U okviru programa 47. FEST-a imali smo priliku da gledamo film Hotel Mumbai i razgovaramo sa jednim od glavnih protagonista – britanskim glumcem Jasonom Isaacsom
Iako prepoznatljiv kao Lucious Malfoy iz franšize Harry Potter, najviše ga volimo u ulozi maršala Žukova iz filma Death of Stalin ili prepredenog kapetana Lorce u najnovijem Star Trek serijalu – Discovery, za koju je osvojio nagradu Empire za najboljeg glumca. Kada smo već kod nagrada, važno je da pomenemo nominacije za BAFTA, Zlatni globus, Critics Choice Television Awards i mnoge druge. Dakle, gosn Isaacs je zaradio dosta njih.
U razgovoru smo se fokusirali na njegov najnoviji film Hotel Mumbai, ali kako je on poznat po oštrim kritikama političara na društvenim mrežama, neke baš takve komentare provukao je šarmantno i kroz odgovore koji slede:
Gospodine Isaacs, možete li mi reći nešto više o istinitim događajima koji su inspirisali scenario za film Hotel Mumbai?
Hotel Mumbai zasnovan je na istinitim terorističkim napadima koji su se dogodili, između ostalog, i u luksuznom hotelu Taj Mahal Palace – gde je i smeštena radnja ovog filma. Tzv. Mumbai napadi (takođe poznati kao 26/11 prim. aut.) podrazumevaju seriju terorističkih napada koje je izvela islamska teroristička organizacija Lashar-e-Taiba. Tokom napada širom Mumbaja poginule su bar 174 osobe, uključujući i devet napadača, a preko 300 ljudi bilo je povređeno. Iako tragična, ova situacija izrodila je nebrojeno puno heroja, a naročito među radnicima hotela, koji su nesebično spasavali živote gostiju. Na primer, šef kuhinje Hermant Oberoj, koga u filmu glumi Anupam Kher, istinski je heroj ove priče.
Film je u neku ruku upravo testament tim izvanrednim pojedincima koji su preživeli i nadživeli tragediju. Imali ste priliku da pričate sa njima kada ste spremali ulogu. Koliko je to emotivno bilo?
Ti razgovori moraju ostati privatni, tako da ne mogu previše da otkrijem. Slažem se s tim da je film testament izvanrednim pojedincima, međutim, rekao bih da, pored toga, šalje jednu mnogo veću poruku – a to je da živimo u svetu u kome nas toliko besmislenih stvari razdvaja. Talas populizma koji je zapljusnuo čitavu planetu uči nas da procenjujemo i osuđujemo ljude na klase, boje kože, religije, nacionalnosti… A ovaj film, inspirisan, realnim situacijama pokazuje da smo mi svi ljudska bića, da smo svi u suštini isti.
U trenucima kada je život ugrožen, sve te socijalne karakteristike prestaju da postoje
I kao što smo već pomenuli, upravo tada istinski heroizam dolazi do izražaja. Zaposleni hotela su nesebično spasavali bogate goste sa Zapada, rizikujući svoje živote… Dakle, ljudska bića su sposobna za neke zaista fantastične stvari. Tako da, osim što je testament izvanrednim pojedincima, rekao bih da film šalje i poruku vere u ljudskost, a koja, danas, često izostaje.
Vi tumačite Vasilija, ruskog biznismena. Da li je lik zasnovan na realnoj osobi koja je preživela tragediju?
Moj lik je napisan na osnovu razgovora sa pojedincima koji su preživeli tragediju, ali je fiktivan. Stoga, Vasilij je nastao iz neke vrste konsolidacije njihovih priča, ne samo iz hotela, već i sa drugih mesta na kojima su se napadi desili. Jedini lik zasnovan na realnoj osobi je kuvar Oberoj.
Isaacs kao Vasilij u filmu “Hotel Mumbai”
Film je režirao Anthony Maras, kome je Hotel Mumbai dugometražni debi. Da li vas je na neki poseban način usmeravao ili savetovao kako bi dobio ovako potresan i emotivan rezultat na platnu?
