U jednom beogradskom klubu su mi pre mesec dana tražili ličnu kartu jer „poslovna politika kluba je takva da je ulaz dozvoljen samo onim starijim od 22 godine“. Srećom, imam 23 godine, pa bez većih problema uđoh. Ostalo je samo pitanje šta u tom klubu ima osim dobre muzike i vina kad mlađima ulaz nije dozvoljen. Zaključila sam da nema ništa, osim elitizma i diskriminacije, a i da Bajaga laže da možemo sve sa 22.
Nekoliko dana posle ove situacije desila se nova kada je jedan stariji gospodin sebi dao za pravo da mi kaže: „Ti si mlada, pa je za uspeh dovoljno i da se samo slikaš.“
Na ovo sam ostala nema i zatečena, uz to i diskriminisana po polu i broju godina. Vaspitanje i kultura mi nisu dozvolili da na to odgovorim na isti način. Možda i bolje što je tako.
U sebi sam vrištala. Hej, moja baba je u mojim godinama imala decu i savesno se brinula o njima, moja majka nekoliko godina radnog staža, zašto ja ne bih mogla sve to i mnogo više? Ovo je naravno drugo doba, gde godine tek ne treba da budu mera stvari. Ne smeta meni da me drugi gledaju kao klinku i tako nazivaju, sve dok to ne utiče na moju slobodu i život. Ipak, uvek se zapitam kako bi oni reagovali da kad mi kažu „klinko“, ja njima kažem „čiko“ ili „teto“. Bilo bi malo frke sigurno jer ti ljudi obično ne podnose ni da im se persira iz pristojnosti. Godine mi nisu nikada bile presudan faktor za bilo šta, znam neke klince od 40 godina i neke preozbiljne u dvadesetim.
Nakon te situacije shvatila sam da, kada ne znaju šta drugo, uvek mogu da vam kažu – ne možeš to zbog godina. Mlad si da bi to shvatio, mlad si za taj posao jer u konkursu piše da mogu samo osobe od toliko godina da se prijave. Juče si se rodio a sad imaš stav, šta ti znaš, još si klinka, javi mi se kad odrasteš i tako vi ostarite slušajući da ste mladi za život. Nije to novost, jaz među generacijama je uvek postojao, samo je pitanje šta se desi pa ono što vas je nekada nerviralo sada počnete i sami da govorite. Nikako neko da stavi tačku na tu diskriminaciju mladih. Govori se o pasivnosti mladih, a niko se ne pita ko nas veže za stolicu i ne da nam da ustanemo. Spočitava nam se što ne izlazimo na izbore, nemamo idole, ne čitamo knjige i šta sve već ne. Ali kad kažemo da to radimo, opet ćemo doći do zida i pitanja „šta ti znaš, u moje vreme se … (upisati po želji)“.
Dobro, to je bilo vaše vreme, ovo je naše. Imali ste priliku, uradili šta ste hteli. Ovo su rezultati. Ili je ipak problem što ste nezadovoljni sami sa svim tim pa biste opet da imate dvadeset i možete sve iz početka?
Nažalost, tu vam mi ne možemo pomoći. Zato vi možete nama tako što ćete pustiti naše godine i ostaviti nam entuzijazam jer drugo ništa i nemamo. Rođeni u vreme krize i ratova, sa malo pečata u pasošu i lošom perspektivom za posao i samostalnost. Ostavljeni da se borimo za neki drugačiji i bolji svet. Ne pitamo ko je kriv za to, ne vraćamo se u prošlost, samo hoćemo da menjamo sadašnjost. Zato nemojte otežavati, pustite nas da probamo, možda i pogrešimo, ali bar znamo da smo imali šansu.
Mi jesmo nova generacija, odmalena priključena na internet i sa mobilnim u rukama, možda odatle taj prezir. Okolnosti nismo birali mi. Možete analizirati postupke te nove generacije – milenijalaca, ali ih nemojte osuđivati samo zato što su vam daleki.
Realnost nam je već dovoljno puta udarila šamar kada smo hteli da odemo, napravimo nešto novo, odselimo se od roditelja i počnemo samostalan život ili pak nađemo posao.
Bez obzira na to, mi i dalje učimo, stvaramo nešto novo u umetnosti, muzici i tehnologiji. Verujemo da sve možemo sa 22 i da je sad naše vreme, i ko ste vi da kažete da ipak nije pozivajući se samo na godinu rođenja?