Njegove skulpture s potpisom Metal Artist nastaju od metala i stvari koje pronađe na buvljaku, na svoj rad gleda kao na igru, u kojoj, recimo, spoji kaligrafiju, zmaja i Marksov Kapital
Može biti da Marka Ivkovića, mladog umetnika i skulptora, opredeljenje da živi i radi u selu Azanja nadomak Smederevske Palanke košta globalnog prepoznavanja, ali njegova odluka da se vrati na selo nakon završetka studija na Visokoj beogradskoj politehničkoj školi, umesto da karijeru gradi u Beogradu, neopoziva je. Kako kaže, prija mu život na selu, gde je rođen, i još više mir koji mu u radu pruža šumadijska pastorala. Ivković je svoj autorski izraz pronašao u skulpturama i figurama od metala. Radi u garaži, a materijal nabavlja po buvljim pijacama, pa iako je nedavno njegov MIG završio u Muzeju vazduhoplovstva, ono što radi doživljava kao hobi. Njegove skulpture s potpisom Metal Artist izložene su i Muzičkoj kući Metroplis u Beogradu.
Kako ste i kada počeli da se bavite skulpturom?
Posle osnovne škole. Video sam neke figure na Pinterestu i pokušao da napravim nešto slično. Nije mi išlo nikako i godinu i po dana sam batalio sve misleći da to nije za mene. Sasvim slučajno sam počeo ponovo. Jednom prijatelju bio je rođendan, a mi nismo imali poklon. Našao sam neke stare gume i napravio metalni automobil. Zapravo je to bio pravi početak.
Muzeju vazduhoplovstva poklonio sam skulpturu aviona i na to sam izuzetno ponosan
A kada ste prvi put zaista javnosti prikazali svoje radove?
Na studijama u Politehničkoj školi. U stvari, bila je to školska izložba u Studentskom gradu. Napravio sam kaligrafiju zmaja koji pljuje slova. Problem je bio što je metalni zmaj morao da ima postolje da bi mogao da stoji. Na buvljaku sam kupio Marksov Kapital. Neki su u tome videli ideološke odrednice, pitali me zašto baš Kapital, a ja sam u stvari za 100 dinara kupio najjeftiniju i najdeblju knjigu koju sam našao da bi mogla da izdrži težinu zmaja. Stvarno, to je bio jedini motiv. Inače, na svoje radove gledam kao na igračke, to doživljavam kao igru i uživam u svakoj figuri. Volim da pravim vojne stvari, često sam na vojnim buvljacima, ali ima tu i drugih skulptura, poput životinja ili automobila.
Moja mentorka Anamarija Vartabedijan, poznata beogradska slikarka, misli da ću imati problem da postanem član ULUPUDS-a jer nisam diplomirani vajar, već me tretiraju kao samoukog. Ali ja ovo radim zato što me to usrećuje
Postoji li komercijalni interes za vaš rad, s obzirom na to da su vaše skulpture prodajne?
Zahvaljujući društvenim mrežama interesovanje je počelo da se uvećava, javljaju se ljudi, ali većini su moje skulpture skupe. Ali to je rad na metalu koji zahteva izuzetnu preciznost, a sam proces je dugotrajan i naporan. Razumem da u ekonomskoj situaciji kakva je u Srbiji ljudi ne mogu to sebi da priušte, pa često kupcima izlazim u susret dajući popuste. Muzeju vazduhoplovstva poklonio sam skulpturu aviona i na to sam izuzetno ponosan.
Može li se živeti od toga što radite?
Možda bi i moglo kada bih pravio sitnije komade jer bi bili jeftiniji. Ali mene lože krupne skulpture. Svakako bih bolje sve unovčio u inostranstvu gde postoji interesovanje i ozbiljno tržište i ne isključujem da će se stvari u budućnosti razvijati u tom pravcu. Za život zarađujem od porodičnog posla pravljenja obuće. Radim od osam do četiri na cipelama, a posle toga na red dolazi moj hobi. Za decu radimo obuću serijski, a za odrasle pravim cipele po narudžbini, čak i neke dizajnerske komade.
Napravio sam kaligrafiju zmaja koji pljuje slova. Ali metalni zmaj morao da ima postolje da bi mogao da stoji. Na buvljaku sam kupio Marksov Kapital. Neki su u tome videli ideološke odrednice, a ja sam u stvari za 100 dinara kupio najjeftiniju i najdeblju knjigu koja je mogla da izdrži težinu zmaja
Da li sebe doživljavate kao umetnika ili kao zanatliju?
Više volim da me ljudi vide kao dobrog majstora, zanatliju. Iskreno, tako doživljavam i svoje skulpture. Moja mentorka Anamarija Vartabedijan, poznata beogradska slikarka, misli da ću imati problem da postanem član ULUPUDS-a jer nisam diplomirani vajar, već me tretiraju kao samoukog. Ali ja ovo radim zato što me to usrećuje. Ne mogu vam opisati osećaj kada gledam skulpturu koju sam završio.
U međuvremenu ste počeli da sarađujete sa jednim od napoznatijih street art umetnika u Beogradu.
Da, reč je Marku Ćulumu, čiji brojni murali krase Beograd. Sa njim sam sarađivao u Vazduhoplovnom muzeju, postoje još neki planovi, nešto od toga je započeto, ne sumnjam da će Craft&Art, kako smo se nazvali, dobro funkcionisati.
Marko Ivković slao je radove na brojne konkurse, među njima i na one koje raspisuje Muzej savremenih umetnosti u Beogradu. Kako kaže, za sada nije prošao. Sasvim moguće da mu je otežavajuća okolnost bila nedostatak formalnog zvanja ili to što je „zanat“ izmestio u Šumadiju, daleko od najveće scene, baš kao što je izvesno da će ga strast, posvećenost, kvalitet skulptura, te činjenica da je tek zakoračio u 26. godinu života odvesti u muzeje i galerije i daleko van granica Srbije.
