Bard jugoslovenske i srpske novinske fotografije u danima izolacije pripremao je izložbu Beograd pamti, koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu
Sve i da ništa drugo nije uradio, a uradio je mnogo toga, 700 naslovnih strana NIN-a na kojima su njegovi snimci mogle bi ispričati istoriju druge polovine 20. veka. Kad malo bolje razmislite, zapravo je to jedan izuzetno obiman roman, s malim izuzetkom – svaka stranica priča sopstvenu priču. Od rodnih Vinkovaca, preko Poreča, zagrebačkih bioskopa, kragujevačke radionice za sklapanje radio-aparata u kojoj je šegrtovao, a pored koje je, opet igrom slučaja, bila fotografska radnja, Peternek je snimajući s jednog krova miting Aleksandra Rankovića baš u Kragujevcu zakoračio na veliku scenu. U Borbi je zanat učio od velikog Ace Simića, diplomca sa Sorbone, da bi sve nakon toga došlo kao normalan sled simbioze posvećenosti i talenta. I rad za čuveni Time, Paris Match, Reuters, nagrade na izložbama u Berlinu, Harkovu, Kalkuti, Italiji, Mađarskoj, Egiptu, Azerbejdžanu…
Bez fotografije nije mogao ni u danima izolacije. Doduše, nije mogao na ulicu sa aparatom, od koga se inače ne odvaja ni kad ide u obližnju prodavnicu, ali je pripremao izložbu koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu. Za 42 magazin ekskluzivno otkriva o čemu je reč.
Split, 1957.
„Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene… Čini mi se da to čitavoj priči daje drugačiji dimenziju. Pored serije tih fotografija biće izložene i slike putujućih muzikanata. Njih sam ih uglavnom hvatao po gradskom prevozu. Dakle, to je neka vrsta omaža Beogradu, njegovim znamenitim, ali i sasvim nepoznatim ljudima.“
Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno
Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin
Peternek je, kako kaže, čitav život proveo blizu politike, ali nikad zaista unutra. Seća se da je otac od njega zahtevao da se ni za živu glavu ne bavi politikom u vremenima koja su podrazumevala rigidnu jednopartijsku monolitnost. Iako je izbegavao nevolje, one su pronašle njega kada mu je brat emigrirao u Nemačku, što je u ta vremena bilo ravno izdaji. 
„Zaista nisam znao da će to da uradi. Radio sam u Borbi. Odjednom više niko na poslu nije hteo da razgovara sa mnom. Nije bilo nikakvog snimanja, ma ni kantu za smeće mi nisu dali da slikam. Izvukao me je Dobroslav Singa Popović, veliki foto-reporter, koji mi je ugovorio sastanak sa Zvonkom Radoševićem, čovekom iz Udbe koji je bio zadužen za novinare. Poverovao je da nemam nikakve veze s bratovljevom odlukom da emigrira. Sećam se da je nazvao sekretaricu direktora Borbe i samo joj poručio da na prvo naredno snimanje Tita stave mene. I zaista sam slikao Tita. Kada je Ranković pao, i Radošević je uhapšen. Mnogo godina kasnije sačekao me pred vratima stana. Došao je samo da mi kaže da mu je drago što se nije prevario kada me je podržao. „Ti si jedini zvao moju majku kad sam bio uhapšen“, rekao je. „Više ga nisam sreo“, svedoči Peternek.
Kragujevac (1954), FK Radnički
I prve profesionalne batine vezane su za Borbu. Ubistvo prvog premijera Konga Patrisa Lumumbe bio je događaj koji se nije mogao propustiti, partija je organizovala velike proteste, smatralo se da su Belgijanci kao bivši kolonisti umešani u tu likvidaciju. Peternek se nije baš najbolje razumeo sa jednim policajcem. „Video sam kamion na kome je stajao i policajac. Popeo sam se i ja i krenuo da snimam. Policajac je pitao za koga radim. Zaustio sam da kažem za Borbu, stigao sam da izgovorim samo to B, a on je pomislio za Belgijance. Opalio me je pendrekom tako da sam sleteo sa kamiona“, svedoči.
