Ljubav prema knjizi, kolekcionarstvo, mirisi i čitanje, alhemija listova, mirisa i života. Male i velike retkosti
U svetu raznoraznih -filija, intelektualno i duhovno najplemenitija je bibliofilija. Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu.
Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta. Takođe će biti spreman da odvoji, za mnoge apsurdnu, svotu novca za retko izdanje, prvo izdanje, potpisano izdanje, kolekcionarski primerak. Ali ne dozvolimo osude. Šta je apsurdna svota novca za estetsko i umetničko delo? Na taj način možemo da rezonujemo da je apsurdno dati hiljade i hiljade na tehniku koja ima rok trajanja i upotrebnu svrhu, koja uglavnom nema za cilj duhovno bogaćenje.
Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo
Naravno, u svim verzijama strasti postoji opasnost od ekstrema. Zapravo, postoji i termin bibliomanija, koji može biti omaškom povezan sa bibliofilijom. Bibliomanija podrazumeva opsesivno-kompulsivnu kupovinu i gomilanje knjiga, a od bibliofilije je razlikuje nekoherentnost, nesistematičnost i gomilanje zarad gomilanja, bez mnogo smisla i ideje. To, ipak, nije smešteno u korpus zvaničnih mentalnih oboljenja, ali može biti prateći sindrom određenih psihičkih nestabilnosti.
Bibliofili su često sasvim obični ljudi. Nekada su to velike erudite, profesori emeritusi, a nekada samo „običan” puč. Komšija iz susednog ulaza. Fina gospođa koja jednom nedeljno ide u pozorište i redovno prati repertoar. A možda i tapetar ili vredni radnik koji zorom čisti naše ulice? Večna vatra koja rasplamsava želju za knjigama vodi ove knjigoljupce. A kako oni dolaze do knjiga?
Bibliofil će biti spreman da ustaje u četiri ujutro i da ide na razne pijace, u nadi da će se dokopati nekakvog rariteta
Kada je reč o dostupnim knjigama, odgovor je prilično jednostavan i prirodno se nameće. Ali šta je sa retkim izdanjima, prvim izdanjima, limitiranim serijama, posebnim ilustracijama… da ne govorimo o posvetama autora, rukom iscrtanim ilustracijama, knjigama sa zlatotiskom i ostalim pikanterijama dizajna i štampe? Do tih knjiga se ne dolazi tek tako, a nekada se dolazi smešno jednostavno jer ima ljudi koji ne znaju cenu prvog izdanja Travničke hronike (istina, teško je tako nešto ceniti brojevima), pa pogledaju koliko je knjiga „debela“ (ne zaboravimo da su svinje debele, a knjige obimne, čuvena upadica i floskula svih knjigoljubaca) i na taj način formiraju cenu.
Tako sam ja, igrom boginje Sudbine naletela na jednog Roma, zato što sam bila vredna i rano otišla na buvljak, kopala po prašnjavim, vlažnim i starim knjigama i ugledala nešto što je izgledalo primamljivo. Da. Bila sam sigurna. Ovo je prvo ili drugo izdanje. Koje god da je, kupljeno je. Samo još da vidim koliko će stajati? Neraspoloženi Rom je odmerio knjigu, pa mene, pa knjigu. Tim redom. U njegovoj tržišnoj ideologiji – cena ove knjige je bila 200 tričavih dinara! To nije ni kutija cigareta. Jedan espreso bez limunade. To su dve vožnje. Dva ozbiljnija, bezglutenska hleba sa, recimo, maslinama. Jeftinije je od najjeftinijeg vina naše gore. Zato što je njemu izgledala staro, dronjavo, poderano, rečju – nevažno. A koliko samo važnosti leži u tome?
Doduše, situacija nije uvek tako jednostavna. Do nekih knjiga je zaista teško moguće ili da se fatalistički izrazim – nemoguće doći. Godinama tragam za jednim naročitim izdanjem. Poznati su vam možda ovi stihovi:
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Veliki mag. Čarobnjak jezika. Stihoklepac Beograda. Naš beskrajni plavi krug. Miloš Crnjanski. S ponosom može poneti titulu pesnika Beograda, jer ovo je njegov Lament nad Beogradom. Interesantno je da je prvo izdanje ove poeme štampano u Johanezburgu, 1962. godine, a sudeći po popisu NBS, primeraka ima deset. Time dobija status najređe knjige na srpskom jeziku. Nezvanično, postoji još desetak primeraka. Naravno, do takvih se knjiga teško dolazi. Ja sam, što bi neki uticajni ljudi rekli, povukla sve pristojne i nepristojne veze (svašta se danas radi za literaturu), ali bez mnogo nade. I jasno vam je da bi cena postojećih izdanja premašila moju „književnu potrošačku korpu“, ali spremna sam, načuljila sam uši da je čujem i razmotrim. Zanimljivo je i da je to knjiga 20. veka, a spada u najređe. Dakle, ne nešto što bi bilo vekovima staro ili fototipsko izdanje, već moderna knjiga i to jedna jedina poema. Ali šta je sve stalo u tu poemu? Čitav jedan Beograd.
