Skroman i megaloman, Petar Pan i musketar, glumac i scenarista, pomalo slikar i, nada se, reditelj jednog dana
Dok čezne za pozorištem, glumac Bane Jevtić piše scenarija za filmove koji obilaze festivale kratkometražnog filma širom sveta. Krajem marta na beogradskom Kratkom metru premijerno će biti prikazan Maleš, kratka Banetova crna bajka.
Bane, ti si glumac po vokaciji. Završio si Akademiju, imao razne i velike uloge, međutim, neke delatnosti kojima se baviš te trenutno više okupiraju i, čini se, postaju tvoje pravo zanimanje. U jednom periodu života si i slikao. Hajde mi reci o svom stvaralačkom i umetničkom putu od početka i svim njegovim prekretnicama.
Nisam, nažalost, imao velike uloge, ali imao sam lepe. Taj propust nije moj. U sredini gde su odluke oko podela zasnovane isključivo na ličnim afinitetima i animozitetima pitanje je kojim više ne treba da se bave odlazeći umetnički direktori čije je vreme, nadam se, iscurilo, nego nove generacije reditelja i stvaralaca.
Prva prekretnica su, svakako, moje prve dve profesionalne predstave, 2000. godine u trupi Sonje Vukićević, koju nazivam mojom pozorišnom majkom i kod koje sam o pozorištu, narednih nekoliko godina naučio mnogo više nego na akademiji. Sonja je tada bila hrabra da mi poveri da za samo nekoliko dana uskočim u njene dve autorske i jako teške predstave pred igranje na nekoliko značajnih festivala. Petnaest godina kasnije ja odlučujem da je upravo Sonja najživopisniji lik koji može da iznese glavnu ulogu u filmu Maleš i to jeste svojevrstan, moj omaž Sonji koja je jedna od najvećih umetnica grada Beograda.
To je početak.
Potom sledi igranje kod Tomaža Pandura, jedna ogromna pozorišna lekcija, da bi se taj period zaokružio pre par godina u predstavama Borisa Liješevića, Miloša Lolića, Igora Vuka Torbice.
Kada mi je nametnuta pauza u pozorištu, istovremeno se pojavio mladi filmski reditelj Ivan Bakrač, koji je predložio da adaptiramo jednu moju priču, pretvorimo je u scenario, zatim i u film, što se i desilo. Tako je nastao film Koža će nam postati siva koji je, neskromno govorim, postigao zaista veliki uspeh na tridesetak festivala u svetu, iako se tome nismo nadali, niti ga sa tom tendencijom stvarali.
To nije neskromnost, to su činjenice.
🙂
Kada se javila potreba i želja za pisanjem?
Jako davno i jako stidljivo. I takva je i ostala.
U kojoj životnoj ulozi ti je najudobnije?
Slagaću ako kažem da ne čeznem za pozorištem, ali s obzirom na pozorišnu klimu u našem gradu, trenutno se najkomotnije osećam kao scenarista. Imam tu sreću da nisam završio dramaturgiju, pa su kod mene imaginacija i sloboda ostale netaknute, ali sa mojom velikom željom da se neprestano nadograđuju.
Hristina Popović, Bebi Dol, Maja Šuša i Sonja Vukićević, kadar iz filma Maleš
Hajde da pričamo o Malešu. Kako je nastao film, odabir saradnika?
Usred nekih emotivnih previranja osmislio sam priču koja bi najslikovitije i najfilmičnije prikazala moj odnos prema svetu u tom trenutku.
U toku pisanja prve ruke scenarija prvo sam pozvao glumice koje igraju u filmu da im ispričam o čemu se radi, pitam ih da li bi pristale da igraju. U pitanju su Sonja Vukićević, Bebi Dol, Hristina Popović i Maja Šuša. Nakon toga nastavio da pišem upravo za njih, i znao sam da je to jedina moguća podela za ovaj film.
Sebe privatno sam podelio na četiri žene koje u filmu Maleš igraju ono što sam ja živeo, i tako je nastala ta crna bajka. Što se tiče ostalih saradnika, tu nije bilo dileme da će reditelj biti Ivan Bakrač, direktor fotografije Dušan Grubin, scenograf i kostimograf Dragana Baćović.
Koliko ti je bilo teško da nađeš finansijska sredstva?
Budući da svi kuburimo sa producentima i da nismo podržani od Filmskog centra Srbije, morali smo da se snađemo. Indiegogo kampanja nam je obezbedila sredstva za benzin i ketering, Cineplanet nam je obezbedio opremu, a filmska ekipa od preko dvadeset ljudi je kao pogonsko gorivo koristila entuzijazam, bez honorara, samo uz veru da izvodimo dobar i lep umetnički čin.
Imam tu sreću da nisam završio dramaturgiju, pa su kod mene imaginacija i sloboda ostale netaknute, ali sa mojom velikom željom da se neprestano nadograđuju
Kako teče festivalski život Maleša?
Maleš je premijerno prikazan na Drama Film Festivalu u grčkom gradu Drama, koji je najveći festival kratkog filma u ovom delu Evrope. Nakon toga je nacionalna premijera bila na Kustendorfu u januaru, kada ga je prvi put videla i domaća publika, a sad i za beogradsku publiku na Kratkom metru kao šlag na tortu, pa nek posle nastavi svoje putovanje po svetu.
Da li imaš u planu neki novi scenario za dokumentarni film ili možda jednog dana i igrani?
Radim na novom scenariju za kratki film, da. Pa, ako sam dovoljno optimističan, i ako budem imao entuzijazma kao za prethodna dva filma, pa još ako budem i budžetiran – eto novog filma možda već ove godine.
Što se tiče dugometražnog, imam i to u planu. Želim sad, kad sam u naboju kreativne snage, da se ponašam megalomanski i izazovem sebe na najveći monoduel. Ali polako, ipak pričamo o filmu kao najvećoj umetničkoj simfoniji, tako da mi je taj celovečernji film u nekom trogodišnjem planu jer je organizaciono i produkcijski prosto nemoguće zahtevati manje vremena od toga.
Ovaj narod je osiromašen, osakaćen, ponižen, pušten niz vodu, i svima nama treba ćebe i ruka, bez obzira na to u kom i kakvom domu živimo i kako se taj dom zove
Ostvario si se kao scenarista i dobio zvaničnu potvrdu od filmske industrije za to. Da li razmišljaš da ideš dalje? Režija?
Da, svakako. Režiraću taj svoj novi scenario. Nema mnogo uloga, priča je intimna, ali ponovo ću okupiti najbolju ekipu saradnika, tako da jedva čekam. Pritom, već sam dovoljno star da mogu da radim šta god poželim.
S obzirom na to da si literarno talentovan, možda knjiga jednog dana?
Ne možda – sigurno!
Uz sve tvoje angažovanje u svetu filma i pozorišta, neretko pomažeš ljudima i životinjama. U jednom vrlo kriznom periodu si našao snagu i mnogo angažovao za pomoć ugroženim ljudima.
Pre dvadesetak godina volontirao sam u Domu za napuštenu decu ZMAJ, vikendom sam sa svojim prijateljima organizovao druženje i pomoć za decu iz tog doma, sada sam redovni posetilac Prihvatilišta za stara lica u Kumodraškoj, u međuvremenu su se izdešavale svakakve prirodne i društvene katastrofe, ovaj narod je osiromašen, osakaćen, ponižen, pušten niz vodu, i svima nama treba ćebe i ruka, bez obzira na to u kom i kakvom domu živimo i kako se taj dom zove.