Ovo pitanje postavili smo domaćim muzičarkama, muzičarima, di-džejkama i di-džejevima. Saznajte šta misle o našoj sceni i kako se snalaze – u toj, njihovoj kući i na našem plesnom podijumu
Muzička scena je zajednica, ili bi to trebalo da bude. Mesto na kom uživamo svi – oni koji muziku proizvode ili puštaju, i mi koji tu muziku volimo ili uz nju rado plešemo i pevamo. Iz vikenda u vikend, a nekad i češće.
Iako se u svetu alternativnom scenom smatra pre svega rok muzika (alt-rock), kod nas ona podrazumeva sve što nije folk (ili bilo koji folk-podžanr). Dakle, od popa, indie roka, klasičnog roka, džeza, elektronike i svega između i okolo – jer, zaista, sve u to u paketu jeste alternativa pomenutom folku, kao daleko preovladajućem žanru.
Zato smo poželeli da alternativi damo malo više prostora, te smo na jednom mestu okupili nekoliko muzičarki i muzičara, kao i di-džejki i di-džejeva i pitali ih – kakva je ta, alternativna scena? Za sve nas koji već jesmo deo nje (a želimo još koju insajdersku informaciju), ali i za one koji na taj podijum tek žele da zakorače.
Evo šta su nam rekli:
Ana Đurić – Konstrakta, Zemlja gruva
Naša pop/rok/džez scena je dosta živa, rekla bih. Ipak, to se ne vidi u mas-medijima. Mas-mediji se danas njom ne bave i to je recimo bitna transformacija koja se desila. Dakle, pop i rok, a pogotovu džez scena/publika nije masovna i možda bi nam bilo lakše da se oslobodimo fantazije o masovnosti nego da gledamo kako da delujemo u realnim okvirima.
ANA ĐURIĆ KONSTRAKTA: Hrabrost je misliti svojom glavom, da nisi papagaj
Svakako opstaju oni uporni i oni koji uspevaju da sagledaju svoju poziciju te svoje okruženje
Opstaju oni koji su sposobni da uoče i prihvate nova pravila igre. A face su oni koji ta nova pravila nameću. Koliko god smešno zvučalo, u Srbiji je bitan i faktor podrške sredine i porodice. Jer biti muzičar – zna se kuda to vodi… I sad, ako ne postoji razumevanje tvog posla u tvojoj bliskoj okolini, onda stvar postaje izuzetno teška, a ti moraš da budeš izuzetno uveren u ono što radiš.
Ada Kaleh, di-džej i producent:
Volim to što je scena u ovom trenutku veoma eklektična, živa. Ono što ne volim, tj. što mi donekle smeta, jeste to što primećujem da klinci koji ulaze u posao nisu spremni da mu se posvete, već žele instant slavu. Tužno je i što nove generacije izbacuju vinyl only izdanja isključivo zbog činjenice da je to sada trend, a pritom ne znaju da miksuju te ploče.
Johana i Dušan, Banda Panda kolektiv:
Johana: Scena je mala ali kvalitetna, ponekad deluje repetitivna, ponekad ne znam gde bih pre. Njen najveći problem je nevidljivost u medijima, uopšte ceo taj prostor koji treba da afirmiše i ujedno da edukuje publiku. Volele bih da ljudi na sceni ne gledaju jedni na druge kao na konkurenciju, već kao na saveznike.
Dušan: U principu sve je okej, svako može da uređuje svoju karijeru kako misli da je najbolje. Postoji grupa ljudi čiji rad cenimo i trudimo se da sarađujemo sa njima, a takve saradnje upravo stvaraju scene određenog prostora.
Vukašin Marković, Irie FM:
Alternativna scena je neozbiljna. Nema čak ni prećutnog esnafa, ali zato ima ljubomore i ego tripova. Takođe, malo truda, malo ulaganja, a velika očekivanja. Dok se gubi vreme na dečje bolesti, narodnjaci drmaju. Tako nam i treba. Stvarno se trudim da ne budem deo toga. Moj rad priča sam, jasno i glasno, a u isto vreme nije nametljiv. Možda je ponekad drzak, ali rođen je iz revolta prema primitivizmu i mediokritetu, a isti mu na kraju dana guraju klipove u točkove.
Sve je okej, takva je igra, samo ne mogu baš da im ljubim ruke
Marko Nastić, di-džej i producent:
Sama scena ima dosta pravaca, stilova, veoma je velika ponuda i mislim da se svako nađe u onome što voli. Ja volim gramofone – probao sam razne opcije, ali sam se uvek vraćao tome. S obzirom na to kojom brzinom tehnologija napreduje, verujem da budućnost donosi mnogo lepih stvari, jedna od njih su live actovi koji su već sada imaju svoju ekspanziju.
Uroš Radenković, DJ Ewox:
Volim našu alternativnu scenu koja se godinama trudi da pronađe neko malo mesto u ovom ogavnom društvu Duloksa u kojem živimo.
A na nama je da se borimo i da ne posustajemo nikada
Marko Radojković i Ivan Ojkić, Kišobran kolektiv:
Kišobran je neka fuzija svetske i domaće scene, ali ako pričamo o nekom trendu kod nas – najviše nas nervira učestalost big room techno žurki, koje nikako ne utiču dobro na razvitak ovoga što mi radimo.
Tamara Ristić – Kezz, pevačica i live looping muzičarka:
Volim našu publiku i njihove reakcije na muziku, kao opozit bilo kakvoj vrsti foliranja koje me iritira.