Iako zna da je Google bad guy, pisala mu je ljubavna pisma jer je htela da ga romantizuje. Piše i poeziju uprkos tome što je malo ljudi čita. Ne plaši se da kaže šta misli, a pred gomilom ljudi oseća strah. Peva u bendu koji je malo utihnuo. Anksiozna je čim pomisli na budućnost, a zna da će ljubav i dobrota odložiti propast sveta
Prethodne godine ona je pisala ljubavna pisma Googlu i čekala da joj neko isplanira dan.
Ognjenku Lakićević verovatno najbolje opisuju pesme koje piše i peva. Njen karakterističan glas postao je zaštitan znak benda Autopark. Ipak, sebe ne doživljava kao muzičarku već kao nekog ko piše. Bend Autopark na scenu je stupio 2000. godine, uradio četiri albuma i imao brojne nastupe, kao i karakteristične novogodišnje singlove koje objavljuju poslednjih pet godina.
Krajem 2016. godine objavila si knjigu poezije Ljubavna pisma Guglu, zašto baš taj naziv?
Većina mojih pesama nastaje u draftovima, kao mejl da nekom pišem. Sve te prepiske na kraju završe u Googlu, odnosno u gmailu. Google je u suštini bad guy, ako gledamo šta oni rade sa privatnošću i ličnim podacima, ali se nisam osvrtala na tu stranu ovog puta. Htela sam da romantizujem Google, da to bude kao neki prijatelj za kojim posegneš u pet ujutru kad si sam, guglaš svašta.
U toj naslovnoj pesmi neka osoba koja pokušava da preživi noć obraća se Googlu. U tom trenutku Google je jedina „osoba“ koja je budna za nju. Prepiska i gomila razmenjenih pisama ili možda neposlatih pisama itd. Sve to tu provejava, a manje-više svi koristimo gmail, ja prva.
Motiv pisma nije nov u tvojoj poeziji. Sećam se pesme Autoparka Pisma koja stalno pišem, ali niko ne razume. Koliko misliš da je ono što radiš shvaćeno i prihvaćeno?
Jedan album mog omiljenog benda The Smiths zove se The World Won’t Listen. E pa tako se oduvek osećam i nekako sam skoro već navikla na to. Ipak, postoji jedan ograničen broj ljudi, nekad se zapanjim koliko se unose, pošto me isto tako zapanji koliko se većina ljudi inače u životu ne unosi ni u šta. Ne mislim da u mojim pesmama postoje nekakve nedokučive metafore, neka preintelektualizovana simbolika i slične gluposti, pa da suština ne može da se razume. E sad, stvar je senzibiliteta, ukusa i želje da se upuštaš i prepuštaš.
S obzirom na to da sam toliko puta čula ono isključivo „ja ne čitam poeziju“, dobro je da je ostao iko. Volim umetnost (šta god ta reč više značila) koja je dostupna, razumljiva, a nije trivijalna, koja komunicira i nije samodovoljna, umetnost koja ti svaki put iznova donosi još neko novo čitanje, neki novi sloj, dublje vezivanje. Isto kao i sa ljudima.
Prošle godine si objavila knjigu Troje zajedno sa Ivanom Tokinom i Vladimirom Tabaševićem. Možeš li uporediti ove dve knjige?
Pored toga što Troje nudi na uvid presek rada tri autora, i što je zanimljiv presek neke ponude savremene poezije u Srbiji, ta zbirka je sveukupno dosta mračnija. Na dobar način, naravno. Takav je utisak i ljudi sa kojima sam pričala. Što se samo mojih pesama tiče, Ljubavna pisma Guglu zapravo nudi jedan suštinski optimizam, iako na prvi pogled ne deluje tako, ali pesme nisu stvar za prvi pogled. Takođe, ovde sam počela da se bavim ozbiljnijim uređivanjem, u čemu su mi mnogo pomogli Zvonko Karanović i Marko Tomaš.
