Sonja Lončar i Andrija Pavlović, klavirski duo, jedna duša, dva tela. Neumorni, dosledni čarobnjaci u svetu moderne klavirske muzike koji ruše sve barijere okrutnosti akademske zajednice. Inovatori, virtuozi, vilenjaci, ludaci, genijalci
Pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović doveli su svoju tehniku sviranja do virtuoznosti, toliko da sada opušteno mogu da stvaraju novu muziku i nove žanrove. I da iz muzike malo pređu u polje fizike. Dok čekaju da bude gotov hibridni klavir, instrument čiji će zvuk biti zasnovan na algoritmima, jednačinama, formulama i pravilima kvantne fizike, predaju na muzičkim akademijama, sviraju elektro-pop i spremaju četvrti Keyboard Days Belgrade festival. Zato je jedan intervju malo, to nalaže dužu priču.
Dobro došli. Ispričajte nam kako, zašto i kada ste počeli da svirate? Dajte ukratko vaše biografije malene.
Sonja: Ajd ti.
Andrija: Uu, ja prvi. Dobro. Sećam se da je moja majka u parku pričala sa ženama, deca krenula u školu, pa ono da l’ plivanje da li muzička škola, standardno. Međutim, kada me je poslala tamo, ja sam odmah znao ne samo da ću se baviti muzikom nego da ću biti pijanista. Škola mi je jako teško padala, pa čak i posle na Akademiji, jer sve ono što sam želeo da radim u životu morao sam da čekam. Jako me je mrzelo kao dete da radim druge stvari i da čekam. Išao sam paralelno u Treću beogradsku gimnaziju i više sam se družio sa decom iz gimnazije nego iz muzičke škole. Stalno mi se vrtela jedna rečenica u glavi, ako ništa drugo, u školi naučiš ono što ne treba da radiš. Zatim sam upisao Akademiju i imao velika očekivanja i ideje, koje nisam mogao da realizujem na fakultetu. Onda sam otišao u SKC u likovnu galeriju Biljane Tomić. Pošto me je uvek zanimala savremena muzika, tamo sam počeo i da se bavim njom kroz performans.
Kakvi su to performansi bili?
Andrija: Pošto sam se ja neviđeno ložio na Džona Kejdža (John Cage), kolega Aleksandar Filić i ja smo imali performans posvećen baš njemu. Taj performans se zvao Dinner with Cage. Ozvučili smo večeru, postavili je na klaviru, kuvali i jeli po stavovima.
Jeste li svirali?
Andrija: Ne. Samo smo ozvučili i jeli po stavovima. Ljudi su dolazili i očekivali da će da nas čuju kako sviramo, a mi smo 40 minuta sedeli i jeli. Ovaj performans je zatim uvršćen u najbolje radove te godine (2001) i našao se na godišnjoj izložbi likovne umetnosti „Kritičari su izabrali“ u KCB-galeriji. E tu je bilo veselo. Galerija KCB-a je malo klasičniji prostor koji se koristio redovno za koncerte klasične muzike. Ovo je bila provokacija. Ljudi su nam dobacivali, ljutili se, neprijatna situacija, al’ mi smo mislili da je to skroz okej jer smo hteli da predstavimo Kejdžovu ideju da poštujemo svaki zvuk i da za nas svaki zvuk može biti muzika a ne samo klasični instrumenti. I tako sam nastavio da se motam po SKC-u, koncerti, performansi, itd. Svako ko se bavio nekom kreativnom delatnošću bio je u SKC-u, svi su bili. Taj SKC više ne postoji. Tamo sam upoznao Sonju. Tu je kliknulo, to je bila prekretnica u našim životima. Ona je bila ta srodna duša, osoba sa kojom mogu da radim sve ono što sam do tada hteo a nisam mogao da nađem tu osobu. Tada smo počeli da sviramo. Prvi koncert nam je bio na Belefu, gde nas takođe nisu pustili na muzički program.
Sonja, malo sad o tebi.
Sonja: Moja priča je vrlo jednostavna. Starija sestra je svirala klavir, imali smo klavir i sad da l’ ću violinu, da l’ klavir, ajd klavir ću. Nije nikakva priča od samog početka, ko je imao klavir, išao je u muzičku školu jer je bila besplatna, to je bio deo opšteg obrazovanja i moji nisu ništa posebno očekivali od mene. Ali od drugog osnovne ja sam poželela da upišem Akademiju. Na tome sam svesno radila tako da sam posle sedmog razreda preko leta položila osmi i upisala srednju muzičku školu. Htela sam da što pre stignem do Akademije, pa sam skratila i srednju školu i posle trećeg razreda upisala fakultet. Požurila sam dve godine ispred svojih vršnjaka samo da dođem do cilja. Nisam išla ni na malu ni na veliku maturu. Evo možda sad imam neka oštećenja zbog toga (smeh).
