Nataša Kokić, umetnica poznata po svojim strukturalističkim crtežima, izlagaće po drugi put u Velikoj galeriji KC Grada. To će biti njena 19. samostalna izložba, a otvaranje je zakazano za ponedeljak 2. oktobar od 20 časova
Popričao sam sa Natašom o promenama koje su se neminovno dešavale u njenom stvaralaštvu, od 2011, kada se prvi put predstavila u Velikoj galeriji, do Distribucije verovatnoće, kako je nazvana najnovija postavka. Saznajem zbog čega se bavi antičkom filozofijom, kako je inkorporira u svoje stvaralaštvo, kako vidi promene na domaćoj umetničkoj sceni, koje kolege prati i koji su njeni planovi za budućnost.
Nataša je pri kraju svojih doktorskih studija.
Dok planira samostalnu izložbu u Berlinu, koja će biti malo drugačija, pozivamo publiku da se upozna sa korpusom najnovijeg stvaralaštva u Velikoj galeriji KC Grada. Distribucija verovatnoće biće otvorena do 14. oktobra svakog dana od 14 do 20 časova.
Za početak mi reci kako je došlo do ideje za ovu postavku? Zašto baš antička filozofija? Da li se inače baviš antikom ili si do nje došla istražujući konkretno za Distribuciju verovatnoće?
Fizika i astronomija, kao i njihovi vizuelni opisi, zanimaju me još odavno. Privlačile su me stare ilustracije eksperimenata iz hemije, fotografije nebeskih tela, kao i njihove aproksimacije. Ideja je bila spojiti takav vizuelni materijal sa savremenim opisom društva, to jest sa pogledom pojedinca na društvo. Zanimalo me je kako jedan prosečan građanin tumači današnje društvo i odnose njemu, kao i svoje mesto u gomili. Antičku filozofiju otkrila sam usput, kroz čitanje i gledanje raznih emisija o evoluciji prirodne filozofije i fizike. Išla sam unazad kroz vreme i stigla sve do atomizma, koji se na Zapadu pojavio u 5, veku p. n. e. Tu je iskočio i determinizam kao koncept, odnosno njegova suprotnost – pošto se ne mogu predvideti pokreti molekula, ne može se predvideti ni stanje sveta. Te jake slike su me inspirisale da se poigram sa odnosima determinizma, haosa, savremenog društva i pojedinca.
“Molecule in motion”, 41cm x 32cm, ugalj i pastel na papiru
Predstavljaš se drugi put u Velikoj galeriji KC Grada, izložba Snaga u nama bila je deo izlagačke sezone 2011. godine. Šta se promenilo u tvom stvaralaštvu od Snage u nama? Da li si ti drugačija?
Stvari su se sigurno promenile od 2011. Pre svega, početni koncept sa „pejzažima preprekama“ koji su se takođe bavili sličnim temama prerasli su u nešto novo. Pejzaž je tada bio prirodni element koji sam suprotstavljala društvu kao celini i predstavljao je prepreke koje se moraju savladati da bi se postigao neki cilj. Sada je, u suštini, koncept vrlo sličan, samo što se promenio pristup i način predstavljanja.
Ja sam takođe drugačija – manje naivna i sa više poštovanja.
Zanimalo me je kako jedan prosečan građanin tumači današnje društvo i odnose u njemu, kao i svoje mesto u gomili
Distribucija verovatnoće je na neki način organska izložba, pa mene interesuje ideja iza izbora da ne koristiš nikakve fiksatore na crtežima, samo papir i ugljen?
To je, pre svega, bila potreba. Ugljen se menja kada je fiksiran za papir, gubi somotski izgled, kao i miris prašine. Neki radovi su morali biti fiksirani, ali to su uglavnom oni na kojima crnilo nije bilo tako važno. Na ostalima se vidi svaki dodir, ali sam vremenom prihvatila njihovu promenljivost i taktilnost. Trudim se da ih što manje pomeram.
U stejtmentu navodiš da crteži treba da ostavljaju utisak antičkih hramova. Da li je u pitanju neki arhitektonski kvalitet: simetrija, sklad proporcija, struktura ili je ta impresija više simbolička?
Ideja se od tada promenila. Mislim da sam htela da postignem efekat strahopoštovanja prema najmanjim delovima prirode, kojih inače nismo svesni. To više nije aktuelno.
Na proleće imam samostalnu izložbu u Berlinu, u galeriji Pinewood sa kojom imam potpisan ugovor. To će uglavnom biti pejzaži, jer je fokus galerije takav
Koje svoje kolege pratiš i ceniš na domaćoj umetničkoj sceni? Koliko se scena promenila prema tvojim utiscima? Šta joj to nedostaje ako joj išta nedostaje?
Naša scena se dosta promenila poslednjih godina u veoma pozitivnom smislu. Pojavile su se nove galerije, organizacije i zanimljivi mladi umetnici. Kada sam ja počinjala sa izlaganjem, bilo je svega nekoliko prostora i ne baš mnogo opcija. Mlađi umetnici preuzimaju stvari u svoje ruke, što mi se sviđa, a i meni daje polet. Sada se mnogo više prati i svetska scena, čini mi se. Svakako nedostaje još mnogo toga, još galerija, veći budžeti, veće interesovanje, veća promocija, kako ovde, tako i u inostranstvu. Imamo odlične umetnike koji bi mogli da poprave imidž ove zemlje, ali im treba pomoć. Treba neko da stane iza nas, kako fizički, tako i kao moralna podrška. Pratim uglavnom sve što se dešava na sceni. Ima mnogo umetnika koje bih mogla da pomenem… samo neki od njih su Ivan Grubanov, Siniša Ilić, Ivana Ivković, Selman Trtovac, Ivan Petrović, Žolt Kovač, Slobodan Stošić, Vladimir Miladinović, Marko Marković, Ivan Šuletić… Pomenula bih i grupu umetnika sa kojima ponekad sarađujem: Mariju Bjekić, Predraga Damjanovića, Gordanu Žikić i Boška Begovića.
Mi imamo odlične umetnike koji bi mogli da poprave imidž ove zemlje, ali im treba pomoć
Kakvi su tvoji planovi, da li tvoje radove možemo videti i na nekoj grupnoj izložbi, s obzirom na to da si izlagački vrlo aktivna. Da li Distribucija verovatnoće gostuje negde izvan naše zemlje?
Planovi su veliki, a vremena je malo. U novembru učestvujem na jednoj grupnoj izložbi u Beogradu u novoj galeriji koja se tada i otvara. Na proleće imam samostalnu izložbu u Berlinu, u galeriji Pinewood sa kojom imam potpisan ugovor. To će uglavnom biti pejzaži jer je fokus galerije takav. Sto se izložbe Distribucija verovatnoće tiče, mislim da će malo promeniti svoj oblik i tako biti doktorska izložba, a zatim nastaviti svoj put sa novim imenom i novim radovima.
“9 comet falling apart” jedan od 30 crteža u seriji, 56cm x 76cm, ugalj i pastel na papiru, 2015. godina