glavni predmet interesovanja. Audio-dnevnik se zapravo osvrće na naše susrete sa insektima i beskičmenjacima, dok 3D animacija objekata i mrtve prirode nastala upotrebom fotogrametrije, daje oblike „glumcima“, koji uglavnom ostaju nevidljivi ograničenoj ljudskoj percepciji.

Animacija ih prikazuje uz pomoć tehnike. Kombinacija audija i videa može se doimati kao nasumična. Tekst i slika idu svojim tokom, povremeno se preklapaju, a zatim se opet razilaze. U prikazu nalik na san narativ povremeno se spaja sa postapokaliptičnom bliskom budućnošću.

Boravili ste u Sirogojnu i tamo učili o tradicionalnim zanatima i njihovoj primeni, da li je vaše delo Kuvarica primer toga? Kako ste izabrali poruke koje su izvezene na kuvarici? Koje ste još zanate istraživali, pošto i majica sa motivom bube svojom obradom podseća na zanatski proizvod?
Tokom boravka u Sirogojnu čitali smo članak Donne Haraway (2). Pozajmili smo jednu njenu ilustraciju koju su nam preveli na srpski. Tako je rođena Posthuman kuvarica. Pomerili smo fokus sa čoveka na perspektivu ostalih živih vrsta koje nastanjuju našu okolinu (neke od prikazanih životinja se tradicionalno upotrebljavaju u ishrani).

Majica sa motivom bube rađena je u tehnici rya tapiserije (tradicionalna tehnika tapiserije u Finskoj pod nazivom ryijy). Ova tehnika upotrebljavala se za ćebad i pokrivače zbog odlične izolacije koju pruža, slično krznu, a koja je neophodna zbog veoma hladne klime u Skandinaviji. Čvorovi nastali ovom tehnikom krupniji su i ređi od onih na persijskim tepisima. Naša majica sa aplikacijama u ovoj tehnici zapravo je nastala na rezidenciji u Suomelinni u Helsinkiju, a predstavlja omaž i memorijal jednoj vrsti buba koja nastanjuje tepihe (lat. Attagenus woodroffei), koja je česta štetočina u starijim zgradama Helsinkija.

Pristup svakodnevnom životu u Srbiji čini nam se mnogo fleksibilnijim i živahnijim nego u Severnoj Evropi. Fascinirao nas je komšiluk u kom se gaji kupus u bašti i kokoši na obali Dunava

Zanati sa sobom nose estetiku i jedno dublje značenje koje otkriva kakve fokalne odnose sadrže, što zavisi od mesta na kom se zanati razvijaju. Anti Salminen i Tere Vaden navode da odustajanje od privrede bazirane na fosilnim gorivima vuče za sobom odustajanje od masovne proizvodnje i mašina koje to gorivo koriste (1). Mi smatramo da ovladavanje zanatima može u tom smislu biti korak napred u fokalnom načinu života, koji je mnogo bolji za ekologiju i ne zagađuje prirodu oko nas, već je upotrebljava na održiv način.

(1) Esej Antti Salminena & Tere Vadéna Energija i iskustvo

(2) Članak Donne Haraway: Tentakularno mišljenje 

The post NABB+TEERI: Iako je zagađen, Beograd ima bogat biodiverzitet appeared first on 42 magazin.