Andrija: Kad znaš čime hoćeš da se baviš, čekaš sa nestrpljenjem da do toga dođe.
Sonja: Htela sam nešto u Amsterdamu da upišem, ali sam u tom momentu imala 16 godina i uplašila sam se. Bile su to teške godine, davno je to bilo, ’95. Odlučila sam da ipak upišem ovde. Zanimljivo je da sam trenutno zaposlena na tom istom fakultetu muzičkih umetnosti, evo sad šestu godinu kao docent. Ko bi rek’o da će se to desiti.
U Majamiju je za nas bio pravi doživljaj da sviramo pet koncerata dan za danom, različitog repertoara, bez nota, napamet sve, a u tom trenutku nismo baš imali neku podršku, bili smo u neku ruku autsajderi
Kako ste uopšte počeli, tj. kako ste se povezali, smišljali šta ćete i kako ćete?
Andrija: Da, eto tome ima skoro 15 godina, to je bilo drugačije vreme. Mi smo se tada ukačili i dogovorili da hoćemo da odsviramo kompoziciju čuvenog francuskog kompozitora Oliviera Messiaena: Visions de L’Amen. Ja sam ranije to baš tražio da sviram sa nekim ali niko sa fakulteta nije hteo.
Sonja: To je kompleksno i virtuozno delo. Mi smo ga spremali intenzivno celo leto, sećam se, nismo spavali uopšte. To je bilo baš ludo.
Andrija: Vežbali smo noću na Akademiji, bio je neki super čuvar i on nas je puštao, pa smo cepali po celu noć. I tad ajde kao da napravimo koncert na Belefu i ne prođemo u muzički program.
Sonja: Tadašnji muzički selektor Belefa je odlučio da to nije neka muzika. A Messiaen je inače jedan od najznačajnijih kompozitora 20. veka. I tako su nas selektovali u likovni program.
Andrija: Miloš Gojković je napravio video rad koji je bio deo našeg nastupa. To je bilo na južnoj sceni Sava centra, na bini, pa smo još doneli i fotelje i tu se sedelo. Ceo događaj je bio jako ugodan. Kada se to završilo, shvatili smo da treba i dalje da sviramo zajedno i otišli smo na studije u Nemačku.
Sonja: Upisali smo postdiplomske studije za klavirski duo. U tom momentu je to bila možda i jedina škola za klavirski duo na svetu. Tamo smo proveli četiri godine i završili postdiplomske i Konzertexamen studije.
Andrija: To je bila specifična klasa. Čuveni klavirski duo Hans-Peter i Volker Stenzl bili su naši profesori. Oni su držali tu katedru, imaju mnogo koncerata godišnje po svetu, faktički selektuju i love mlada klavirska dua. Bili smo u internacionalnoj klasi. Tamo smo se onako baš tehnički i muzički „nabildovali“.
I tako četiri godine?
Andrija: Četiri i po. Nismo bili sve vreme tamo, dosta smo putovali po raznim takmičenjima i borili smo se da imamo neke nastupe da bismo mogli da se finansiramo, da plaćamo školarinu. Nije bilo slatko baš to studiranje.
Sonja: U isto vreme smo u toj fazi u Nemačkoj morali da vežbamo mnogo da bismo mogli da dostignemo nivo koji je u Nemačkoj strašno visok. Tih godina smo vežbali 10–12 sati. To uvek spominjem jer to tako mora.
Andrija: To je bilo jako značajno jer smo se kroz to vežbanje, koje je intenzivan proces, borili sami sa sobom na raznim nivoima. Prosto čovek puca, kao u vojsci, mora da savlada svoje mentalne i emotivne slabosti. Sećam se da je bio neki miting protiv otcepljenja Kosova, napolju pale kontejnere, a mi vežbamo ko ludi jer smo prošli u finale najvećeg svetskog takmičenja za klavirski duo u Majamiju.
Sonja: I kad smo došli u Majami, prvi dan, pokažu nam Miami Herald i kao evo izašao je lep tekst o LP duu na sedamnaestoj strani, a na naslovnoj strani piše Young Serbs hate America, tako nešto.
Andrija: I ogroman tekst o paljenju ambasade u Beogradu.