Nekoliko puta u karijeri imao sam priliku da glumim u filmovima zasnovanim na istinitim događajima. Black Hawk Down, na primer, jeste jedan od njih. Tako da imam iskustva. Iako je ova uloga fiktivna – priča nije, tako da sam imao jednako velik osećaj odgovornosti. Reditelj se trudio da u toku snimanja održava tenziju potrebnu za realizaciju tako napete situacije. Podelio nas je na dve ekipe – teroriste i goste hotela, tako da nismo provodili vreme zajedno. Stalno smo bili u prilici da čujemo metke ili bombe kako bismo što realnije doživeli i zamislili teror u hotelu. Za razliku od holivudskog scenarija, ovoga puta veliki broj nas nije ni znao šta će se dogoditi – ko će preživeti, a ko ne.
Često sam se i sam pitao – kako bih se snašao da mi se dogodi ovako nešto. A to se, čini mi se, jasno vidi dok gledate film
Spomenuli ste da ste radili na filmovima baziranim na istinitim događajima. Dakle, tu je Black Hawk Down Ridleya Scotta, zatim Patriota Rolanda Emmericha. Međutim, svi vas najpre prepoznaju po liku Luciusa Malfoya iz filmova Harry Potter. Postoji li neka konekcija, pogotovo kada se pripremate za ove, naizgled, posve različite uloge?
Hm, iako na prvu loptu deluju različito, poruka koju svi ovi filmovi nose zapravo je veoma slična. Iako bajkovit, Harry Potter ujedno govori o uzdizanju fašizma, a moj lik, Lucius Malfoy, jeste klasični rasista kakvi, ako smem da dodam, danas sede u Beloj kući. Ono što se meni posebno dopada jeste to što je Lucius prikazan kao kukavica, kakve su, uostalom, sve siledžije. Spisateljica J. K. Rawling pametno je uspela da bez direktnog uplitanja politike napiše priču koja govori o savremenim i izuzetno bitnim društvenim pitanjima. Filmovi nastali na osnovu njenih priča obeležili su čitave generacije, a ja to znam iz prve ruke – imao sam priliku da razgovaram sa stotinama fanova franšize Harry Potter, i ultimativno su ulivali nadu da postoji poštenje, hrabrost i integritet. A to su, opet, vrednosti koje prikazuje, naglašava i slavi i film Hotel Mumbai.
Filmovi koji pričaju o real life terorističkim napadima nisu novost. The Battle of Algiers, na primer, preispitivao je naše ideje o realizmu na filmskom platnu davne 1966. Kasnije slična ostvarenja, poput Minhena Stevena Spilberga ili Greengrassovog United 93, osvajala su publiku emotivno i vizuelno. Da li je ovaj žanr u neku ruku odgovor na superherojske filmove koji preplavljuju Holivud?
Mislim da ćemo na taj odgovor morati još malo da sačekamo. Ovaj film nije nastao da bi udovoljio zahtevima publike, iako se nadamo da hoće, već kao rediteljeva reakcija na potresnu situaciju. On je gledao dokumentarac Surviving Mumbai o terorističkim napadima i bio inspirisan da promisli tragediju na svoj način. Naravno, činjenica je da naracija filma suprotna onim klasičnog Holivuda, a zatim i narativima koje nam političari serviraju, koje nam priča Donald Trump, a pre njega i Margaret Thatcher. Ona je rekla da ne postoji društvo, već kolektiv individua.
Smatram da su sve to neistine, da postoji dobro u ljudima i da bi sve bilo još bolje kada bismo sarađivali. Kolektivno, a ne individualno
U ostvarenima zasnovanim na realnim događajima vidimo trijumf nad tragedijom, realne heroje, ali – kao što smo već pomenuli, da je nasilje besmisleno. Da li nam je dosta izmaštanih srećnih krajeva?
Iako jesmo pričali o herojima, više mi se sviđa da kažemo da je neko u određenoj situaciji ispao – čovek. Ovakvi filmovi, istinite priče i istinski spasioci, nadam se, inspirisaće to najbolje u ljudima.