Vladimir Manigoda osnovao je Kontrast izdavaštvo pre pet godina.
Dugo je radio kao knjižar, te je bilo sasvim logično da u nekom trenutku počne sam i da izdaje knjige. Kako je svakodnevno bio okružen knjigama raznoraznih izdavača, rađale su se ideje šta bi mogao malko drugačije ili bolje da uradi, a u realizaciji tih zamisli pridružili mu su se jedan od suvlasnika Mihailo Pavlišin, Danilo Lučić kao urednik, Vladimir Pavlišin koji se bavi finansijama i Nađa Parandilović – lektorka. Bez prevelikog početnog kapitala, ali uz pametno korišćenje društvenih mreža, upornost i beskompromisan izbor naslova, oni su uspeli da od Kontrast izdavaštva naprave jednu od zanimljivijih kuća u regionu – za koju još uvek kažu da je mala, ali, kako velikom brzinom raste broj kvalitetnih naslova koje objavljuju, tako se menja i taj epitet.
Vlado, ti si osnovao Kontrast. Koja je bila prva knjiga u vašem izdanju?
Vladimir Manigoda: Džordž Orvel. Radili smo kombinaciju dva njegova najpoznatija romana – 1984 i Životinjska farma u jednoj knjizi.
Kada se pridružio ostatak ekipe koji danas čini Kontrast?
Vladimir Pavlišin: Ja sam se pridružio neke 2013. godine, recimo. Došao sam da pomognem oko finansija i organizacije posla jer je to nešto sa čim imam iskustva u karijeri, a što je svakom izdavaču neophodno.
Danilo Lučić: Kada sam se priključio kao urednik, samo je pomenuti Orvel bio izdat. Posle toga smo zajedno objavili Kritiku zločinačkog uma Majkla Gregorija. Deluje mi sasvim logično da smo svi mi u izdavaštvu. Ja sam završio književnost, pišem, Nađa je sa filologije, Vlada je radio kao knjižar dosta dugo…
Nađa Parandilović: Ja sam najnoviji član, kao lektorka u Kontrastu radim od početka ove godine.
Danilo Lučić: Kontrast se razvija i raste samo od onoga što uspe sam sebi da obezbedi.
Veliki pomak napravili smo kad je o dizajnu knjiga reč, po tome se dosta razlikujemo od velikih izdavačkih kuća. Čitaoci su samo po koricama počeli da nas prepoznaju
Nezavisni ste.
Danilo Lučić: Jesmo, ali je to termin koji je postao izlišan u vremenu tranzicije. Nezavisno izdavaštvo je imalo smisla u vreme Jugoslavije, kada su radila velika državna preduzeća, ali u ovom trenutku osim Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva svi ostali izdavači su nezavisni, u smislu – ne zavise od države. U regionu, doduše, postoji to pitanje – ko je nezavisan, jer privatne izdavače obilno dotira država, ali kod nas su maltene sve izdavačke kuće zaista nezavisne i bore se same sa sebe.
A kako se vi borite s velikim izdavačkim kućama?
Vladimir Manigoda: Ne borimo se. Mi se koncentrišemo da poboljšamo svoj rad, da proizvedemo što bolje knjige.
Kako birate knjige koje ćete objaviti?
Danilo Lučić: Biramo one koje nam se svide (smeh).
Vladimir Pavlišin: Da, ali nije sve baš tako prosto. Kao mala izdavačka kuća, mi moramo da razmišljamo o prodaji. Svakako promišljamo o naslovima koje ćemo objaviti, da se svide nama, ali i da ih ljudi kupuju i čitaju – što je najbitnije. Mislim da smo veliki pomak napravili kad je reč o dizajnu korica, po tome se dosta razlikujemo od velikih izdavačkih kuća. Čitaoci su samo po koricama počeli da nas prepoznaju.
Orvelova 1984 jeste najbitnije delo koje Kontrast izdao. Na svetu ne postoji lista top 10 najboljih knjiga, a da ne ubraja i ovaj naslov
Na koju ste knjigu koju ste izdali posebno ponosni?
Danilo Lučić: To je isto kao da si me pitala – koje ti je najomiljenije dete (smeh)! Sve ih volim! Ali zaista, sve knjige koje smo objavili čitao bih i da nisu Kontrast izdavaštvo. Vladimir Pavlišin: Roman 1984, koji smo već pominjali. To je jedna od mojih omiljenih knjiga oduvek, a sada mi je još i draža, nekako je svi prisvajamo. Pošto sam ljubitelj naučne fantastike, volim i knjige Filipa K. Dika, a mi smo objavili tri njegova naslova – Čovek u visokom dvorcu, Da li androidi sanjaju elektronske ovce i Tri stigme Palmera Eldriča.
Danilo Lučić: Da, Orvelova knjiga 1984 jeste najbitnija koju je Kontrast izdao. Na svetu ne postoji nijedna lista top 10 najboljih knjiga, a da ne ubraja i ovaj naslov.
Vladimir Pavlišin: Velika je čast izdati tu knjigu.
