Agnès Varda, nedavno preminula francuska rediteljka, jedini je ženski glas francuskog novog talasa. Moćna kako ispred, tako i iza kamere, često je bila zvezda dokumentaraca, prepoznatljiva po svojoj frizuri ošišanoj „na šerpu“ i oštrom, sarkastičnom humoru.
Bila je feministkinja, veoma osetljiva na opresiju, te su u centru njenih filmova gotovo uvek žene – kao kontrateža tadašnjoj sceni u kojoj su one uvek dobijale sporedne uloge. U intervjuu iz 1975. godine, koji je objavljen u magazinu French, rekla je da, iako nema koleginicu rediteljku s kojom bi mogla da diskutuje ili sarađuje, kolege je poprilično podržavaju, mada, u isto vreme, svojim filmovima retko dele ženski pogled na svet.
Vardina filmografija proteže se od debi ostvarenja La Pinte Courte (1955), pa sve do dokumentarca nominovanog za Oskara – Faces Places (2017)
U međuvremenu (a to međuvreme broji čak 62 godine) ova talentovana i vredna žena stvorila je preko dvadeset dugometražnih filmova i čak dvadeset i dva kratkometražna filma, a pored svega toga radila je i televizijsku produkciju.
Smislila je termin za filmove koje pravi – cinécriture, kako bi bolje ilustrovala svoje jedinstvene tehnike pripovedanja. Za razliku od mnogih kolega reditelja, Varda u početku nije uopšte bila zagrejana za film kao medij. Umesto toga, maštala je, insiprišući se literaturom, muzikom, umetnošću, fotografijama, a pre svega stvarnim životom. O glavnim protagonistima u svojim filmovima rekla je: „Volim da snimam ljude onakvim kakvi istinski jesu. Želim da pričam priče o ljudima koje dosada nismo poznavali.“ Često je angažovala naturščike, kako bi njihove reakcije dale dozu hiperrealzima scenama.
Alasdair McLellan fotografisao je Agnes za naslovnu stranu The Gentlewoman magazina
Tendencija ka otkrivanju, provokaciji i pokušajima da razume društvo i čovečanstvo jasno se vidi kroz njeno stvaralaštvo, ipak rediteljka se opredelila da ne komunicira jednim konkretnim žanrom ili stilom u pripovedanju. Njeni filmovi su sasvim različiti – pozivaju na samoispitivanje, neki su duboko lični, dok su tu i oni inspirisani istorijskim referencama, empatični i nestašni.
Upravo svojim bogatim i raznolikim ostvarenjima uticala je na mnoge savremene žene – spisateljice, rediteljke ili glumice. Greta Gerwig, Miranda July i Lena Dunham, između ostalih, navode Vardu kao inspiraciju za sve što su stvorile.
Iako vas pozivamo da napravite filmski maraton i odgledate SVE njene filmove, izdvojili smo pet (i jedan bonus) nama omiljenih naslova kroz koje je francuska kinematografija, konačno, otkrila ženu u sebi. U čast Agnès Vardi, želimo da bezrezervno uronite u njeno filmsko stvaralaštvo.
Cléo From 5 to 7 (1962)
Ovo je Vardin drugi, a možda i najpoznatiji film. Govori o Cléo, francuskoj pop zvezdi, koja zbunjeno luta ulicama Pariza čekajući rezultate biopsije. Ona isprobava šešire, menja ljubavnike i živi jedan egocentrični lifestyle, folirajući se da se ništa ne događa. Ovim filmom Varda elokventno hvata Pariz šezdesetih godina pričom o egzistencijalnog krizi kroz koju prolazi jedna slavna ličnost.
U filmu se pojavljuju Jean-Luc Godard i Anna Karina, a muzičku podlogu radio je veliki Michel Legrand (koji je takođe umro početkom ove godine).
Le Bonheur (1965)
Mada je oženjen dobronamernom i lepom Terezon (Claire Drouot), Francois (Jean-Claude Drouot) upušta se u aferu sa zgodnom poštarkom. Ovo je ujedno jedan od najlepših, ali i najprovokativnijih Vardinih filmova. Kadrovi poljubljeni suncem, puni prelepih zelenih pejzaža i s kostimima živahnog kolorita zapravo proučavaju ideje o vernosti i sreći u modernom, sebičnom svetu.
Vagabond (1984)
Počevši od smrti protagoniste, film Vagabond je mučna, konfrontirajuća priča u kojoj glumi Sandrine Bonnaire – jedna od najharizmatičnijih glumica francuskog filma. U Vagabondu ona je a beskućnica Mona, muškobanjasta, buntovna i neuhvatljiva. Varda je u svojim filmovima često koristila naturščike kako bi oni izgledali što realističnije, a u ovom ostvarenju to se posebno primećuje. Njenim umećem pripovedanja i upravo uz reakcije naturščika, stvorila je mračnu i turobnu atmosferu iz koje je teško pobeći.
Ovim filmom Varda je osvojila Zlatnog lava na Filmskom festivala u Veneciji 1985. godine, dok je Bonnaire dobila nagradu za najbolju glumicu.
Kung Fu Master! i Jane B. Par Agnès V. (1988)
Ovo je jedan tako francuski film! Sredovečna domaćica Mary Jane (Jane Birkin) zaljubljuje se u Juliena, druga njene ćerke tinejdžerke. Prave ćerke Jane Birkin, Charlotte Gainsbourg i Lou Doillon u ovom filmu glume njene fiktivne ćerke.
Šokantna premisa na kojoj se zasniva priča, ljubav između žene i tinejdžera, krije i neke neočekivano dirljive trenutke, uključujući metakomentar na starenje Jane Birkin – ultimativne It devojke šezdesetih.
Ovaj senzibilitet Varda prenosi u dokumentarac Jane B. Par Agnès V., gde Birkin, kroz različite fantastične uloge, zapravo komentariše realan strah od starenja.
Skupljačice i ja (2000)
Dokumentarni film Skupljačice i ja inspirisan je uljem na platnu nazvanom Skupljačice (The Gleaners) slikara Jean-Françoisa Milleta.
Slika je nastala 1857. godine i na njoj vidimo radnice sa sela kako skupljaju žito na polju. Filmom je Varda poželela da skrene pažnju na savremene radnice, žene čiji se rad najčešće zaboravlja i zanemaruje.
Ovaj dokumentarac je ujedno jedna lična priča, ali i eksplicitna društvena kritika prezentovana kroz kinematografsko oko.