Konjanik više nije sam – otvaraju se vrata Narodnog muzeja
U Narodni muzej prvi put sam kročila kad sam sa školom išla da gledam najpoznatiji ćirlični spomenik, koji je ujedno i nemi svedok svekolike srpske istorije – Miroslavljevo jevanđelje. Utisci su tada bili mlaki, srazmerno godinama, znanju i stanju osvešćenosti.
Danas, 27. juna 2018. godine videla sam Muzej pod novim, plavičastim svetlom i u simbiozi svojevrsnog imperativa modernosti i onog večnog muzejskog dostojanstva.
Danas, 27. juna, došli su najbolji osnovci, verovatno jednako zbunjeni kao što sam i ja bila kad sam prvi put ušla u ovo zdanje. Zbunjeni pred veličinom, nesigurni zašto su tu, ali sigurni da tu ipak pripadaju i, još važnije, da to pripada njima.
Danas, 27. juna, kustosi kičicama dovršavaju postolja skulptura iz najstarijeg perioda. U rukama im se vidi strahopoštovanje.
Sutra, 28. juna, na Vidovdan otvoriće se dvokrilna vrata gorostasa umetnosti koji je, iz ovih ili onih razloga, bio dugo uspavan. Njegovim buđenjem probudiće se i jedna nova kolektivna svest, kao i nove mogućnosti.
Sutra, 28. juna, na možda kišni dan, ljudi će poželeti da izmile iz svojih domova i uvuku se u simfoniju koju trospratnica umetnosti nudi.
Novi muzej ima novo-staro odelo. Kustosi, arhitekte, radnici, majstori, kafe-kuvarice, čistači, entuzijasti, volonteri – svi su uložili napor da se ono staro održivo zaista održi, a ono što je dotrajalo, pokušali su da zamene dostojnim modernim pandanima.
Nova stalna postavka ponudiće širok spektar umetničkih dela iz korpusa slikarstva, vajarstva, svedočanstava i pratiće sve promene, počev od praistorije, pa do savremenog perioda. Obiman hronološki opseg brižljivo je raspoređen na tri nivoa zgrade, koja je i sama umetničko delo.
Šta se promenilo?
Iako neke stvari deluju poznato, gotovo su u svakom kutku načinjene radikalne promene, od kojih su neke za oko neprimetne, ali sam miris boje na prvom spratu odiše svežinom koju nosi slikarska radionica u kojoj se završava rad. U želji da budu aktuelni i pristupačni i novim naraštajima, posvećena je pažnja i modernosti, te će i na samom otvaranju program početi multimedijalnim prikazom u 21 čas, kao i govorom direktorke Bojane Burić Brešković.
Promenio se i sam logo Muzeja. Obeležje, amblem, simbol, znak raspoznavanja, ali i ta promena učinjena je u saglasju sa onim iskonskim i modernim. Dizajner Slavimir Stojanović rekao nam je ovo kruna njegove dizajnerske karijere, ali i potanko objasnio svoje viđenje znaka, koji predstavlja simbiozu rajskih ptica iz Miroslavljevog jevanđelja, koje će uskoro biti dostupno publici. Stojanović smatra da se čitava umetnička scena ponovo rađa u izvesnoj vibrantnosti i prisutnosti, što se poklapa i sa ovim buđenjem Muzeja.
Kad god vam zatreba malo bega, Konjanik ponosno čuva Muzej. Od četvrtka 28. juna pa do petka 29. juna do 22 časa Muzej će raditi neprekidno
Delić onog što će posetioci moći da vide: Zbirka jugoslovenskog slikarstva 20. veka (Jakopič, Pero Poček, Leon Koen, Nadežda Petrović).
Zbirka crteža i grafika jugoslovenskih autora 20. veka (Uroš Predić, Paja Jovanović, Zora Petrović…).
Što se strane umetnosti tiče, susrešćete umetnička dela flamaskih, francuskih, austrijskih i ruskih slikara. Neka od pikantnih imena: Pikaso, Dega, De Vosa, Tintoreto, Renoar, Šagal… Ne želim da izdvajam „zvezde“, jer bi to bilo neukusno s moje strane. Ali ne želim i sve da vam otkrivam. To je zastor kroz koji sami treba da prođete i otkrijete ono što je suštastveno umetničkim delima, pronađete svoj sprat, jer svaki sprat nosi svoju priču i tamo se zadržite, a ako treba – pred jednom slikom možete i čitav dan stajati, jer u našoj je prestonici i dostupno vam je. Kad god vam zatreba malo bega, Konjanik ponosno čuva Muzej.
Od četvrtka 28. juna pa do petka 29. juna do 22 časa Muzej će raditi neprekidno. Tokom vikenda biće otvoren od 10 do 22 sata, a pomenutih dana ulaz će biti besplatan. Od 3. jula Muzej počinje da radi u standardno radno vreme (utorak, sreda, petak i nedelja od 10 do 18 časova, a četvrtak i subota od 12 do 20 sati), a cena pojedinačne ulaznice koštaće vas kao dve kafe – 300 dinara. Ako su vas finansije baš stegle, tu je i nedelja, kada će ulaz biti besplatan.
Možda malo romantizirano s moje strane, ali istina je mnogo snažnija od onog što se govori – zaista nam je ovo gorostasno kameno parče umetnosti bilo potrebno. Ako odete, obećavam da ćete videti svu tugu Đure Jakšića, jer jedne večeri se jedna Mila nije pojavila. U delićima tuđih razgovora načuo je da je otišla u goste, ne želeći da zna šta je to zapravo moglo značiti. 
Deset dana, i više, piće vino koje mu je sipala njena sestra, polako gubeći nadu da će ikada više videti Milu. Tih večeri umesto njenog lika na salveti je zabeležio stihove „Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži…“