Filip K. Dik je dosta popularan autor, po knjizi Čovek u visokom dvorcu nedavno je rađena serija, a Da li androidi sanjaju elektronske ovce inspirisao je scenario za film Blade Runner. Hoćete li objaviti još njegovih naslova?
Vladimir Manigoda: Da, spremamo još dvanaest njegovih knjiga. Po prvi put će kod nas biti objavljeno toliko njegovih naslova. Dvanaest za sada, a videćemo još…
Vladimir Pavlišin: Zanimljivo je da, kada smo uzimali naslov Čovek u visokom dvorcu, pojma imali nismo da se sprema serija. Nismo to uradili planski, već nam se svidela knjiga. A onda je nastala histerija kada je serija krenula da se emituje.
Nađa Parandilović: Meni, na primer, naučna fantastika nikada nije bila bliska, i – kako lektorišem, susrela sam se s tim pričama. Mogu da kažem da sam uživala, a interesantne su i iz jezičke perspektive – one sadrže nove konstrukcije i kovanice, pa je bilo važno da se zadrži duh same knjige kada barataš njenim jezikom, da se ne ugrozi misao autora. Veoma uzbudljivo!
Kako birate autore sa kojima sarađujete, mislim pre svega na domaće?
Danilo Lučić: Isto kao i sve drugo – ko nam se dopadne. Po osećaju, recimo.
Kao mala izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo ne sme da bude strogo žanrovski profilisano – izdajemo najrazličitije knjige, od fantastike, preko poezije, do nekih naslova koji spadaju u žanr popularne psihologije. Jedini kriterijum je kvalitet
Da li vam se ljudi samoinicijativno javljaju?
Nađa Parandilović: O, da!
Danilo Lučić: Mi smo mala izdavačka kuća koja nedeljno dobije oko pet rukopisa na čitanje (smeh). Ne mogu ni da zamislim šta se dešava s velikim izdavačkim kućama – oni dobijaju pet rukopisa na sat (smeh). Izgleda da u Srbiji puno ljudi piše, eto, to nisam znao pre nego što sam počeo da radim ovde.
Još jedna zanimljivost vezana za vašu izdavačku kuću jeste to da sami i štampate knjige.
Danilo Lučić: Da, sigurno si negde čula – Kontrast, to su oni ludaci što sami štampaju knjige (smeh)!
Vladimir Pavlišin: Da, bije nas taj glas (smeh). Šalu na stranu, nismo bili zadovoljni rokovima isporuke i kvalitetom štampe, pa smo preuzeli stvar u svoje ruke.
Hajde sada da pričamo o knjizi Za kim zvono zvoni Ernesta Hemingveja čija prava za izdavanje u Srbiji samo vi imate?
Vladimir Manigoda: Nije bilo lako, ali sam uspeo da upoznam čoveka koji vodi fond porodice Hemingvej od 2010. godine i koji je zadužen za prodaju autorskih prava.
Kako si ga upoznao?
Danilo Lučić: Uznemiravao ga je (smeh)!
Vladimir Manigoda: Pa, bukvalno (smeh). Mnogi agenti iz regiona godinama su pokušavali da dođu do njega kako bi otkupili prava na knjige, ali im nije uspelo. Međutim, krenuo sam da istražujem, znao sam kako se čovek zove, a otkrio sam da je pisac i ozbiljan fotograf. Pronašao sam kontakt žene iz jedne od najvećih izdavačkih kuća u Americi – Simon & Schuster, koja ima prava na Hemingvejeve knjige, pa sam preko nje pokušao da dođem do pomenutog gospodina. Nakon što smo razmenili dvadesetak mejlova, zvao sam je telefonom kako bih je ubedio da mi prosledi njegov kontakt. Izgleda da sam joj se toliko popeo na glavu, da mi je dala njegov mejl kako bi me se otarasila (smeh). I tu tek počinje komunikacija sa tim čovekom. Prepiska između nas dvojice broji sigurno četrdesetak mejlova.
Baš si bio uporan.
Vladimir Manigoda: Ma, to je bio maltene početak. Toliko smo se dopisivali i sve je išlo u dobrom pravcu, kad je, odjednom, čovek samo prestao da odgovara na mejlove. Tada sam našao njegov broj telefona u imeniku – onom njihovom standardnom Yellow Pages, imao sam ozbiljan istraživački posao da bih ga iskopao. I on se javi! Bio je fin, rekao da će u februaru biti u Parizu i da, ako želim prava na knjigu, moram da dođem tamo i upoznam se s njim. Naravno da sam pristao, posle toliko cimanja, nije bilo šanse da odustanem. U Pariz sam išao autobusom, pošto nisam imao više para – dan i po sam putovao, dan i po bio u Parizu, i dan i po se vraćao.
Čoveče, ovo je priča za neki ljubić!
Danilo Lučić: Pa i sreli ste se u nekom zamku (smeh)!
