Polako, skromno i nenametljivo pojavio se Kralj Čačka, kao iznenadna muzika i iznenađujući stih. Svi su bili zatečeni i odmah uvučeni u njegovu zemlju snova
Kada je u našu redakciju ušao Nenad Marić, pojavio se Kralj Čačka, a ja sam u tom predvorju našeg intervjua shvatila šta znači donedavno po mom mišljenju floskula o iskrenosti umetnika i njegovom prisustvu. Onda nam je Kralj Čačka pričao o Nenadu Mariću, slikaru i pesniku koji svoju liriku slika zvukom ili svoj zvuk oslikava. O tome kakva je njegova muzika, počeli su najpre da pričaju drugi – oni koji su ga prvi čuli. A onda su ga čuli drugi. Od uha do uha širili su se njegovi stihovi, njegov bluz i melanholični bariton. Poput neke akustične ponornice koja nalazi put do scene na kojoj baš on nedostaje. Kralj Čačka, rečito ćutljiv i svetlo mračan.
Dobar dan. Prvo pitanje je zašto ti je trebalo toliko dugo da se pojaviš na sceni i u medijima?
Nije to bila neka namera, nisam verovatno nametljive prirode pa je to tako. Malo sam živeo neki povučeniji život, radio sam to što sam radio, a ovo sam puštao da se dešava spontano. Nije bilo kod mene mnogo ambicije sa te spoljne strane i bilo je prisutno zatvaranje u odnosu na društvo.
Muzikom se baviš oduvek, usput, od nekog momenta?
Od malih nogu, još od četvrte godine kad sam dobio prvu gitaru. Pošto mi je otac svirao, od njega sam naučio prve stvari, akorde… Pa sam onda sâm počeo da skidam raznu muziku koju sam tad slušao, Jimmy Hendrix, Led Zeppelin… da bih jedne godine, mislim da sam bio sedmi razred, privatno upisao muzičku školu, da naučim note itd., i to sam izdržao godinu dana. Posle srednje škole upisao sam Fakultet likovnih umetnosti i završio slikarstvo. Dok sam studirao, krenuo sam da pišem pesme, spontano.
Ja sam iz Čačka, mi smo u školi učili da Čačak na turskom znači blato. To mi je palo na glavu iz čiste igre, napravilo čvorugu i sad nema nazad
Tvoje pesme mračne, nežne, lirske. One nastaju iz kojih osećanja, kojih situacija, inspiracija?
Pa to je, rekao bih, vrsta nekakvog procesa kroz koji pokušavam da se izrazim, nešto da rešim, da kažem, ukažem, da objasnim, što osećanja, što ideje. Vrlo je teško pričati o tome jer je u pitanju nevidljivi proces, nije egzaktna stvar, nikad ne znaš gde će pesma da te odvede. Nema pravila za pisanje pesama, to je prosto potreba, prirodna i natprirodna, rekao bih. To svi ljudi imaju, samo u zavisnosti od toga čime se bave i kako se bave, kod nekih verovatno egzaktnijih stvari, opipljivijih to se vidi, dâ se primetiti, lakše je govoriti, ali ovako, kad je u pitanju pravljenje pesama i stvaranje muzike, to malo ume da bude teško za objasniti, bez namere da mistifikujem, da sumiram, pesme koje pišem nastaju iz života.
Imaš specifičnu boju glasa i način pevanja. To ispevavanje na slogove, negde se o pretvara u ou, naglo skraćivanje reči. Je l’ to namerno da bi dao neki melodičniji, drugačiji oblik pesmi ili to tako prosto izlazi samo od sebe dok pevaš i stvaraš? Meni to zvuči sjajno.
Zanimljivo zapažanje, hvala ti. To reči diktiraju i traže način da osvoje melodiju, da se obuku u melodiju. Ne znam. Misliću o tome (smeh).
Mnogi te porede sa Waitsom, Dylanom zbog te lirike. Meni si ti originalan, ali da li je neko imao uticaj na ovo što stvaraš?
Jeste sigurno. Mislim da sve utiče, sve što sam slušao i slušam utiče na ovaj ili onaj način, u to sam sve više i više ubeđen. Šta god da sam uneo u sebe, to prolazi kao kroz nekakav filter dok stvaram, zatim izlazi u ovoj ili onoj formi, u zavisnosti od trenutka, ideje, osećanja… Razna muzika je uticala, od ranog bluza, preko džeza, kasnije rokenrola. Dosta, naravno, ima uticaja Dylana, Waittsa, Cavea, takođe Kurta Weilla, Bertolta Brechta i mnogih drugih autora, ali ne kao namera, nego kao proces iz iskustva slušanja.
To reči diktiraju i traže način da osvoje melodiju, da se obuku u melodiju
Kada sviraš, da li ti više odgovaraju neka manja mesta, klubovi ili ti je udobnije u koncertnim salama? Da li ti je i koliko bitan vajb s publikom?
To je uvek dvosmerna komunikacija, nikad nije jednosmerna, bez obzira na to što je publika u naizgled pasivnom položaju ako sedi, ali ona isto tako učestvuje energetski. Dosta zavisi i od prostora i od mesta, čak na jednom istom prostoru ne može da se ponovi ista energija, uvek je drugačije. Negde mi više prijaju manji prostori i bliži kontakt sa publikom, dosta zavisi i od zvuka, ozvučenja, akustike prostora. Mada i veći prostori isto imaju svoju draž, drugačiji su, traže od tebe da uključiš neke druge senzore, nešto drugo se tu pojavljuje kao zadatak.