Nisam znala kako da pišem o svetu u širem kontekstu, a da ne bude banalno. Možda mi je trebalo da odrastem i prerastem sebe, da budem veštija u pisanju. Ne kažem da sam sada spektakularno vešta, ali toliko dana i noći sedenja ispred tih reči, morala sam bar nešto da naučim o pisanju, ali i o sebi
Kako je došlo uopšte do saradnje na knjizi Troje?
Lidija Kusovac iz Samizdata B92 mi se obratila. Nemam tu sposobnost da cimam ljude, što je poguban odnos prema radu u ovoj klimi gde je išta što navodi na promišljanje potpuno skrajnuto. Da se meni neko nije obratio, ne znam da li bi išta izašlo. Ona je odlučila da nas okupi. Ovo je, mislim, prva zbirka poezije koju je Samizdat B92 izdao jer su dosad izdavali samo prozu. A Tabaševića i Tokina sam do tada znala samo kao prozne pisce koje cenim, pa mi je cela akcija bila još zanimljivija. Dakle, Lidija je pokrenula stvari.
Autopark je nastao 2000. godine. Šta se sve promenilo za ovih 16 godina u vašoj muzici?
Kako su se razvijali naši životi i ličnosti, tako se razvijao i naš pogled na muziku i ono što pokušavamo. Nismo promenili toliko zvuk koliko možda pristup. Kompleksnost života je naložio kompleksnost i u muzici. To je sad retroaktivna dekonstrukcija, nije kao da smo nešto planski odlučivali da budemo nekakvi. Srećom pa u bendu postoji Nikola (druga osoba iz našeg autorskog dua, prim. aut. :)) kao neko ko razmišlja i radi, on je istinska pokretačka snaga Autoparka, a ja uglavnom samo idem okolo, mašem nekim stavovima i dosađujem mu.
Foto: Nemanja Đorđević
A sama muzička scena u Srbiji?
Koliko god da je stanje za život ovde nepovoljno, a takvo je već previše dugo, otkad znam za sebe, scena nam je jaka. Možda bih volela da je još raznovrsnija, u smislu nijansi unutar kao žanrova, ako to postoji, ali možda sam se ja samo polakomila.
Prvi album objavili ste 2005. godine, i to samo na internetu, kada to uopšte nije bilo popularno. Kako je do toga došlo?
Mi smo više to uradili kao „pa dobro svakako će to jednom da završi na internetu“, a sad nije valjda da ćemo da tražimo izdavača. Mrzelo nas je, realno. Bend je delovao kao da neće više postojati jer je jedan od članova koji su osnovali bend išao u inostranstvo.
Pročitala sam da si u tom periodu imala strah od javnih nastupa i nisi htela da nastupate. Kako je moguće da neko ko piše i objavljuje tako ličnu poeziju ima strah? Jesi li se nekad plašila da objaviš neku pesmu zato što je previše lična?
Ne, nikad nemam taj problem. Nemam taj strah od istupanja u stavovima. Imam samo nelagodnost od fizičkog prisustva svog naspram ljudi. Uvek su ljudi pitali kako, ti si tako ekstrovertna. Mada se vrlo mešaju ti pojmovi ekstrovertan i introvertan. Osećam samo izuzetnu anksioznost u velikoj gomili i naspram ljudi koji od mene nešto očekuju. Nemam nikakav problem da stanem iza bilo kog stiha i rečenice koje sam bar osetila, nekad to ne radim… Samo baš u tom fizičkom smislu mi je neprijatno, ali to je stvar vežbe. Smanjilo se sad kada smo imali dosta koncerata zaredom.
Novogodišnji singl Isplaniraj mi dan govori o izbeglicama i izbegličkoj krizi. Kako si odabrala baš tu temu?