Vladimir Manigoda: Da, našli smo se u bivšem hotelu porodice Rotšild, preko puta predsedničke palate, na Jelisejskim poljima. Kada smo se konačno sreli, rekao mi je kako već ima ponudu za otkup autorskih prava od jedne velike srpske izdavačke kuće, i to za dooosta para. Ali kako njemu novac iz istočne Evrope ne znači puno – jer mnogo je piraterije, a manjak izveštaja o prodaji, on je, u suštini, hteo da vidi s kim je toliko dugo razgovarao. Na kraju nam je prodao prava za mnogo manje para nego što mu je ponudio drugi srpski izdavač, a postali smo i prijatelji. Sad me ponekad pita šta mislim o pojedinim autorima, izdavačkim kućama koje mu traže prava i tako…
Živimo u jednoj velikoj buci gde svako ima svoj mikrofon i pravo da govori
Kakav hepiend! Da li se Hemingvej i dobro prodaje? Koja vaša knjiga se najbolje prodaje?
Nađa Parandilović: Hemingvej super ide, ali najprodavaniji je ipak Orvel!
Danilo Lučić: Mada, u stopu ga prati knjiga Simona Sineka – Počni sa zašto. To je studija poslovanja, govori o tome šta pojedince čini liderima.
Vladimir Pavlišin: Tu su i naučnofantastične knjige Filipa K. Dika o kojima smo već pričali. Moram da spomenem i knjigu Bernija Sandersa Naša revolucija, budućnost u koju verujemo, koja je postala čitana posle predsedničkih izbora u Americi.
Nađa Parandilović: Kao mala izdavačka kuća, Kontrast izdavaštvo ne sme da bude strogo žanrovski profilisana – izdajemo najrazličitije knjige, od fantastike, preko poezije, do nekih naslova koji spadaju u žanr popularne psihologije. Jedini kriterijum je kvalitet.
Danilo Lučić: Neke knjige koje mi objavljujemo su klasici i savremeni klasici koji će se uvek objavljivati, neke duge nikada nisu objavljivane ovde – pa mi upoznajemo čitaoce s njima, neke su zaista biseri i srećni smo što smo ih iskopali, ali nešto što mi radimo, a skoro niko drugi ne radi – jeste sistematsko objavljivanje poezije. Objavljivati poeziju danas jeste antikapitalistički čin par excellence.
Da li interesovanje bez obzira na novac i trenutno stanje, ipak – raste?
Danilo Lučić: Rekao bih da se kultura drži, nije na samom dnu – kako je bilo devedesetih. A ako interesovanje raste, to je isključivo zbog interneta. Ali kad pričamo o književnosti, ona je krajem 20. veka izgubila društvenu funkciju koju je imala, a mi danas osećamo posledice toga. Ipak, to nije stvar za očajavanje, već treba da se promeni pristup promociji – dobre knjige će uvek biti bitne i aktuelne.
Vladimir Manigoda: Živimo u jednoj velikoj buci gde svako ima svoj mikrofon i pravo da govori, pa se zato moramo svi zajedno više potruditi kako bi kvalitet došao do izražaja.
Vladimir Pavlišin: Upravo. Tako je i s kulturom u globalu – ona se razvija, ali se menjaju parametri. Ono što može biti pogubno jeste ta buka – jer se meša kvalitetno i popularno, a ta dva često ne idu ruku pod ruku.
Nešto što mi radimo, a skoro niko drugi ne radi – jeste sistematsko objavljivanje poezije. Objavljivati poeziju danas jeste antikapitalistički čin par excellence
Kad smo kod promocije kvaliteta – spremate autobiografiju Olivere Katarine?
Nađa Parandilović: Ove godine slavi se 50 godina od premijere filma Sakupljači perja, pa smo odlučili da tu knjigu objavimo baš u tu čast. Autobiografija Olivere Katarine Aristokratsko stopalo već postoji, ali ovo što mi radimo jeste novo izdanje koje uključuje brojne intervjue i dešavanja nakon te prve knjige. Meni je posebno zanimljiva priča o projekciji filma Skupljači perja u Kanu i reakcije publike na njega. Bilo je veliko zadovoljstvo sarađivati s Oliverom.
Vladimir Pavlišin: Promocija te knjige biće najveća koju smo do sada organizovali, mnogo ljudi ceni Oliveru Katarinu.
Danilo Lučić: Već me hvata panika od svega toga (smeh).
Idem na letnje putovanje. Koju knjigu da ponesem?
Nađa Parandilović: Biografiju Muhameda Alija koju je napisao Tomas Hauzer. Zanimljiva je, duhovita, poučna.
Vladimir Manigoda: Zbirku putopisa i eseja Marka Pogačara Slijepa karta. Ili njegovu knjigu Jugoton gori! o jugoslovenskoj rok sceni.
Vladimir Pavlišin: Knjigu švedske autorke Sare Stridsberg Darling River.
Vladimir Manigoda: Ona je najmlađi akademik u istoriji Švedske kraljevske akademije nauka i članica je Nobelovog komiteta. Jako bitna autorka. Headlinerka je svih bitnih književnih festivala u Evropi, a nadamo se da ćemo uspeti da je dovedemo i u Srbiju.