Kako se osećaš kada sviraš na bini? Ti nisi entertejner. Da li i na koncertu sviraš za sebe u svom bubbleu? Koliko atmosfera, ljudi utiču na to kad sviraš?
To je jedno posebno, izmenjeno stanje svesti i kad krene koncert, nisi više onaj što si bio pre nego što si izašao na binu. Muzikom pokušavam da se obraćam čoveku, pojedincu. To je moj način, kako si rekla, nisam entertejner, dobro je što nisam, nije mi to ni bio cilj. To je izmenjena svest, neopisivo stanje, nešto slično nekakvom transu.
Ti si slikar, završio si Akademiju. Da li slikaš i sada, koliko i da li odvajaš slikanje od muzike?
Dosta njih mi je reklo kako su slikovite pesme, čak su mi razni ljudi prilazili i govorili kako ih pesme inspirišu, tako da pretpostavljam da je to uticaj toga što sam studirao slikarstvo i slikao neko vreme, sad ne slikam toliko, ali crtam kad stignem, kad ugrabim vreme. Imao sam problem ranije, imao sam čak osećaj krivice u odnosu na to pitanje da li mogu da radim oba, da slikam i da sviram. To me je stvarno mučilo godinama, sad mi je smešno iz ove perspektive šta sam sebi radio. To je bio neki konflikt, potpuno sulud. U nekom smislu to se i prepliće, reči, slika i muzika, i prosto su uši, usta i oči spojeni u glavi negde.
Da li iz istih ili sličnih emotivnih stanja i inspiracija izbacuješ slikanje i crtanje i muziku?
Drugačije je malo. Jedna je potreba, bolje reći ideja, a ona se u mom slučaju grana na ta dva medijuma. Sada više muzika, a crteži iz glave koje pravim i koje sam pravio jesu crteži za koje mislim da nastaju iz potrebe za unutrašnjim čišćenjem, mada isto to mogu da kažem i za neke pesme. Kada sam radio po fotografiji, opet je drugačiji pristup kad se slika ili crta. Sve to otvara neka vrata u meni koja nisam ranije imao prilike da otvorim.
Ti sam stvaraš svoje pesme i muziku odavno. Dugo sa svojim bendom sviraš. Kako si došao do medija?
Zahvaljujući ljudima iz medija koji su podržali i prate to što radim. Prvo Milica i Ceca sa Studija B. Upoznali smo se na nekom koncertu, zatim su me povezali sa Vojom Aralicom i tako smo napravili prvi singl Moj avatar koji je izašao 2015, prvi put emitovan na Diskomeru Studija B dok je Ceca vodila i tada je krenulo nekako i po drugim emisijama uz podršku Milice i Cece, kasnije Ivana Lončarevića, Žikice Simića, Ljubiše Banovića i mnogih drugih.
To je jedno posebno, izmenjeno stanje svesti i kad krene koncert, nisi više onaj što si bio pre nego što si izašao na binu
Izvodiš li ili si izvodio pesme koje nisu tvoje?
Izvodim kao prepeve, zasad dve pesme, prva je Hometown Blues Stevea Earla, koju sam prepevao na inicijativu Žikice Simića, prvi put izvedena na jubilarnom koncertu Tajanstvenog voza, druga je Partizan, poznata u Cohenovoj obradi, prepevali su je Džoni Štulić, Arsen Dedić i mnogi drugi, a taj prepev koji sam radio inicirala je Milica Lapčević za potrebe jednog dokumentarnog filma koji je snimala. Ima još par prepeva na kojima trenutno radim, ali o tom potom…
Hajde da kažemo, možda neko nije čuo, zašto Kralj Čačka?
Ja sam iz Čačka, mi smo u školi učili da Čačak na turskom znači blato. To mi je palo na glavu iz čiste igre, napravilo čvorugu i sad nema nazad, nisam imao neki kao predumišljaj za taj pseudonim. Simboli su u pitanju, blato i taj pojam kralj kome s pravom oduzimam politički kontekst. Čačak je devedesetih bio kriminal i turbofolk i verovatno iz osećanja inferiornosti koje sam imao tada u odnosu na sredinu u kojoj se nalazim i interesovanja koja sam imao iskočile su te dve reči kao pomoć. Čini mi se iz ove perspektive da mi je tako nešto trebalo tada, simbolički da me održi u životu, da me održi u smislu.
Izašla ti je knjiga, zbirka pesama u oktobru 2016.
Jeste. Zahvaljujući Flaviju Rigonatu iz Loma koji je inicirao da dođe do štampanja knjige. Ideja je bila da se prikupe pesme koje smo već svirali na koncertima, a ja sam mu poslao dosta tih pesama i još nekih raznih koje sam pisao a koje nisu uspele da uđu u muziku. Onda je on napravo izbor, a ideja je bila da ide i CD uz to sa dve pesme i ja sam snimio Na margini i Naći ču izlaz. Knjiga se zove Na margini. Knjiga je izašla dva meseca pre CD-a Zemlja snova, za čije su izdanje zaslužni Ivan Lončarević iz Pop depresije i Peđa iz Odličnog hrčka.
U čemu uživaš a da to nije muzika koju stvaraš, pesme koje pišeš ili slikaš?
U naizgled malim stvarima. Nebo, drvo, ljudi, lica, razgovori, ako nije literatura, film, onda je muzika. Ne umem ja baš da uživam, to je problem.
Budući da je ceo tiraž knjige pesama Na margini rasprodat, poslušajte jednu od pesama iz zbirke koje je Kralj Čačka za tu priliku prvi put i otpevao