Lidija Delić je vizuelna umetnica, jedna od meni omiljenih. Radi pre svega crteže i slike, a tokom poslednjih pet godina razvila je prepoznatljiv opus koristeći različite formate i tehnike – možda su najpoznatiji crteži na mermernim pločama. Njeni radovi su istovremeno spontani i pažljivo promišljeni, često evociraju poznate enterijere, pejzaže ili scene iz života, ali ih ona nikada eksplicitno ne navodi ili objašnjava, već ostavlja prostor posmatraču da otkrije sebe u njima.
Sa Lidijom sam intervjue radila nekoliko puta, a čini mi se da će ova tradicija potrajati, jer ona ne prestaje da iznenađuje svakom sledećom serijom radova, potpuno različitom od prethodnih, a o kojoj uvek želim da saznam što više. Ovoga puta to su bile slike na aluminijumu pod nazivom Baloni od sapunice.
Mnogo mi se sviđa tvoja serija slika Baloni od sapunice.
Bila sam u Madridu i fotografisala balone od sapunice na gradskim trgovima, uživala sam u novom osećaju koji se stvara i počinjala sam da mislim o novoj seriji radova. Posebno mi se dopalo kako svet izgleda kroz te kružne oblike, način na koji oni prelamaju svetlo i daju gradu neku drugačiju nijansu. Kroz rad sam htela sebe da podsetim na specifične doživljaje i emocije iz detinjstva. Ipak, želela sam da apstrahujem oblik balona, da ne bude očigledna predstava, već mi je zabavnije bilo da se igram bojama i formom.
Boje su tako terapeutske!
Kad sam počela da istražujem palete koje bih koristila, mogla sam da kupim instant boje kojim bih dobila željene nijanse, ali je meni bilo bolje i zabavnije da idem ”težim” putem i od osnovnih uljanih boja izvedem tu neku, da kažem – moju paletu. Interesantno mi je kako ih ljudi tumače. Interesantno je kako je većina posetilaca obratila pažnju na paletu i oblike, počeli su da istražuju sliku i njeno značenje. Neko odmah vidi balon, neko ih čita kao pejzaže, obrise gradova ili apstraktne mrlje…
Imam utisak da su ljudi svaki put iznenađeni kad dođu na moje izložbe jer, iako radim tradicionalnim tehnikama, volim da izložim radove na nekonvencionalan način
Zanimljivo je i što su slikane na aluminijumu, a postavljene su na metalnim stalcima?
Da, pa kada sam krenula da radim na toj seriji, tri aspekta su mi bila posebno zanimljiva: oblik balona, boja, kao i materijal na kom sam radila. Zapravo, tu je i četvrta stvar – a to je prezentacija, krajnji rezultat, neki celokupan utisak. Nisam želela da sliku predstavim na tradicionalan način, da je uramim – zanimljivije mi je bilo da posmatrač istražuje, kruži oko slike, da je doživi. Aluminijum kao materijal me je inspirisao, na njemu sam uspela da predstavim tu specifičnu igru boja i svetla, a izložila sam ih na stolovima. Važno mi je bilo da ih aktiviram, da ne budu na zidovima, da takoreći lebde, iako su one postavljene na konstrukcijama od čvrstog materijala. Svetlo ima jako veliku ulogu jer je direktno išlo na sam rad, a posetilac svojom senkom utiče na izgled slike i tera ga da kruži, otkriva različite boje, doživi je na jedinstven način i da na kraju možda otrkije da slika reflektuje svetlosne promene prostora.
Ove slike si izlagala u Beogradu i Berlinu. Kakve su bile reakcije?
Imam utisak da su u Beogradu ljudi svaki put pomalo iznenađeni kad dođu na moju izložbu jer, iako ja slikam tradicionalnom tehnikom – a to je uglavnom ulje na platnu ili crtež na papiru – volim da izložim radove pomalo nekonvencionalno. Interesantno mi je da se fizički igram prostorom, menjam tehnike i da tragove značenja samog rada tražimo na drugim mestima, ne samo na slici. Mislim da je to posetiocima interesantno, ali ne znam koliko razumeju to što slika prosto nije na zidu, odnosno, zašto je opet aktiviram u nekom novom vidu promatranja. Dok je u Berlinu potpuno druga priča. Reakcije su bile u skladu sa mojom postavkom rada. Posetioci su učestvovali na razne načine, zanimale su ih teme o kojima govorim ovim radom, postavljali su pitanja. Našli su nešto egzotično u tome što je rad zapravo tradicionalan. Jako im je važan umetnikom stav i odmah su razumeli temu istraživanja.