Sonja: Srećom, izvadili smo vizu pre tog događaja. Inače, pošto je to bilo finale i izabrani smo među prvih 10 na svetu, trebalo je da imamo host family, ali niko nije hteo da nas primi. Baš neprijatna situacija. Onda su se setili čoveka koji više nije bio ni član upravnog odbora takmičenja. To je bio jedan Kubanac, kardiolog koji je odbegao pred Kastrom sa svojom porodicom ’59. Pošto je sve to bilo baš sveže, imali smo i par neprijatnih situacija i od članova žirija.
Andrija: U Majamiju je za nas bio pravi doživljaj da sviramo pet koncerata dan za danom, različitog repertoara, bez nota, napamet sve, a u tom trenutku nismo baš imali neku podršku, bili smo u neku ruku autsajderi.
Sonja: Ali smo se snašli. Ušli smo u prvih osam na svetu. Vrlo je zanimljivo to da su više od pola od tih dueta blizanci. Obično je to tako, braća i sestre kao klavirska dua u svetu klasične muzike.
Andrija: Zato što je teško održati kontinuitet. Specifična su dva klavira kao neka vrsta formacije. Suviše su ljudi povezani. Mi smo kao neki duhovni blizanci.
Vežbali smo noću na Akademiji, bio je neki super čuvar i on nas je puštao, pa smo cepali po celu noć
LP Duo?
Sonja: Počeli smo tako što smo svirali klasičan repertoar, prošli ozbiljan dril i otišli na jedan tehnički viši nivo gde smo naučili mnogo toga. Zato su studije u Nemačkoj bile značajne i u tom periodu mi jesmo više bili okrenuti klasičnom repertoaru i klasičnijim nastupima. Uvek smo se izdvajali u klasičnom svetu. Između ostalih, imamo i nagradu za najveću individualnost na velikom takmičenju u Poljskoj. Onda smo u jednom trenutku samo odlučili, pošto smo sve stvari završili, bili na hiljadu takmičenja, doktorirali, završili sve škole koje smo mogli, da konačno možemo da se opustimo i vratimo sami sebi i svom instinktu, ali puni znanja i tehnički i virtuozno na visokom nivou. Onda je krenulo ono što je sada LP Duo.
Andrija: To su sve faze. Ova „klasična“ faza bila je da zaista naučimo da super sviramo. Pa smo u drugoj fazi svirali kapitalna dela 20. veka (K.H.Stockhausen, John Cage, projekat „100 godina od rođenja Kejdža“, preparirani klaviri…) i sad smo polako došli u fazu za koju imamo i naziv. Dugo smo smišljali kako da nazovemo žanr jer npr. u Americi, gde spremamo neke koncerte, prinuđeni smo da smislimo ime žanra. Tako da se muzika koju sada sviramo zove new classical groove and beyond. Imamo šarenolik i sjajan repertoar, a publika kaže da imamo dobar groove. Mislim da je to sad otišlo daleko od klasične muzike.
Sonja Lončar i Andrija Pavlović sa pijanistkinjom Margaret Leng Tan ispred Carnegie Hall-a, oktobar 2014.
Svirali ste u Carnegie Hall-u.
Sonja: Kada smo se vratili, svi su me pitali, koja fora, zašto je to tako dobro? Ja sam imala isti odgovor za sve (trebalo mi je malo vremena da se opasuljim da se to uopšte desilo): „Savršena je akustika i samim tim se svira mnogo bolje“. Sećam se, na probi, Andrija svira na sceni, ja odem na balkon u poslednji red i zvuk je skoro isti kao na sceni. Osećaj tako dobre akustike stvara za muzičara potpuno novu dimenziju sviranja. I klaviri su divni. Svirali smo u raznim divnim salama, ali ovo je bio kao neki san. Mi smo poludeli, svirali smo najbolje u životu. Sada sviramo bolje nego tada, ali tog momenta se desio neki kvantni skok u našem sviranju. Bilo je jako emotivno, na kraju su svi iz publike ustali, standing ovations. Nama je bila čast da nam na koncertu gostuje čuvena pijanistkinja Margaret Leng Tan, koja je rekla da su standing ovations jako retke u Carnegie Hall-u. Naime, ona je pre toga malo čula o nama, samo preko YouTubea, i tek je posle koncerta počela da gleda na nas kao na sebi ravnopravne. Pre toga smo za nju bili samo talentovana deca, ali tada nas je prihvatila kao kolege.
Andrija: Carnegie Hall je sala za koju svi znaju, jedna od pet najpoznatijih, ali ako tamo sviraš, ljudi na to reaguju – onda si okej, onda vrediš.
