Nedavno sam bila na izložbi u okviru ciklusa Velikani grafičkog dizajna, pod nazivom Nezavisna izdanja: Slobodan i Saveta Mašić. Iako ste možda pomislili da ću se u ovom tekstu (sa zakašnjenjem pošto je izložba zatvorena) baviti Savetom i Slobodanom Mašić – beogradskim arhitektama, dizajnerima i nezavisnim izdavačima, moram da vas razočaram.
Naime, izložba u Velikoj galeriji Kulturnog centra Grad obuhvatala je plakate festivala, predstava i izložbi koje su njih dvoje radili, ali je fokus pre svega bio na knjigama koje su izdavali od 1968. do 2003. Deo izložbe je bio prodajni, a ja sam, prolazeći pored redova maestralno dizajniranih korica, poželela da imam jednu za sebe.
Stojim pored gomile naslova koji su se prodavali i, iskreno – malo kog autora sam prepoznala. Ali upravo je u tome i bila neka čar, kupiti knjigu o kojoj ne znaš baš ništa, upustiti se u jednu malu literarnu avanturu. Da ne dužim s opisivanjem donošenja odluke – koju knjigu uzeti (a trajalo je to), pazarila sam naslov Praške godine, zapisi 1996-1999 autorke Danke Nikolić, dopisnice iz Češke, čije su kolumne izlazile u listovima Naša Borba i Danas tokom devedesetih. Knjiga sabira upravo te članke kojim je opisivala pre svega kulturnu scenu u Češkoj i kroz tu prizmu autorka je pravila paralelu s onim što se dešavalo kod nas, u to turbulentno vreme.
Međutim, ovaj tekst se neće baviti ni njenom knjigom.
Rođen 1896, bio je vešt piktorijalista i modernista, ali je 1940. razvio svoj stil tokom nacističke okupacije grada, hvatajući kadrove uz pomoć veoma malo svetla ili tokom noći – kako ne bi bio sumnjiv
Jedan od eseja iz knjige zove se Ruže za Josefa Sudeka i priča nam o retrospektivi češkog fotografa Josefa Sudeka koji je postao poznat tek 25 godina nakon što je umro. I tu ja pomislim – ko je taj Josef Sudek? Znam za češkog fotografa i slikara Jana Saudeka, a kako i ne bih kada je jedan od najboljih u zapadnoj Evropi? Pa ko je onda taj Sudek?
Vrlo jednostavna Google pretraga otvorila mi je galeriju njegovih fotografija na kojima je uglavnom Prag. Ali ne Prag renesansnih, baroknih zdanja, tornjeva, katedrala i mostova, već njegove atmosfere, detalja i zanimljive igre svetlosti i senke. Koliko saznajem, formati njegovih slika nisu veliki i zahtevaju bliski susret kako bi se sagledali svi detalji.
I ostala sam fascinirana.
Rođen 1896, bio je vešt piktorijalista i modernista, ali je 1940. razvio svoj stil, tokom nacističke okupacije grada, hvatajući kadrove uz pomoć veoma malo svetla ili tokom noći – kako ne bi bio sumnjiv. Tokom života bio je nevešt u samoreklami, nije imao nijednu izložbu van Čehoslovačke, pa se o njemu veoma malo znalo.
Josef Sudek umro je septembra 1976, ali tek je danas sudbina njegovih romantićnih fotografija dospela do vrhunca. Posle retrospektivne izložbe u Pragu realizovane čak 25 godina nakon njegove smrti, na kojoj je prikazano 20.000 pozitiva i 27.000 fotografskih negativa – najskromniji među svim svetskim fotografima dospeo je na svetski pijedestal.
Tek tada ga je svet otkrio, a fascinacija ne prestaje ni danas. Prošle godine je u Parizu održana izložba fotografija u galeriji Jeu de Paume pod nazivom Intimni svet Josefa Sudeka, koja kroz sedam tematskih celina prikazuje njegovu praksu u radu, uključuje izbor nekolicine slika u boji, kao i pigmentne otiske (fotografski postupak u kojem se slika dobija uz pomoć prirodnih ili veštačkih pigmenata).
Ova izložba veliča njegove umetničke sposobnosti, ali prikazuje i jasnu emociju koju je Sudek imao prema svom radu – počevši od ranih serija kada se fokusirao na romantične pejzaže, preko onih uslikanih tokom rata, zbog kojih je rizikovao život kako bi nastale, do kasnijih, prepoznatljivijih fotografija grada ili mrtve prirode slikanih kroz zamućeno staklo, a kojima je istraživao fenomen prelamanja svetla kroz različite površine, a često, čak, vodene kapljice – koje podsećaju na ljudske suze. Valjda je zbog toga Sudekov rad neretko opisivan kao melanholičan, dirljiv.
U svetu vlada ogromno interesovanje za češkog fotografa, u poslednjoj deceniji nije objavljeno toliko monografija i izložbenih kataloga kao o Josefu Sudeku. Njegov prijatelj, istraživač Sudekovog opusa i izdavač kataloga Jan Ržezač rekao je (a ispostavilo se i prorekao!): „Delo Josefa Sudeka trijumfalno ulazi u istoriju svetske umetničke fotografije i tamo će, na najvišem mestu, zauvek i ostati.“
Eto, to je Josef Sudek, za sve nas koji nismo znali za njega.