Da li misliš da će umetnost u budućnosti biti mnogo više interaktivna?
Verujem da će uvek biti i jednog i drugog. Ali da, sve više ima interaktivnih izložbi, pre svega zbog razvoja tehnologije i zanimljivosti istraživanja, ali i iz razloga što su dostupnije posmatrača, involviraju ih, postaju pristupačne apsolutno svima. Međutim, čini mi se da umetnost sve više postaje zabava.
Koliko je to dobro?
Jako mi je važna razlika između zabavne umetnosti i one koja je inteligentna, duhovita. Lično, najviše volim umetnost koja se šali, koja ima tvistove. Valjda je to zbog toga što smatram da sam ja pomalo ozbiljna kad je rad u pitanju, volim strukturu, pa me privlači onošto ja to ne znam da izvedem. Mene vodi intuicija, ali ipak na kraju – znam šta radim. Zbog toga me zabavlja umetnost koja nastaje bez plana, a koja nosi dozu humora.
Ko bi bili ti neki duhoviti umetnici koje ceniš?
Pa, sve koje cenim su duhoviti! Ali, evo, pade mi na pamet Maurizio Cattelan. On se stalno poigrava sa sobom, političkim situacijama, posetiocima. Ruga se, pravi atmosferu. A kaže da samo drži ogledalo ovom društvu, baš kao što je to i Andy Worhol radio.
A kakvo je stanje stvari na umetničkoj sceni kod nas? Koliko ima prostora za tu vrstu umetnosti, za nešto duhovito?
Neverovatno je stanje i prostora je sve više. Svašta novo i značajno se dešava i rađa, otvaraju se galerije – Drina, Pro3or, Navigator… Ima jako puno umetnika koji kvalitetno i mnogo rade već dugo i to je moralo da ispliva i preplavi scenu.
Umetnike treba naučiti da se mesecima unapred spreme za izložbu, napišu tekstove, spreme PR materijal, kako saradnja sa novinarima ne bi bila usputna, već kvalitetna i planska
Od 2012. sa šest kolega vodiš Galeriju U10, koja je platforma za promovisanje mladih umetnika. Da li sami pravite program i organizujete izložbe?
Da, nas sedmoro radimo sve, međutim, na početku je to sve bilo mnogo lakše, nije zahtevalo tu količinu organizacije i ozbiljnosti. Ali sad pravimo godišnje programe jer je pre svega nama lakše, a na taj način smo i u mogućnosti da promovišemo izložbe na vreme. Ta vrsta planiranja nam daje slobodu da paralelno radimo i na sopstvenim projektima.
Jako mi je drago da čujem to jer jako malo galerija i muzeja kod nas ima godišnji program, a to je obeshrabrujuće. Mislim da se tim potezom ne čini usluga ni umetnicima, a novinarima je teško da promovišu kulturne događaje bez najava.
Da, to je tačno, ali ni novinari se nisu bavili kulturom. Tekstovi kustosa se samo kopiraju u članke i tako kruže internetom. Mi smo postali svesni toga, pa smo baš detaljno počeli da radimo na programu, obaveštavamo javnost unapred i, nadam se, zainteresujemo ljude za neki detaljniji uvid u neku od izložbi koje organizujemo. S druge strane, i umetnike treba naučiti da se mesecima unapred spreme za izložbu, napišu tekstove, spreme PR materijal, kako saradnja sa novinarima ne bi bila usputna, već kvalitetna i planska.
Pa šta je to zanimljivo što će se desiti u Galeriji U10, a i čime ćeš nas ti lično obradovati u 2017?
Za sebe znam odmah! Imam tri samostalne izložbe koje jedva čekam, a volela bih i više! Imaću izložbu u Požegi, u jednom divnom prostoru, u Gradskoj galeriji Požega. Retko kad sam gostovala van Beograda, pa me ta turneja po Srbiji baš raduje. Želela bih da mi se dešava više takvih stvari. Sa U10 pravimo putujuće grupne izložbe i ići ćemo u Monpelje, a u našem prostoru će gostovati dosta stranih umetnika, tj. godina će biti usmerena na internacionalne razmene.Takođe, želeli bismo češće da organizujemo izložbe umetnika iz Srbije, sa kojima sarađujemo, u inostranstvo, kako bi izlagali preko i promovisali domaću umetničku scenu.
Više slika sa potpisom Lidija Delić pogledajte na njenom sajtu