Kako to izgleda živeti životom koji krši društvene norme na koje smo navikli, pričao nam je Vladan Velimirović ili Okwang Sunim – zenbudistički monah koji gotovo pola života živi u Južnoj Koreji, a rođen je u Kruševcu
Vladan Velimirović dokazao je da budizam nije vlasništvo azijskih tradicija već da čovek zapadnog društva i hrišćanskog backgrounda može praktikovati budističku praksu jednako posvećeno kao bilo ko sa azijskog kontinenta.
On je danas poznatiji po svom monaškom imenu – Okwang Sunim (u prevodu – Svetlost Prosvetljenja), a od kada se iz Južne Koreje, gde je živeo skoro 20 godina, nedavno vratio u Beograd, sasvim spontano počeo je da okuplja ljude zainteresovane za zen budizam. I sama planiram da se priključim njegovoj Zazen meditaciji, koja se održava dva puta mesečno, a posle čitanja ovog intervjua – možda ćete i vi!
Ovo vas verovatno svi pitaju, ali – kako ste se odlučili da postanete zenbudistički monah?
Jeste, i uvek ponavljam istu priču – moram jer ne mogu da izmišljam (smeh). Bila su dva faktora: prvo, ozbiljno sam se zainteresovao za azijsku duhovnost jer sam studirao filozofiju i čitao dosta tekstova o tome. U to vreme nije bilo puno takvih knjiga na srpskom, pa sam počeo da učim engleski sa ciljem da čitam i putujem. S druge strane, prolazio sam kroz neku životnu krizu – krizu sazrevanja, patio sam. Budino učenje mi je dalo odgovor na to pitanje – šta je patnja, kako nastaje i kako da je se oslobodimo. Te dve stvari su me navele da donesem odluku i posvetim život izučavanju budizma.
Tada ste počeli da putujete?
Pre svega želeo sam da pronađem učitelja koji će mi pomoći, a njih u Srbiji nije bilo. Sakupio sam malo novca i otisnuo se na put – nisam razmišljao koliko će to trajati i da li ću se predomisliti u međuvremenu. Nije postojao jasan plan, nekako se sve samo od sebe nameštalo. Prvo sam bio u Parizu i u Engleskoj, pa sam odatle otišao u Aziju, koju sam gotovo celu obišao.
Zen monah radi ono što radi, sabrano, opušteno, prisutno, bez dvoumljenja. Kad završi jednu stvar, pređe na drugu. Bez ambicije, bez straha
Najviše godina proveli ste u Koreji.
Jedan poznati korejski zen učitelj Seungsahn bio je prvi koji me je, na neki način, inspirisao da uopšte krenem ovim putem. Želeo sam da odem u Koreju, ali u to vreme tamo je bila diktatura, a ja sam dolazio iz Jugoslavije – komunističke zemlje, pa uopšte nije bilo lako otići. U međuvremenu sam se zainteresovao za jednu formu budizma koja se zove Vipassana i uspeo da dospem do Šri Lanke, gde sam proveo sedam godina izučavajući je. Tamo sam upoznao neke korejske monahinje i kroz priču sam spomenuo zen učitelja Seungsahna i kako sam radio sa njim, na šta su se one oduševile jer su čule za njega. Nakon toga su mi njih dve, zamisli, kupile kartu za Koreju. Kada sam došao u Koreju, povezao sam se s nekim ljudima iz budističke zajednice i ostao tamo. Istina je da u Koreji imaš neku vrstu sigurnosti koju nemaš u Indiji ili Šri Lanki jer je bogatija zemlja, pa ima više šansi da se nešto uštedi, a samim tim plati zdravstveno siguranje i slično.
Zašto Buda, a ne Hrist?
Hrist nas spasava, kažu. Ako spasenje postoji – onda je to kroz razumevanje grešaka koje smo pravili i kroz promenu pristupa problemu. To je moj način razmišljanja. I tu Buda dolazi u susret jer kaže: „Svoj život stvaraš svojim mislima, rečima i delima. Ako patiš, to je zato što nešto radiš neispravno. Praviš greške. Hrišćanski prvobitni greh je metafizički koncept. Ali budistička greška je stvarna, opipljiva. Svi činimo greške i učimo na greškama. Dakle, promeni misli, promeni reči koje izgovaraš, promeni način na koji se ponašaš – to menja našu sudbinu, naš svet. To mi je približilo Budu, a udaljilo me od hrišćanskog koncepta „spasa“ i „greha“.
Da bi čovek bio ozbiljno u budizmu i da bi napredovao, potrebno je dosta vremena, pa je u tom smislu bolje biti sam, bez obaveza prema drugima. Međutim, to je sve stvar izbora. Znam dosta ljudi koji imaju posao i porodicu, ali u isto vreme su i veoma dobri praktičari
Da li i vi patite?
Ponekad, ali manje nego pre. Osećati fizički bol je normalno, osećati tugu je ljudski, ali upasti u duboku depresiju, osećati beznadežnost, konstantni nemir, neprekidnu pomamu za stvarima, novcem, zadovoljstvima, ili opsesivno mrzeti – tu leže koreni patnje. Ako to razumemo i radimo na tome da ih uklonimo, moguće je živeti srećno i mudro. Ispunjeno, bez straha, bez iluzija. Niko nije neprekidno srećan, i to treba prihvatiti.
Kako biste jednom rečenicom opisali život zen monaha?
Samo sedi i ne razmišlja, kao Mujo u vicu (smeh). Naravno, ne – to je stereotip. Zen monah radi ono što radi, sabrano, opušteno, prisutno, bez dvoumljenja. Kad završi jednu stvar, pređe na drugu. Bez ambicije, bez straha.