Pa tema se logično nametnula, kao neki utisak godine, i ove i prošle. Nikola me je podstakao, uvek me podstiče da izlazim iz sopstvenih okvira. Ponekad sama sebe zaključam tamo jer sam se plašila da ne umem da pišem o nekim temama, pa sam se sigurnije osećala u tim, kao ličnijim temama. Nikola me tera da širim područja borbe, da prevaziđem samodovoljnost u pisanju. Nije da mi nismo bili društveno angažovani u poeziji i stavu od samog početka, jesmo, ali sve nekako suptilno i ne u tolikoj meri koliko smo privatno osvešćeni. Nisam znala kako da pišem o svetu u širem kontekstu, a da ne bude banalno. Možda mi je trebalo da odrastem i prerastem sebe, da budem veštija u pisanju. Ne kažem da sam sada spektakularno vešta, ali toliko dana i noći sedenja ispred tih reči, morala sam bar nešto da naučim o pisanju, ali i o sebi.
Sve priče su lične, pa i ova koja se tiče sveta i stanja sveta, to je sve moja opservacija. Nikada nisam davala sebi za pravo da budem portparol drugih ljudi, čak i kada koristim prvo lice množine, to je samo da bih postigla širinu odmaka ili neki sličan efekat, nekad i ironijski.
Spot za pesmu koji je Nikola napravio je samo produbljivanje značenja pesme, i jedna ozbiljno lepa egzistencijalistička ilustracija priče koju pričamo, priče u kojoj je svaka lepota umrla. Ne bavimo se humanitarnim radom kroz ove pesme, samo posmatramo stvari i pišemo o tome šta nas pogađa. I posle pesme trpe tu moju/našu opsesiju, a onda i čitaoci/slušaoci.
Srećom pa u bendu postoji Nikola kao neko ko
razmišlja i radi, on je istinska pokretačka snaga
Autoparka, a ja uglavnom samo idem okolo, mašem
nekim stavovima, dosađujem…
I sve kao velike priče opet mogu da se posmatraju kroz „male“ priče. Setimo se Mausa, horor-priče o holokaustu prikazane kroz malu hroniku jedne porodice. Nikad se neću oporaviti od Mausa. Ne znam kako se iko oporavi od ružnoće sveta, kao i od umetnosti i ljubavi koja obnavlja svaku ćeliju.
A čija ideja je taj koncept novogodišnjih singlova?
Mislim da Nikola stoji iza toga, sveli smo se na jedan singl godine otkad smo malo utihnuli. On je duhovitiji i promišljeniji od mene. Svaki put kad izađe naš novogodišnji singl, kažu mi prijatelji „e baš si nam ulepšala praznike, sad mi se umire“, pošto je uvek nešto malo teskobno u tekstu. Čisto da se ne opustimo u prazničnom raspoloženju i zaboravimo gde živimo, iako to nije namera, samo rekapitulacija često donosi nelagodnost.
Kao što si rekla malo ste utihnuli i dosta je prošlo od prošlog albuma. Da li je u planu nešto novo?
Jeste, evo ovih dana pokušavamo da definišemo pojavni oblik Autoparka za ovu godinu. Imamo pesme, to svakako.
O čemu bi volela da bude novogodišnji singl za doček 2018. godine? Čemu se nadaš?
Uhhh, ne znam. Da budemo zdravi. Šta više čovek da poželi od toga. Uvek se nadam najboljem. Od sveta globalno ne možeš nešto mnogo da očekuješ, osim da će dalje manijakalno i brutalno jurcanje za profitom da ga jednom uništi, ali dok je god ljubavi i dobrote, nekako ćemo se krpiti ili odlagati propast sveta. Ne znam šta će biti na kraju ove godine, kako ću se osećati, kakav će moj život biti, samim tim ne mogu ni da pretpostavim o čemu bi moglo da bude… evo već sad postajem anksiozna kad mislim o tome. Meni se uvek meša anksioznost od te neizvesnosti kakva će godina biti (šta će biti za godinu dana – pitanje za napad panike) i neka neobuzdana radost jer volim život.
