Nakon što je Rabbitland sa svojim Zečevima Bez Mozga obišao svetske festivale kratkometražnog animiranog filma, dobio Kristalnog medveda u Berlinu i još neke važne nagrade, Ana i Nikola na duhovit način animiraju nove šašave junake frejm po frejm po frejm u sivom, sivom, sivom gradu od kartonskih kutija koji je urađen tehnikom – distopijski dekupaž iz pakla
Dr slikar Ana Nedeljković i filmski snimatelj Nikola Majdak čine uigrani dvojac beskrajne mašte i talenta. Oni našu surovu realnost prikazuju kroz animirane filmove čiji su junaci u isto vreme izopačeni, umiljati i bizarni, a scenariji beskrajno duhoviti. Ako već niste gledali Rabbitland, to obavezno morate da učinite i onda ćete jedva čekati da vidite film Neputovanje o kom, dok ga još rade, pričaju sa nama.
Nikola, ti si snimatelj, direktor fotografije. Sada se baviš snimanjem i režiranjem animiranih filmova.
Nikola: Ja sam filmski i TV snimatelj, to sam studirao na Fakultetu dramskih umetnosti, verovatno pod uticajem svog oca koji je isto bio snimatelj, a onda prešao da radi dokumentarne, potom i animirane filmove. Jednom sam ga to pitao: „Zašto više ne radiš igrane filmove?“, on mi je rekao: „Ja dobijem scenario, pročitam ga i kažem ‘ovo ne valja!’” i onda me reditelj više nikada ne pozove. I onda se to tako prenelo generacijski, pogledam scenario, ne svidi mi se, pa krenem drugim putem.
Kako si i šta počeo da radiš?
Nikola: Radio sam kao snimatelj dosta dokumentarnih i kratkih filmova. Igrane nisam stigao, da li zbog rata i nemaštine pa nije moglo da se radi ili pod uticajem oca čiji je rad bio vrlo raznolik u toj filmskoj umetnosti. Mene su zanimali i animacija i dokumentarni film, te sam, dok sam studirao, radio i animirane filmove, uglavnom spotove Vampira, Darkwood Duba i drugih bendova. Za snimanje trominutnog animiranog filma utroše se od tri do četiri meseca rada. Devedesetih nije bilo interneta niti mnogo festivala i bilo je besmisleno snimati film koji će videti nekoliko osoba, a u to vreme su muzički spotovi bili jako vidljivi i bilo je kanala gde su se emitovali mnogo više nego danas.
Jedini potencijalni problem koji može da se pojavi sa glumcima od plastelina jeste što se nekad malo tope
Ana, ti si slikarka?
Ana: Da, ja sam završila slikarstvo na Likovnoj akademiji, pa sam bila dovoljno entuzijastična da sam i doktorirala. Tako da sam ja dr slikar, što je pomalo čudna titula. Dok sam studirala, mene je više zanimalo da radim nešto što ima veze sa stripskim likovima, kreiranjem karaktera, kreiranjem celih svetova, ali nikada nisam imala neki dodir i kontakt sa animacijom. Međutim, već tokom studija stvorila sam karaktere Zlih Devojčica, nešto kasnije Zečeve Bez Mozga i njih sam izlagala u raznim medijima i kontekstima na različitim izložbama kroz crteže i instalacije. Ja sam stvorila ceo njihov život i svet, ali mi je bilo komplikovano da ispričam čitavu njihovu priču kroz instalacije u galerijskom prostoru. Potom se desio jedan čudan sticaj okolnosti. Na nekoj žurki upoznala sam Nikolu, on me je pitao: „Čime se ti baviš u životu?“ i iz meni dosta nepoznatih razloga ja sam mu odgovorila: „Ja želim da se bavim animacijom.“ S obzirom na to da se on već 10–20 godina bavio animacijom, lako smo došli do toga da se moj umetnički rad Rabbitland prebaci u animirani film. Zajedno smo sredili scenario, dogovorili se oko režije, dobili novac i tako je nastao animirani film Rabbitland.
Oživeli ste Zečeve Bez Mozga kroz film. Ja bih sada da malo pričamo o tome kako se pravi animirani film tog tipa. Koliko i kako traje procedura snimanja?
Nikola: Snimanje Rabbitland koji traje sedam minuta i 20 sekundi trajalo je nekih osam meseci. Zašto toliko dugo. Jedan kadar od četiri-pet sekundi može da se snimi dnevno. To je maksimum. Pripreme su jako bitna stvar, u animaciji je to prevashodno bitno.
