Ako mene pitate, jedna od najeksploatisanijih laži ne samo savremenog društva, nego i društva odvajkada, jeste priča o prijateljstvu za ceo život
Ta laž košta nas mnogo preispitivanja, kajanja, osećanja neuspešnosti, tuge, besa, gorčine, ljutnje… koji ispune naša srca i živote svaki put kada neko od naših prijateljstava ne preživi ispit tvrdih pravila koja propisuju kako nekome biti savršen prijatelj i kakvi bi trebalo da budu naši pravi prijatelji.
Od kada sam toj istini pogledala u oči, verujte, mnogo mi je lakše. Više ni sebe ni svoje prijatelje ne opterećujem previsokim zahtevima. Ionako ćemo se družiti dan, mesec, koju godinu, a možda i deceniju, koliko nam bog da, pa što bismo se mučili da budemo savršeni?
Možemo da budemo ono što jesmo. Da bez stida i zazora mislimo pre svega na sebe, a ako preostane snage, volje, želje, možemo i jedni na druge. I da pružimo ono što je drugima potrebno i da sami budemo zadovoljni pruženim.
Znate ono – da bi ona bila s tim dečkom, ja moram da zabavljam drugara. Ništa strašno. Ni jedinstveno. Viđeno sto puta
A znate šta je najbolji deo te priče? Do tog zaključka nisam došla zato što me je neko od prijatelja razočarao. Ne. Nego zato što sam ja razočarala neke od njih. Tačnije, za potrebe ovog teksta – jednog.
Ne očekujem da odmah razumete. Nisu ni dame koje su sedele sa mnom za stolom u sada nepostojećem Šumatovcu, pre više od 20 godina. Nas četiri koleginice. Uz kaficu. Slušam kako svaka od njih ponaosob govori o tome kako ih je neka prijateljica izneverila. Slušala sam to i mnogo puta pre. Ali baš u tom trenutku sabiram sve te priče i pitam se, metodom slučajnog uzorka: ako svi okolo tvrde da su ih prijatelji izdali i razočarali, gde su, bre, ti koji izdaju i razočaravaju?
I progovorim. Drage dame, imam i ja jednu priču. One slušaju. Pre koju godinu, tako sam za**ala jednu divnu dragu ženu, da ću, ako je pravde, goreti u paklu. One ne trepću. Ja nastavljam. Evo bilo je ovako…
Došla sam na studije u Beograd (iako sam Beograđanka rođenjem, ali nećemo o tome sada). Jedna lepa, srnonoga žena prigrlila me odmah, otkrila mi svoj Beograd, primila me u svoj dom, podelila sa mnom svoju porodicu jer svoje tada nisam imala. Družile smo se kako samo studentkinje prve godine umeju. Nerazdvojne. Ona se zaljubila, ja je pratila. Znate ono – da bi ona bila s tim dečkom, ja moram da zabavljam drugara. Ništa strašno. Ni jedinstveno. Viđeno sto puta. Ni njen dečko, ni njegov prijatelj me, naravno, ne impresioniraju posebno. Ali prijateljice smo. I šta me košta. Njena zaljubljenost pokaže se jalova. On ponekad dođe na sastanak, ponekad ne. Da pozove prvi? Retko. I raspadne se to nisu prošla ni puna dva meseca. Ona pati. Kako samo studentkinja prve godine ume. Prođe nekih šest meseci od tada. Dođe žurka na kojoj će biti i on. Njoj nije svejedno. Još manje kada dođemo na žurku, a on došao sa novom devojkom. Ali… ne lezi vraže. Pilo se te večeri puno. Ne znam kako, poveo se razgovor o basketu. A ja basket volim. Sede on pored mene. Pa se pilo još. Ostadosmo samo on i ja. Gde su i kada otišli ostali, nemam pojma. Zabavljali smo se skoro dve godine. Ostali jedno drugom prva prava ljubav.
Zato sada, kada su moja prijateljstva u pitanju, molim boga da nas ne iskušava previše
Ali džaba se pravdam. Krijem iza trajanja dajući emociji na težini. Meni je te dve godine bilo lepo. Nju je bolelo baš. A ja sam se ponela kao đubre neizrecivo. Ništa ne može to izbrisati. Čak ni činjenica da me i sada boli u grudima kada pomislim na nju tada. I da vam kažem, to što mi se to da prijateljici „zađem u zabran“ nije desilo nikada više nije zato što sam se opametila, postala bolja, ili šta već… Samo sam imala sreće da me onaj odozgo nije stavio na dovoljno jako iskušenje.
Ali da se vratimo na ono dobro što je iz toga proizašlo. Rano, već u svojim dvadesetim shvatila sam da je čisto gubljenje vremena, iluzorno, a i bezobrazno, očekivati od drugih da budu bolji nego što sam sama. Volela sam je, cenila sve što je činila za mene, divila se mnogim njenim osobinama… a ipak sam je povredila. Zašto?
Zato što sam ipak više volela sebe. I uvek ću. Jbg. Tako je.
Zato sada, kada su moja prijateljstva u pitanju, molim boga da nas ne iskušava previše.
Jer bojim se neću proći ispit.
A ako se to desi, a ne prođu ga moji prijatelji? Pa… ne zameram. Bar ne previše.
Hvala bogu za sve vreme bez velikih iskušenja koje nam je dao, da jedni druge volimo, podržavamo, štitimo…