Vatikan, 1970.
Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha
Lukavstvo je nešto što mu je i te kako pomoglo u karijeri. Posebno kada su se pred kraj Titovog života u Ljubljanu sjatili najbolji foto-reporterii novinari sveta iščekujući ishod. „Tito je umro u nedelju. Jedva sam ubedio ženu iz međunarodnog pres centra da mi na novinarsku akreditaciju stavi i pečat s kojim mogu nesmetano da se krećem i snimam. Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.“
Protest zbog ubistva Patrisa Lumumbe, Beograd, 1961.
Dobro pamti i kosovsku državnu bezbednost. Privodili su ga i hapsili četiri puta jer je aparatom uhvatio albanske rudare koji su navodno danima štrajkovali glađu i nisu izlazili iz okna, a bili su glatko obrijani. Visoki funkcioner Mahmut Bakali nudio mu je dvostruki honorar za taj film, ali nije pristao. Čaršija ga je optuživala i da je blizak sa Slobodanom Miloševićem. Ne poriče da su bili u pristojnim odnosima.
Stidentski protest 1968.
„Nisam pravio majmune od političara. Gledao sam da liče na ljude. Ovde gde sad pričamo bio je studio. Tu sam Slobodana Miloševića i Miru Marković snimao za jednu knjigu. Njega sam ovde slikao kao kauboja u crvenoj kariranoj košulji. Sa Titom nisam imao poseban odnos, samo sam snimao neke događaje. Sa Miloševićem sam se poznavao. Jednom prilikom smo otišli da radimo intervju s njim. Kada je seo na stolicu i prekrstio noge, video sam da ima rupu na đonu iznošene cipele. Znao sam da moram da snimim tu rupu. Kleknuo sam i napravio sliku. Posle su me zezali da sam klečao pred Slobom“, seća se Peternek.
Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha. Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija trčao sam ispred vojnika i snimao, a granate su padale tik iza njih dok su pokušavali da se sklone.“ Kaže da scene ubijanja, razaranja, ostavljaju trag na čoveku, ali i da je nešto sasvim drugo snimati rat u svojoj zemlji. „U tuđoj zemlji ima teških trenutaka, ali ipak krvari neko drugi. Rat koji se desio nama devedesetih godina je neverovatno bolno iskustvo. Slikam čoveka, upoznam ga, počnem da se družim s njim, a onda mi sutra kažu da je poginuo…“
Jutro, 1. januar, 1961. Beograd
Bavio se i modnom i reklamnom fotografijom. Na Cejlonu je snimajući intervju sa Arturom Klarkom, otkrio je da deli zajedničku strast sa velikim piscem prema podvodnoj fotografiji. Slikar Ljuba Popović mu je u Parizu pokazao nedovršeno platno, što inače nikada nije činio, jer mu je Peternek poklonio fotografiju na kojoj ljudi u Beogradu nose Popovićevu sliku za koju je dobio Oktobarsku nagradu.
Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene…
Kaže da je čitavu karijeru zapravo samo skupljao život i da svaki dobar foto-reporter ima samo taj jedan momenat kada se hvata istorija, kada je svaki detalj na svom mestu i kada fotografija priča svoju priču. I nisu joj potrebne reči. „Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno. Nekada se morao loviti taj sekund, taj izraz lica ili situacija. To ne znači da danas nema vrhunskih foto-reportera. Pa bilo bi smešno da to tvrdim, kroz moje ruke je prošlo više od 300 vrhunskih profesionalaca koji sada rade za najveće novinske kuće i dobijaju najprestižnije nagrade. I moram reći da je to za mene velika satisfakcija.“
Kaže da i dalje koristi i mehaničku Laiku i da se uprkos odmaklom životnom dobu još nada svojoj najboljoj fotografiji.
„Tako će biti dok sam živ, uvek nosim foto-aparat. Nikad ne znate na šta ćete naleteti.“
Fotografi, veli, svet ne vide u globalu jer traže taj jedan najvažniji momenat. Može biti da je zanatski gledano u pravu, ali Peternekovi momenti svet hvataju u totalu.