Ana: Stop-motion je izrazito zahtevna tehnika i, kao što je Nikola rekao, dnevno je moguće snimiti četiri-pet sekundi filma. Meni je bilo zanimljivo, dok smo snimali Rabbitland, da bih došla do studija gde smo radili, svakog dana sam prelazila pešački prelaz gde semafor traje 98 sekundi, a onda smo se zatvarali u studio da snimimo četiri ili pet sekundi filma ceo dan. Međutim, to je veoma zabavan i kreativan proces, gde je potrebno osmisliti ceo svet, napraviti priču, fizički napraviti sve lutke, sve glumce, celu scenografiju, grad gde se sve to dešava i to animirati, frejm po frejm po frejm po frejm, sa minimalnim pokretima.
Kakva vam je saradnja sa glumcima?
Ana: Sjajna. Naši glumci su plastelinske i krpene lutke, jako su fini za snimanje, ne traže dodatne honorare, pojavljuju se uvek na poslu u trenutku kada je to potrebno, mahom se ne žale, s obzirom na to da su bili zečevi bez mozga, zapravo ni nemaju kapacitet da se žale. Jedini potencijalni problem koji može da se pojavi sa glumcima koji su plastelinske lutke jeste što se nekad malo tope. 🙂
Vas dvoje super sarađujete zajedno. Kako delite posao u procesu stvaranja i snimanja?
Ana: Ja mahom radim osmišljavanje karaktera i osnovne priče, radim lutke i scenografiju, zatim zajedno režiramo i animiramo i, naravno, za postprodukciju imamo sjajan tim ljudi sa kojima sarađujemo: Vladimir Jankovic Slonče (zvuk), Dule Petrović (muzika), Milina Trišić (montaža), Maša Mileusnić (narator), producent je Jelena Mitrović, sa kojom smo sarađivali i na prethodnom filmu, a koproducent za Neputovanja Eva Pa iz Bratislave. tako da se na kraju upotpuni jedan ceo mali tim.
Kadar iz filma Rabbitland
Rabbitland je učestvovao na 12–15 festivala.
Nikola: Mesečno.
Mesečno?!
Nikola: Film Rabbitland je za sada bio na više od sto festivala.
Ana: I dalje se ljudi javljaju.
Nikola: Evo sada su nam se javila još dva festivala. I dalje su ljudi zainteresovani posle četiri godine.
Bilo je oko 30 nagrada, da izdvojimo neke.
Nikola: Recimo, prva nagrada koju smo dobili bio je Kristalnog medved u Berlinu, a to je bio i prvi festival na kom smo bili. Naravno, tu su i nagrade Grada Beograda, koja je najbitnija od svih srpskih nagrada, zatim Tricky Women u Beču.
Ana: nagrada na Tampere Film Festivalu, nagrada televizije Arte.
Nikola: Film je inače bio prikazan i na francusko-nemačkom kanalu Arte, nekoliko puta.
Trenutno privodite kraju nov film. Da li je raspodela uloga ista u stvaranju i snimanju?
Ana: Tako je. Trenutno završavamo snimanje našeg drugog kratkometražnog animiranog filma koji se zove Neputovanje ili na engleskom Untravel, i to će opet biti jedna vesela priča. Podnaslov je Lokalpatriotizam, Turizam i Emigracija, i u filmu se radi o devojčici koja živi u jednoj izolovanoj zemlji ograđenoj visokim zidom. Naravno, njena zemlja je imala veličanstvenu prošlost, a bolja budućnost samo što nije počela i devojčica je već polako počela da stari čekajući da bolja budućnost počne. Ona nikada nigde nije putovala, ali mašta da će jednog dana otići u savršeni svet koji se zove inostranstvo. Ona pokušava da putuje, svi njeni pokušaji su sve komplikovaniji, zaustavljaju je na granici, to sve veoma teško funkcioniše sve dok jednog trenutka ona ne pronađe način kako da izađe iz svoje izolovane zemlje. Kraj vam nećemo otkrivati. Videćete ga u filmu.
Ovde kod vas u studiju gledam scenografiju. Odakle inspiracija za slike grada?
Ana: Sivi Grad, koji se pojavljuje u filmu Untravel, nije samo scenografija nego je zapravo i jedan od likova. Ja sam na neki način opsednuta arhitekturom Beograda i njegovim sivilom. U svakom stanu u kom sam živela moj pogled kroz prozor je bio sivo, sivo, sivo i sivo. Tako sam i došla na ideju da napravim scenografiju za ovaj film. Napravili smo fotografije „najlepših“ primeraka arhitekture Beograda. Sivo, kockasto, sa svim nadogradnjama, pregradama, klima-uređajima, zazidanim prozorima itd. Zatim smo ih fotokopirali i od tih sivih fotokopija sagradili celu scenografiju u realni trodimenzionalni grad. Na neki način to malo grozno zvuči, al’ dekupaž je tehnika jako popularna za raznorazne hobiste da se igraju sa salvetama, cvećem i lepim bojama, a ovo je distopijski dekupaž iz pakla gde se kartonske kutije oblažu u sivo.
