Ne znam da li se to i vama dešava (molim se Bogu da je odgovor „da“ jer u suprotnom u veeelikom sam sranju), ali kako napreduju ove komunikacione tehnologije, ja se sve više osećam kao bokser u ringu sateran u ćošak – ne može više da podnese ni jedan jedini udarac, svakog minuta je bliže sramnom činu skidanja rukavica, a bogami i suzama… Naočigled zahuktale dvorane u koju je ušao dignute glave. Da im pokaže šta sve ima u sebi.
S tim što se on bori sa jednim protivnikom, i to pet minuta, sat ili dva , a ja sa X njih i to 24/7.
S jedne strane napadaju mejlovi. Jedan za drugim. Kao vojska. Možeš li molim te… Trebalo bi da.. Pošalji mi… Da li si završila… Proveri da li si… Kako si zamislila da sprovedemo onu ideju koju si poslala prošlog meseca i koliko bi to koštalo… Klikćem, pišem, otvaram fajl za fajlom, vraćam se da vidim, pa onda radim, sprovodim, sređujem, pripremam… Jeeebote, što se ovaj broj na kovertici nikako ne smanjuje?!
U međuvremenu luduje SMS i vajber artiljerija.
Mame u vajber grupi brifuju „danas smo učili… a za domaći imamo“. Jedna, dve… dok trepneš brojka na 10. Odustajem. Čitaću kasnije. (Aha.)
Evo i SMS-a. „Vidimo se u 8. A gde si mislila?“ Prijateljica. Volim da je vidim, uživam u njenom društvu, u krizi je, hoću da budem s njom… Ali, jeeeebote, ne mogu sada da mislim o tome.
Pi, pi… Opet vajber i opet mame. Jedna, dve… Dobro je, staju na šest. Javljaju šta „bi trebalo da sutra ponesemo u školu“. Znam, primetila sam, nego šta, ali ne, ne bih sad da ulazim u analizu tog „mi“ ludila. A kolaž? Kupiću kasnije. (Aha.)
Kao da mi čita (grešne) misli, eto i učiteljice. SMS. Kaže da dođem(o) na otvorena vrata jer „on“ nije baš fokusiran (čitam – opet je dobio keca na kontrolnom, iako je na proveri dobio 5, zato što je zbrzao zadatke da bi crtao Korta Maltezea ili Taličnog Toma) i na tome moramo zajedno da radimo. Hoćemo. Aha. Šta bre aha, ovo je učiteljica?! Odgovaram odmah.
Tek što završih sa „srdačan pozdrav“, nešto iskače gore (ono gde su oni ispisi nečega dok nešto drugo radiš kao da pištanje i brojevi nisu dovoljni) . Mesindžer. „Draga, konačno uspeh da te nađem, izgubila sam tvoj broj. Kako si? Znaš, treba mi tvoja pomoć oko…“
Ekran mi se zatamnjuje, ne uspevam da pročitam do kraja, iskače ljubičasti boks… Opet vajber. „Hitno je, na prezentaciji smo, a nemam tvoj izveštaj za prošli mesec pred sobom. Šta je pisalo u tabeli pod ukupno, u trećem šitu?“
Molim? Koji izveštaj? Koji je bio prošli mesec? Ček, koji je sad…?
Nekako se dosetim (piše u donjem desnom uglu kompa, nisam baš skroz odlepila).
Otvaram fajl u fajlu da nađem fajl u kome je fajl u kom je sigurno taj fajl. Našla. Odgovorila.
Ček, a šta sam ono radila pre nego što je ovo stiglo?
I je l’ ovo zatišje traje već pet minuta ili se meni čini? I još ide moja omiljena pesma?
Jok, brate. To ON sada TAKO zvoni! Mama je. „Da li bih mogla da svratim do ’te i te’ ulice da…“ Dalje sam se pravila da slušam. Hipnotisano sam zurila u koverticu sa brojem… 16! Kad pre. Jebote.
„Hvala mama. Hoću. Važi…“ (Ne pitah je kako joj je kuk. Grozna sam ćerka.)
Opet pišti. Ne, nema ništa na ekranu. Ni na jednom. Ali pišti. Šta?
Jedva nekako skontam – interfon. Ona roba je pred ulazom, zvali su, nisu mogli da me dobiju…
Unosim i sedam. Udahnem duboko. I krenem. Jedna brojka manje. Dve brojke manje. Tri… Dve plus… nadigravamo se mi tako do pola osam. Malo komp, malo telefon… U međuvremenu ON i zazvoni, po običaju pola slušam pola ne. Interfon, sreća, ćuti. (Mada, ono unošenje je bila baš super pauza.)
Stižem u vinariju u pucanj. Ostavim telefon u torbi dok klopamo. (Nije lepo vaspitanje nego zdravstveno osiguranje.)
Vince me malo relaksiralo, pa ga hrabro izvučem iz torbe dok plaćamo račun. Dve poruke. Divno. Iskusno ne diram ekran da ga ne bih slučajno zalistala i videla brojku na kovertici. Bar dve su sigurno onog tipa – pisala(o) sam ti popodne, ali vidim ne odgovaraš… (Ne znam je l’ to i zakonski regulisano ili će uskoro biti, ali sada se očekuje da na mejl odgovoriš u roku od cirka sat-dva, u suprotnom zovu hitnu pomoć da vide jesi li tamo jer samo to te može opravdati.)
Ali, toša. Već na sledećem koraku se zajebem. Dok je XXXXX u toaletu, ja idem malo „napolje“ da se relaksiram, tačnije kliknem na FB.
A ono tamo… Svi lepi, sve vitke na štiklama (u četrdesetim mlađe nego ikada), deca nasmejana i fokusirana, medalje osvojila, savršeni ručkovi servirani, njih dvoje se grle a iza neki egzotični zalazak sunca, on osvojio nagradu za humanitarni rad, ona bila gost na televiziji i svašta pametno rekla – hiljade lajkova…
Da. Znala sam. Nešto nije uredu sa mnom.
Ček da proverim na internetu. Možda ima nade.
Ima.
Italijanska kompanija zabranili mejlove zbog STRESA. (Novembar 2015)
Mejlovi koji stižu nakon radnog vremena ili vikendom mogli bi postati ilegalni u Francuskoj. Poruke na telefonu i mejlovi kolonizuju život pojedinca do te mere da se ona ili on pre ili kasnije slomi, piše Vašington post. (Maj 2015)
Smatra se da je stres kuga 21. veka. Uzročnici su svuda oko nas, a uglavnom ih nismo svesni. Naučnici tvrde da digitalne tehnologije takođe spadaju u njih. Na primer, neko je zavisan od interneta, pa je pod stresom svaki put kada nije onlajn. Zatim mnoštvo informacija i potreba da se svakoj posveti pažnja remete naš prirodni balans. (Nema izvora ni datuma, nema veze)
Prosečna zaposlena osoba tokom radnog vremena proverava mejl na svakih 37 minuta, podižući sebi time nivo stresa, krvni pritisak i puls. Mejlovi nam tokom radnog dana pojedu mnogo vremena i jedan su od glavnih uzročnika stresa, pokazalo je istraživanje sprovedeno na Kalifornijskom univerzitetu. (Opet nema izvora ni datuma, ali poslužiće)
I tako XX stranica…
Bar neću plakati u onom svom ćošku. A i to je nešto.