Na osvetljenu Scenu Raša Plaović izlaze dramaturškinja Maja Pelević i filozof Srećko Horvat, za njima dolazi Tarik Ali, poznati pakistansko-britanski pisac, novinar, intelektualac i levičar. Čuje se veliki aplauz, sala je prepuna. Zainteresovanost ljudi veća je od broja sedišta, tako da su oni sa manje sreće ostali u foajeu da iz njega prate direktan prenos razgovora.
Na početku sezone filozofskog teatra u diskusiji su učestvovali Maja Pelević, Tarik Ali i Srećko Horvat
Na samom početku Tarik Ali žali se na svetlo i želi da bude bliži publici, zato Srećko Horvat ispred organizacije poziva da se upere svetla i na publiku i dodaje da ovako deluje kao neko ispitivanje, a već su ih prozvali levičarima iz podruma.
Ovako je izgledao početak nove sezone Filozofskog teatra u Beogradu. Dramaturškinja Maja Pelević pokrenula je prošle godine inicijativu da se nakon Zagreba i u Beogradu organizuje Filozofski teatar. U prvoj sezoni kod nas, decembra prošle godine, gosti su bili i Franko Bifo Berardi, Srećko Horvat, Renata Avila i Julian Assange.
Ako iz kazališta ne izađemo kao drugačiji ljudi, čemu onda još uopće kazalište, pita se Srećko Horvat
– Dopala mi se ideja koju je Srećko Horvat pokrenuo u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u želji da ponovo uspostavi blisku vezu između filozofije i pozorišta. Činilo mi se da je tako nešto i kod nas moguće, čak u ovom trenutku i vrlo poželjno, pa sam stupila u kontakt s njim i on mi je tada rekao da je imao sličnu ideju za neku vrstu regionalne saradnje. Narodno pozorište u Beogradu imalo je sluha za ovakvu stvar, pa smo zahvaljujući posebno direktoru Drame Željku Hubaču i Ivani Nenadović iz sektora za međunarodnu saradnju uspeli da pokrenemo Filozofski teatar i kod nas – priseća se Maja Pelević početaka.
Ona kaže da je Narodno pozorište idealno mesto za ovakvu stvar.
Inače sam koncept Filozofskog teatra krenuo je 2014. godine u HNK u Zagrebu. Kako napominje pokretač projekta Srećko Horvat, „veza između filozofije i kazališta uvijek je bila jača nego veza između filozofije i bilo kojega drugog medija“. Najpoznatija i najuticajnija dela Jean-Paula Sartra sigurno su njegove drame, kao što je i Bertolt Brecht promišljanju radikalne politike pristupio upravo kroz pozorište i putem njega razradio svoj epski teatar. U tom smislu Horvat napominje: – Ako iz kazališta ne izađemo kao drugačiji ljudi, čemu onda još uopće kazalište? I zašto uopće još ići u kazalište ako ne očekujemo da će nam se nešto dogoditi, da ćemo nešto osjetiti, da ćemo promijeniti mišljenje, da ćemo vidjeti sebe i upoznati druge.
Umetnici ne smeju nikad da se postavljaju izvan onoga šta kritikuju jer ta vrsta nadmenog, patronizirajućeg položaja jeste sve samo nije politička
Pozorište tako postaje mesto okupljanja i susreta s najinspirativnijim savremenim filozofima, sociolozima, psihoanalitičarima, književnicima i ekonomistima, koji na različite načine govore o današnjem trenutku i predlažu i promišljaju društvene promene. Publika se u ovom slučaju ne tretira kao nemi posmatrač događaja već kao aktivni učesnik u javnoj debati koja se otvara nakon svakog Filozofskog teatra.
Za ovakve događaje vlada veliko interesovanje, posebno mladih ljudi, što je organizatore na početku malo iznenadilo. To je neka nova publika u Narodnom pozorištu, koja nije samo ona koja dolazi da gleda predstave.
Veza pozorišta i filozofije tako postoji i dalje, Maja Pelević smatra da je danas u vremenu sveopšte krize, kada ljudi ne vide nikakvu drugačiju alternativu od ove u kojoj se nalazimo, to jako bitno.
– U budućnosti planiramo da dovodimo razne intelektualce koji će pokušati da posmatraju i razgovaraju o našem globalnom društvu iz nekog drugačijeg ugla i koji će nuditi neka moguća rešenja. Nakon svakog događaja uvek imamo i razgovor sa publikom koja onda ima mogućnost da učestvuje u javnoj debati oko raznih bitnih, uglavnom aktuelnih tema koje nas u ovom trenutku muče: od izbegličke krize do fenomena globalnog nadzora – dodaje Maja.
Osnivač filozofskog tetatra u Zagrebu Srećko Horvat i Franco Bifo Berardi
Ona kaže da umetnost danas ne postoji bez određene vrste društvene svesti, odgovornosti, te aktivizma. – Svaki umetnički čin može da bude i aktivistički čin ako je koncept postavljen tako da poziva na neku vrstu dijaloga sa publikom, a ne samo da servira određenu, kakvu god (estetsku, političku…), poruku. U tom smislu ne mislim da je svaki politički teatar aktivistički. U pozorištu se često dešava da su upravo tzv. političke predstave najapolitičnije jer na ovaj ili onaj način daju legitimitet trenutnom poretku u kome živimo. Mnogi intelektualci i umetnici, svesno ili ne, staju u odbranu neoliberalnog poretka u velikoj borbi protiv nacionalizma, trenutne vlade, često ne znaju baš ni iz koje tačno pozicije deluju. Mislim da nema potrebe u pozorištu toliko da se deremo na sav glas i da besnimo na posledice nečega što ima mnogo dublje korene od ovoga čemu trenutno svedočimo. Isto tako, umetnici ne smeju nikad da se postavljaju izvan onoga šta kritikuju jer ta vrsta nadmenog, patronizirajućeg položaja jeste sve samo nije politička. Svi smo mi deo, hteli to ili ne, ovog društva i ove stvarnosti i niko u tom smislu nije oslobođen odgovornosti – objašnjava Maja.
Plan za naredni period je da se prošire i na ostale gradove u regionu, ali sada su to samo želje jer nema adekvatne inicijative iz tih gradova. Nadaju se i da će zbog značajnih gostiju koji su planirani za naredni period sa Scene Raše Plaović preći na Veliku scenu u nekom trenutku.
Ono što je sigurno jeste da će 4. decembra Yanis Varoufakis gostovati u zagrebačkom HNK-u.