Gde dalje? Šta je sledeći korak?
Treba voleti, saosećati s patnjom, radovati se s radošću… ali treba imati i distancu, odnosno razumeti da uvek može krenuti po zlu, pa to prihvatiti bez mnogo uzbuđivanja… Zato je neophodan trening, priprema uma. Cilj je kada shvatimo da je sebičnost koren sveg zla. A sebičnost dolazi iz a-vidye (sanskritska reč koja se sastoji od negacije a, i korena vid koji je i u srpskom glagolu videti). Dakle, neuviđanja, neznanja, pa ne možeš nikog okrivljivati. Moraš progledati, videti istinu.
Kako pomoći svetu?
Svetu, možda, nema leka. Kaže Leonard Cohen u jednom intervjuu: „Ništa u ovoj sferi ljudskog nije predviđeno da funkcioniše. Sve traje donekle i pukne. Tako da jednom kad to duboko spoznaš, i poštuješ, počinješ da saosećaš s ljudskom patnjom, jer shvataš da se svi suočavaju s istim problemom…“ Mislim da on lepo sumira problem: ništa nije savršeno, svi udaramo u zid, ali pomozi ljudima koliko možeš, budi saosećajan.
Svoj život stvaraš svojim mislima, rečima i delima. Ako patiš, to je zato što nešto radiš neispravno. Praviš greške. Hrišćanski prvobitni greh je metafizički koncept
Šta je zen?
Promena u percipiranju sveta. Gledaš na stvari novim očima. Kao dete. Ali ima i razlike od dečjeg gledanja. Razum funkcioniše, prošao si kroz greške i zablude. Dete nije. To te čini mudrim. Dete je samo čisto, neokaljano. Ali nije još mudro, a čistoću polako gubi… To je jednostavna mudrost. Vidiš da je drvo zeleno, nebo plavo. Nisi izgubljen u hodnicima sopstvenog komplikovanog uma. Izašao si na čistinu. To nije mudrost filozofa, nije proizvedena intelektom. Intuitivna je, direktna, ne praviš se pametan, prosto si tu, budan…
Kako promeniti život?
Kad vidiš gde je tvoj pravi interes, odmah se zaputi tamo. Ne čekaj pravo vreme, idealne uslove, novac, podršku… Idi što pre. „Ostavi mrtvima da zakopavaju svoje mrtve“, kažu negde u Novom zavetu…
Da li čovek može biti duboko u budizmu, a da ima porodicu i živi neki, uslovno rečeno – običan život?
Da bi čovek bio ozbiljno u tome i da bi napredovao, potrebno je dosta vremena, pa je u tom smislu bolje biti sam, bez obaveza prema drugima. Međutim, to je sve stvar izbora. Znam dosta ljudi koji imaju posao i porodicu, ali u isto vreme su veoma dobri praktičari.
Svetu, možda, nema leka. Kaže Leonard Cohen u jednom intervjuu: „Ništa u ovoj sferi ljudskog nije predviđeno da funkcioniše“
Kako reaguju ljudi kad vas upoznaju? Kod nas nema puno zenbudističkih monaha, a društvo je većinski tradicionalno.
Rekao bih sve bolje i bolje. Čini mi se da interesovanje za azijsku kulturu raste, dok je ranije vezivano uglavnom za sektašenje. Kada sam postao monah, svi su me se odricali, počevši od moje porodice koja me nije razumela, a samim tim ni podržavala. Sada se stvari menjaju, zahvaljujući internetu ljudi se upoznaju sa zenom koji je nekada bio nepoznanica, pa me zovu da držim predavanja. Javljaju mi se i rođaci koji kažu da su mislili da sam poludeo, ali su uvideli da nije tako.
Nedavno ste imali i predavanje u okviru Dana korejske kulture koje je realizovala Ambasada Koreje.
Na tom predavanju govorio sam o korejskoj kulturi i o tome kako izgleda živeti u korejskom manastiru. Iznenadio sam se da je sala bila puna, i to uglavnom mladih ljudi. Jedna devojka mi je prišla na kraju predavanja i rekla mi kako bi želela da se zamonaši, pa da joj pomognem oko toga. Ja sam je obeshrabrio i rekao joj da razmisli još malo, da ne žuri (smeh). Ali, ako je odlučna – tu sam.
Dva puta mesečno držite i meditaciju u Vedanta joga centru u Beogradu.
Tako je, osnovali smo Zazen grupu i počeli da organizujemo meditacije dva puta mesečno. Moram da napomenem da nije za svakoga – na poslednju je došlo dosta ljudi, ali nisu izdržali do kraja. Meditacija počinje od devet sati ujutru, a završava se u pet po podne. Dakle, dosta je intenzivno. Prave se male pauze, takozvane hodajuće meditacije, ali ceo proces traje oko osam sati. Zahtevno je fizički – ljudi prosto ne mogu da sede uspravno i prekrštenih nogu toliko dugo, a onda i mentalno – moraš da opažaš sadržaje uma jedno duže vreme. Na početku same meditacije dajem bazične instrukcije, a na kraju diskutujemo o individualnim iskustvima. Kada smo to pokretali, pitali smo se hoće li se iko pojaviti, ali na naše iznenađenje odziv je uvek dobar i grupe su pune. Ljudi žele da nauče praktične veštine – kako da ostanu zdravi, mentalno i fizički, da budu prisutni, da vežbaju koncentraciju. Drago mi je da mogu da pomognem u tome.
Poruka ljudima koji meditiraju?
Polako, bez očekivanja, samo posmatrajte, bez stvaranja ičega. Nema se gde stići, nema se gde pobeći. Stoga, budite tu gde ste.