A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom
Međutim, izvesno je da se do retkih knjiga na našem jeziku dolazi malo lakšim i, moram istaći, povoljnijim stazama. Često se po podrumima kriju lepa izdanja, pa bibliofili mogu da se dokopaju koječega. A čak i ono što se preprodaje uz naglasak PRVO IZDANJE! uglavnom je ispod svake cene kada se poredi sa svetskom bibliofilskom scenom.
U svetu se među najređim i najskupocenijim knjigama nalazi čuvena Gutenbergova Biblija, poznata i po tome što je i prvo štampano štivo u 15. veku. U čitavom svetu ima još samo četrdesetak kopija, a pre desetak godina je jedna stranica prodata za oko 70.000 dolara. Male su šanse da takav jedan „papir“ pronađete na ovoj strani sveta, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju, cena za čitavu knjigu se meri milionima, kako zbog kulturne, intelektualne i istorijske vrednosti, tako i zbog umetničke i kaligrafske. Zanimljivo je pitanje – šta biste vi uradili sa takvim papirom?
Ali to i dalje nije najskuplja knjiga na svetu.
Nameće se pitanje – da li se bibliofili kupaju laticama dolara? Istina je – određen broj da, to je i onaj broj koji na aukcijama kupuje Munkove slike i Direrove crteže, ali je istina da su, kao što sam istakla, bibliofili svuda. Većina bibliofila sebi nikada za života neće priuštiti prvo ilustrovano izdanje Don Kihota, ali će se zadovoljiti da nabavi i prvo štampano i prevedeno izdanje u matičnoj državi. I zarad toga neće kupiti cipele ili kaput. Zbog nekih stvari će možda preskočiti i kraće putovanje.
Bibliofili su često sasvim obični ljudi
Treba imati u vidu da je prednost naših prostora što se može dogoditi da se dođe do neke vredne knjige koja bi bila strani original (prvo izdanje, fototipsko i slično), a ne bi bila novčano cenjena koliko u matičnoj državi ili pak na Zapadu. Evo jednog primera da se može pronaći i prvo izdanje kod nas: Ana Grigorijevna Dostojevski – Dnevnici (prvo rusko izdanje).
U bibliofilske primerke spadaju i izdanja sa potpisom, posvetom ili pak crtežom autora. Svakako najveću duhovnu vrednost imaju one koje su vama lično potpisane, a kulturnu – ukoliko je jedan autor knjigu poklonio/posvetio nekom drugom poznatom autoru (ne mora biti nužno književnik, naravno). Kada je o kupovini takvih primeraka reč, tu su moguće malverzacije, a u Srbiji ne postoji tolika zainteresovanost i ozbiljna regulativa za ta pitanja, te često nije moguće zvanično utvrditi da li je rukopis autentičan.
Bibliofilija je, načelno uzev, ljubav prema knjigama, koja pored posvećenog čitalačkog iskustva u sebi sadrži i ljubav prema kolekcionarstvu
Jedan od dražih primeraka prvih izdanja mi je prvo izdanje Seoba Miloša Crnjanskog. Gospodin od kog sam taj primerak kupila nudio mi je i, tobože, hemijsku (penkalo) kojom je Crnjanski pisao. Bilo bi divno posedovati tako nešto, ali sve mi je bilo previše neuverljivo da bih poklekla, iako sam dugo vagala.
Bibliofilija nije isključivo prikupljanje, nabavljanje i kupovina knjiga. To je onaj fizički, opipljivi deo bibliofilije. U materijalni deo spadaju i beskonačna lutanja po antikvarnicama (danas ih u prestonici srećemo sve ređe, možda najvrednija iz glavne šetačke zone je nestala), ali i po knjižarama koje prodaju nova izdanja, jer nikad se ne zna postoji li novi prevod Džojsa. Ne zaboravimo još jedno važno čulo za bibliofile – miris. Bibliofili se dele na tri grupe po čulu mirisa: a) oni koji vole miris starih knjiga; b) oni koji vole miris novih, tek štampanih knjiga; c) oni koji vole oba. Što se tiče mirisa starih knjiga, jedan londonski naučnik dao je i naučno objašnjenje na kom počiva lepota tog mirisa, a opisano je kao: „kombinacija biljnih nota sa oštrim mirisom kiseline, tragom vanile preko osnovnog mirisa buđi, nepogrešiv miris koji je isto toliko deo knjige koliko i njen sadržaj“.
Bibliofili često imaju više primeraka jedne knjige, iz različitih godina, sa različitim prevodima, novim predgovorima, starim koricama. A najčešće knjige ne pozajmljuju – ili imaju one koje su za „pozajmicu“ i to vredno beleže u svoj tefter ili ćitab. A ima onih knjiga koje nisu ni za dodirivanje, već se upijaju pogledom. Ja imam skromni deo biblioteke koji je obeležen ne diraj, lomljivo znakom. Možda je kvantitativno skroman, ali je za mene, kvalitativno i suštinski okeanskih razmera.
Međutim, onaj deo koji spaja sve bibliofile jeste ljubav prema pisanoj reči i to se ne crpi samo u tom fizičkom posedovanju knjige. Takva ljubav u sebi nosi suštinu i smisao i nadilazi, hegelovski rečeno, prozu prilika, zarad poezije srca.