Scenografija iz filma Untravel
Da li i ovaj film, osim toga što vizuelno savršeno izgleda i protkan je neodoljivim humorom, nosi neku poruku?
Ana: Ono što nam je jako bitno jeste da i u ovom filmu nastavljamo da se bavimo društveno angažovanim temama. Ono što mislimo da je nama najbitnije za animaciju i karakteristično za naš rad jeste to da poigravanje sa naizgled slatkastim svetovima plastelinskih lutaka može da pojača temu. Kao i u Rabbitlandu, i u Neputovanjima jedna od osnovnih poruka filma je neophodnost objektivnog i kritičkog promišljanja sveta u kome živimo.
Kakvu podršku imate u Srbiji. Da li su mediji bili zainteresovani da emituju Rabbitland posle takvog svetskog uspeha?
Nikola: Uh, za ovo mi treba pljuga… oovako, da krenemo vesele teme. Rabbitland je u Srbiji bio prikazivan isključivo na festivalima. Dobar deo Srbije, od Vojvodine, Beograda, pa do juga Srbije…
Ana: Ceeela Srbija.
Nikola: Da, čak i ono što se u Ustavu zove „srce Srbije“, dakle bio je i na Kosovu i jako je lepo prihvaćen svuda. Probali smo i da film ode i na televiziju, al’ televizija nije bila raspoložena da plati bilo kakvu cenu za to. Bilo je u planu da se napravi emisija o filmu, međutim, u isto vreme je bio jedan od silnih izbora u Srbiji koji su jako popularni, te ova naša tema o zečevima bez mozga koji idu na glasanje nije bila baš. Mi smo „opasni“ animatori koji mogu da uzdrmaju poredak Republike Srbije. Al’ ajde…
Kadar iz filma Untravel
Kakve filmove vi volite da gledate?
Nikola: Ja sam odrastao na filmovima svog oca, koji su bili kratki dokumentarni filmovi, jako uspešni u svetu. Kada sam ja krenuo da radim dokumentarne filmove, sećam se, odneo sam mu VHS da pogleda film, a on je rekao: „Koliko to traje?“, ja sam mu rekao: „Oko pedesetak minuta“, a on je na to: „Što toliko dugačko?!“ jer je on bo generacija šezdesetih, sedamdesetih, koji su radili dokumentarne filmove do 15 minuta. E to je fora kao što nešto možeš da ispričaš za pet, 10, 15 minuta umesto da rastežeš na 50. To mi je bila jako zanimljiva ideja, kako napraviti za kratko vreme priču koja može da traje i pet, 50 i 500 minuta. Zato je animacija zanimljiva jer neka jako važna tema može da se prikaže za kratko vreme.
Snimanje Rabbitlanda koji traje sedam minuta i 20 sekundi trajalo je osam meseci
Osim pravljenja filmova, šta vam je u ovom gradu izduvni ventil? Vaša 42 sata u Beogradu?
Nikola: Ja u ovom gradu jako dugo živim, možda čak i previše, tako da sam se na neki način getoizirao. Stavio sam sebe u neki mini-geto, između par filmskih i muzičkih festivala, par lokala kao što su Idiott, Loznička i 20/44, stvorio sam triangl iz kojeg preterano ne izlazim.
Ana: Ja zbog toga ponekad imam osećaj da živim u gradu gde ima 200, 300 ljudi maksimalno i da je to divan grad u kom ljudi misle slično kao ja i da je sve super. Onda uvek ostaje to veliko pitanje – a zbog čega nam se dešava sve ono što se dešava, zbog čega je politička situacija takva… Ponekad mislim da ja ne živim u realnom svetu uopšte.
Nikola: S jedne strane je dobro što živimo tu gde živimo, jer da smo iz Švajcarske, ne bismo znali da ispričamo na ovaj način o nekim velikim problemima i Rabbitland ne bi postojao, a ovako imamo scenario na svakom koraku.
Ana: Ono što mene plaši jeste da ono što se dešava u realnosti i u realnoj političkoj i društvenoj situaciji počinje ozbiljno da prevazilazi čak i ono što i u najluđim stanjima svesti mogu da osmislim kao scenario za neki ludi animirani film. Život u Srbiji ima beskonačnu listu mana, ali ono što je zaista super jeste inspiracija svakog dana 24 sata dnevno, pogotovo za ljude koji vole da se bave kritičkim sadržajima. Samo se nadamo da realnost neće postati kreativnija i luđa od onog što mi možemo da smislimo.
Nikola: Samo još da dodam, da ne bude da smo opterećeni problemima i da smo u bedaku, u planu imamo neki dečji film da oplemenimo i decu koja nemaju baš previše sadržaja u ponudi, a to će biti veseo animirani film, možda prvi dugometražni, posvećen deci.