Oduvek sam volela da se plašim. Sećam se kada mi je baka prvi put pročitala Hofmannovog Čovjeka iz pijeska, bila sam fascinirana strahom koji sam doživela i koji me je neobično privlačio, a imala sam samo četiri godine.
Zašto mi je uopšte čitala ovu knjigu? Zato što je ona bila objavljena u kompletu od devet knjiga, sa divnim ilustracijama Marije Paskual, u ediciji Ljiljan. Bilo je tu svačega, od ruskih, preko fantastičnih i uzbudljivih priča iz Alhambre Irvinga Washingtona, do nemačkih priča, među kojima je bila i ova. Dečak kome se u detinjstvu javlja utvara u liku očevog prijatelja, tajni projekat, koji izaziva očevu pogibiju, odrastanje i zaboravljanje na strah iz detinjstva, voajerisanje i zaljubljivanje u devojku iz stana preko puta, i ponovo užas – ta devojka je robot i njene oči su mrtve, a ona je deo velikog projekta utvare – čovjeka iz pijeska.
To je postala moja omiljena priča, zbog straha koji je izazivao stilizovani promišljeni horor. Od tada intuitivno ću tragati za takvim sadržajima. Koliko puta sam se noću pravila da spavam i preko ivice čaršava gledala film koji su gledali mama i tata. Bilo je tu svačega, ali su trileri i horori bili omiljeni. Sećam se kad sam prvi put upravo na ovaj način gledala Keri, ali i film u kome se grupa sportista sprema za Olimpijske igre, a svakog jutra osvanu bez nekog od njih, koji je na primer proboden kopljem.
Strah nije strah ako se ne dozira lepo
Ali onda se pojavilo nešto sasvim drugačije, na Trećem kanalu počeo je da se emituje Tvin Piks, koji su moji pomno pratili, znajući ko je David Lynch. Atmosfera me je podsetila na naša noćna putovanja, kada sam, gledajući kroz prozor, razmišljala o tome šta ima to u dubokoj šumi, kakva je boja mraka, da li se tamo dešavaju neki zločini i kako je ljudima koji žive u zaseocima i varošicama tu blizu? Da li je i njima kao stanovnicima Tvin Piksa? Strah nije strah ako se ne dozira lepo, i tada sam, bez minuta škole, znala da se ne možeš plašiti stalno. Zato nas Lynch pušta da vidimo kako Dejl Kuper pije kafu u dajneru, a Odri koju glumi Sherilyn Fenn nosi pripijeni džemper, kakav sam ja, naravno, potajno želela.
Smrt i seks, zločin i strast, sve je to privlačno, pogotovo sačinjeno tako stilizovano, tako promućurno kako je to učinio Lynch
Slojevi strašnog smenjuju se sa čudnim, pa sa sasvim običnim, to su ulice varošice, koja je, otkriće mi kasnije kinematografija, najoplodnije tlo za zločin. A smrt se događa lepotici-devojčici, što je meni, koja tada imam sedam godina, bila užasna trauma. To nije neki revolveraš ili pijanac, to je lepa plavuša, čuvena Lora Palmer, lepota je osujećena, lepota će propasti i istrunuti. Eto ponovo straha, ali i čudnog zadovoljstva zbog osujećenja, kao onda kada je momak saznao da je devojka robot, a da su joj oči staklene loptice.
Muzika Angela Badalamentija i hipnotički glas Julee Cruise ulaze mi u uši i postaju nešto što moje telo fiziološki iščekuje kako dolazi noć i kako se sa Zvezdare transponujem u američku provinciju. Mama i tata mi dozvoljavaju da gledam, što me ispunjava radošću, osećam se privilegovanom. Mada, sa ove tačke gledišta, bili smo svi, kao gledaoci, jer smo ovaj program imali pred sobom vrlo brzo posle premijere. Moj horoskopski znak – Škorpija, možda je uticao na sklonost ka okultnom, čudnim mestima, špiljama, posebnom interesovanju za detektivske priče, istraživanje zločina, ali tome je svakako doprineo i lični afinitet. Smrt i seks, zločin i strast, sve je to i u mojim mladim godinama bilo tako privlačno, pogotovo sačinjeno tako stilizovano, tako promućurno kako je to učinio Lynch.
Poremećeni otac, psihijatar, koji ulazi u ljudske duše, što sam možda prvi put tada zapazila u ovoj seriji, oduševljavali su me, ali to nisam imala sa kim da podelim u školi. Izgleda niko nije baš voleo da se plaši kao ja, iako ćemo samo godinu dana kasnije moja drugarica i ja smisliti da u kućici pored škole živi poremećeni čovek koji ima spisak slova po čijem redosledu ubija učenike. Na ovu bizarnu, ali za drugi razred veoma kreativnu priču uticao je Tvin Piks bez daljeg. Sve je to bilo bizarno, kao što je bilo bizarno i to koliko smo reč bizarno bizarno često koristili.
U nekoliko navrata ponovo sam gledala Tvin Piks i dobro mi je ostario, strah, neprijatnost, zadovoljstvo, uživanje ostali su, čak su dobili i neku novu notu, možda zbog nostalgije. Kao da sam se ponovo susrela sa sedmogodišnjom sobom i kao da sam sedela na temeljima onoga što sam postala i onoga što i sada volim.
Ne znam da li me je obradovala činjenica da ćemo gledati nastavak. Konzervativna sam u tom pogledu, ne volim da se dira u ono nešto dobro iz prošlosti, ali sam isto tako i uzbuđena jer nekako ne verujem da će Lynch uspeti da nešto uništi baš dibidus. Trejler za specijalnu dvosatnu epizodu, čija je premijera zakazana za 21. maj, jeste košmaran, oniričan, opet su tu maglovite šume i drumovi, na koje ćete zažaliti što ste kročili. A to obećava… Ovih dana ponovo sam otvorila Čovjeka iz pijeska, možda ga i adaptiram, i to za decu.
Strah nije uvek loš, strah je prirodan, on je uzbudljiv, da nije njega, pećinski čovek ne bi preživeo, pa onda tu ne bismo bili ni mi da, dok jedemo burger u dajneru u pripijenom džemperu, mislimo o tome kako tamo negde na okuki neko ubija Loru Palmer. I ko je dođavola ubio Loru Palmer?