Francis Bacon, umetnik, slikao je provokativne i uznemiravajuće slike koje, dok ih posmatramo, izazivaju jednu sirovu dozu anksioznosti ili neku vrstu otuđenosti od realnog. Nastale nakon Drugog svetskog rata, one reflektuju egzistencijalni strah, gnušanje i nerazumevanje zločina Holokausta.
Rođen u Dablinu 28. oktobra 1909. godine, kao drugo od petoro dece, Bacon je često ulazio u nasilne konflikte i bio netolerantan prema autoritativnom ocu – treneru konja u britanskoj vojsci. Nakon nepomirljivih razlika oko njegove seksualnosti (bio je homoseksualac) otac ga se odriče, a Francis napušta kuću sa 16 godina i seli se kod ujaka u Berlin. Taj grad u koji stiže vrveo je od radikalnih društveno-političkih ideja i evoluirao u centar evropske kulture još dvadesetih godina 20. veka.
Godine 1928. seli se u Pariz, gde i odlučuje da se posveti umetnosti nakon što je video jednu od velikih Picassovih izložbi. Iako nikada nije pohađao umetničku školu, počinje da slika vodenim bojama.
Sledeće godine vraća se u London i otvara studio. Njegova rana umetnost inspirisana je nadrealistima, ali – nije našla na dobar odjek međ publikom. Počinje da se bavi dizajniranjem nameštaja i enterijera, ali i da koristi ulje pri slikanju, kao i da te slike izlaže. Jedan njegov rad biva uključen u grupnu izložbu u londonskoj galeriji Mayor 1933. Godinu dana potom umetnik je organizovao svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji Sunderland House, koju je za ovu prigodu nazvao Galerijom tranzicije. Učestvovao je na grupnoj izložbi u galeriji Thomas, Agnev & Sons 1937.
Oko 1944. uništava većinu do tada urađenih slika jer smatra da njima nije uspeo da iskomunicira o tome šta misli i oseća o svetu u kom živi
Ta godina, ujedno, bila je i prekretnica u njegovoj umetničkoj karijeri. Naslikao je i izložio Tri studije za figure ispod raspeća, delo koje je šokiralo i konstantno bivalo kritikovano zbog užasnih metafora koje je prikazivalo. Tri figure, životinjske mutacije ljudske forme, bile su Baconove interpretacije Ernija: boginja osvete (Alekto, Megara i Tisifona) iz grčke mitologije. Njihov zadatak bio je da kazne zločine van ljudskog dometa. Ovaj rad nastao je pri kraju Drugog svetskog rata, kada su počeli da se pojavljuju izveštaji o nacističkim logorima smrti. Tri deformisane figure bile su prikladna metafora za korupciju ljudskog duha i umetnikov osud tadašnje nečovečnosti.
“Three Studies for Figures at the Base of a Crucifixion”, 1944.
Nekoliko stilskih elemenata važno je u ovom delu: raspeće i upućivanja na grčku mitologiju, posebno Eshilova trilogija Orestija, često se simbolično koriste u temama Baconovih slika od tog vremena. Korišćenje triptiha – slike sastavljene od tri odvojena panela – bio je format koji se najpre vidi kod hrišćanskih oltarnih slika. Izlaganje sekularnih subjekata u religijskom formatu, u kontekstu tog vremena, može se čitati jedino kao alat za dodatno šokiranje i povećavanje emocionalnog odgovora na njegove slike. Zatim, ramovi triptiha omogućavaju Baconu da sprovede neku vrstu apstraktnog ili psihološkog narativa između uzastopnih slika. Ideja da se koristi triptih format verovatno je bila inspirisana ekspresionističkim slikama Maxa Beckmanna, koje je Bacon najverovatnije video još u Berlinu.
Portret Pape Inoćentija X, 1953. godina
Pedesetih godina radio je inspirisan slikama poput Velázquezovog Portreta pape Inoćentija X (1649–50), Van Goghogovog Slikara na putu za posao (1888) i fotografija Eadwearda Muybridgea. Van Gogha je posebno cenio, te je slikao mnoge njegove portrete ili slike koje na njega referišu – prvi, Glava, 1951. i poslednji, sa istim naslovom, 1962. Godine 1959. producirao je Glavu čoveka – studiju crteža Van Gogha; i 1960. Omaž Van Goghu, parafrazu Van Goghovog Autoportreta sa lulom iz 1889. godine.
Na ovu temu Bacon je jednom rekao: „Van Gogh je jedan od mojih heroja – slikarskim stilom on daje jednu novu vizuru na svet u kom živimo. Video sam to vrlo jasno, prolazeći Provansom, gde je radio neke od svojih pejzaža. Način na koji on stavlja boju na platno od jednog totalno jalovog tla načini neverovatnu, životnu atmosferu.“
Odom herojima, reinterpretacijama njihove stvarnosti i stvarnosti vremena u kom je živeo, Bacon, konačno, biva zadovoljan onim što je stvorio.
Studija portreta Vincenta van Gogha
Počinje da izlaže u Njujorku, putuje u Južnu Afriku, Italiju, a jedan od njegovih radova bio je izložen na Venecijanskom bijenalu u okviru Britanskog paviljona. Prvu retrospektivu održava u londonskom Institutu za savremenu umetnost, a nakon toga priređen mu je solo šou na bijenalu u Sao Paulu. Druga retrospektiva organizovana mu je u galeriji Tate u Londonu, a modifikovana verzija ove izložbe putovala je u Majnhajm, Turin, Cirih i Amsterdam. Još neke važne izložbe održao je u muzeju Solomon R. Guggenheim u Njujorku, zatim pariskim muzejima Grand Palais i National d’Art Moderne.
Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja
Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog svog karakterističnog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja. Pio je, večito bio na žurkama, bio promiskuitetan, nije spavao… Party život hranio je njegov rad.
„To [moj rad] jeste vizuelni šok, a ne neka ispričana priča. Ne pričam, ne želim da izrazim nešto posebno. Život je silniji od bilo čega što ja mogu da uradim.“
I zaista, to što Bacon slika, taj osećaj uznemirenosti, ne može se jednostavno opisati. Međutim, neki elementi koje on koristi – nacističke svastike, ljudske/životinjske leševe, prikaze raspeća i sadomazohistički seksualni rituali – jasno upućuju na tamnu stranu ljudske prirode, a pre njega nisu korišćeni kao univerzalni simboli života.
Umetnik je umro 28. aprila 1992. godine u Madridu i za sobom ostavio novinu – emotivni intenzitet u reprezentaciji subjekata. Pokušao je da otkrije, u svoj svojoj složenosti, šta se nalazi iza ljudske fasade. Baconove slike pulsiraju energijama kako ljudske patnje tako i ekstaze. U svojim nedokučivim, zamagljenim formama one kao da otkrivaju naše primalne porive i, uglavnom, sve ono što ne želimo da primetimo u svetu oko nas. Bacon nas suočava na jedan sasvim surov način, a u suočavanju se rađa hrabrost, potom i lepota.
Umetnost ne mora da bude lepa, ali mora da provocira. Da nas zapita. Da nas uzdrma. Imajte to na umu.