Sonja: Oni imaju politiku da tamo ne može svako da svira, zato i vredi.
Kako je uopšte došlo do poziva?
Sonja: Svirali smo godinu dana ranije u Njujorku u Greenwich House-u, to je isto sjajna sala na Menhetnu, tu se pojavila žena koja je agent i sarađuje sa Carnegie Hall-om i tako je došlo do saradnje. Desilo se jako brzo, za manje od godinu dana.
Andrija: Mi smo tada svirali mini turneju po SAD, Čikago, Sinsinati, u Njujorku dva koncerta, Bruklin i Menhetn.
Sonja: Zanimljivo je da je Beogradska filharmonija imala koncert u Carnegie Hall-u pet, šest dana pre nas. To je bilo simpatično.
Andrija: Carnegie Hall i sviranje sa Margaret Leng Tan je ispunjenje snova. Ona je jedna vitalna stroga žena. Probali smo kod nje kući. Svirali smo komad kompozitora Miše Savića (svetska premijera) od pet minuta, a probe sa njom su trajale satima i bilo je kao – kada će da nas pusti kući više (smeh).
Sto puta sam gledao film Buena Vista Social Club, kada oni dođu ispred Carnegie Hall-a i kao – vidiii, sad smo ovde! E tako smo se i mi osećali!
Sonja: Jao, eno našeg plakata, aj’ se slikamo pored njega.
Andrija: Voleo bih da sve ljude koje volim dovedem ovde. Ne, al’ stvarno, to je bio veliki preokret u našim glavama. Odsvirali smo tu i sad možemo da radimo šta hoćemo.
Sonja: Sada imamo zvanično priznanje da znamo da radimo to što radimo (smeh).
Specifična su dva klavira kao neka vrsta formacije. Suviše su ljudi povezani. Mi smo kao neki duhovni blizanci
Recite mi nešto o hibridnom klaviru.
Sonja: Hibridni klavir je pred kraj svog usavršavanja. Hibridni klavir je nešto o čemu smo mi maštali ceo život, a to je da spojimo analogne sintove i klavire u jedno. Andrija i ja smo svirali sintisajzere i pre nego što smo se upoznali. Zašto je nama značajno da sviramo sintisajzere preko mehanike klavira, zato što na svim tim starim sintisajzerima nije moguće svirati toliko virtuozno kao na klaviru. A opet stalno nam fali taj zvuk sintisajzera uz klavir. Tako da će ovaj instrument biti spoj digitalnog sintisajzera, analognih filtera i zvuka klavira koji ćemo moći da kombinujemo i imaćemo sve u jednom. Prvi koncert na hibridnom klaviru imaćemo u Singapuru krajem marta, a u Beogradu krajem septembra, početkom oktobra.
Hibridni klavir je nastao u okviru projekta Kvantna muzika. Recite nešto o tome i festivalu Keyboard Days Belgrade.
Andrija: Zbog svih tih naših aktivnosti postali smo jedna mala produkcija. To je moralo da se desi jer smo još od vremena studija želeli da se samofinansiramo. Počeli smo da produciramo svoje koncerte i u jednom momentu poželeli smo da napravimo još nešto novo u gradu vezano za ovu vrstu savremene muzike i klavijaturne instrumente. Rešili smo da pokušamo da dovedemo neke druge izvođače i muzičare koje volimo i koji vrede i treba da se čuju. Kao i u svemu, i u to smo uleteli srčano i kao šta bude – bilo ih je tri, a sprema se i četvrti Keyboard Days Belgrade. Dolazili su umetnici iz Kolumbije, Japana, Velike Britanije, Holandije, sjajni kompozitori, pijanisti. Značajan nam je festival iako nas uvek namuči u tom produkcijskom smislu, pa kažeš nikad više, al’ onda, jao baš je bilo lepo šta bismo mogli sledeće godine.
Pored svega, oboje ste profesori na muzičkim akademijama. Da li u vašim životima postoje neka druga interesovanja, klopa, izlasci, mini-golf…
Andrija: Da, čak nismo ni rekli za ovu elektronsku muziku što pravimo, novi album je skroz elektronski. Imamo još neki određeni broj pesama da završimo i to se zove LP Elektro. To je naša elektro-pop, synt pop muzika. Imali smo i nastup u emisiji Tri boje zvuka a 8. aprila imamo prvi koncert u Hali sportova pre Parova Stelara.
Sonja: Ispade da nam je to neka vrsta hobija (smeh). Synth, pop, tech, house, nemam pojma šta sve. Poslaćemo ti to.
Neverovatni ste! Ajd ćao!