Početak aprila obeležavamo apstraktnim kolažima dizajnerke i ilustratorke Hristine Papadopulos. Ovu talentovanu devojku upoznajte kroz intervju koji sledi, a ako poželite da vidite više Hristininih predivnih kolaža, istražite njenu Instagram galeriju @morphologija – posvećenu baš njima.
Ćao Hristina, da li bi nam rekla nešto više o sebi i tvom dosadašnjem radu, ilustracijama i angažmanu u polju (pre svega) grafičkog dizajna?
Još od ranog detinjstva ispoljavala sam afinitet prema crtežu i bojama. Posle završene srednje škole za dizajn i smera tekstil, htela sam da naučim nešto potpuno novo i drugačije sa čim se nisam susrela ranije kao što je video, plakat, tipografija, knjiga i sve ono što donosi grafički dizajn. Oduvek me je privlačilo kombinovanje medija – od paterna u tekstilu do animacije i publikacije. Imala sam tu sreću da sam u prvom razredu srednje škole otkrila mračnu komoru i fotografiju kao medij koja mi je i dan-danas hobi i nepresušna inspiracija.
Posle završenog fakulteta nastavila sam da radim na raznim projektima u domenu kulture, ali i na korporativnim projektima.
U tom periodu imala sam prilike da sarađujem sa vrlo inspirativnim ljudima kao što su Isidora Nikolić, Borut Vild, Miloš Tomić, kolektiv Kiosk, kao i sa institucijama iz tog domena – Centar za promociju nauke, Kulturni centar Beograd, konferencija (Grafički) Dizajner: Autor ili univerzalni vojnik... Godine 2014. dobijam poziv iz studija Metaklinika da dve nedelje radimo na nekom projektu, a na kraju sam se tamo zadržala skoro dve godine. Potom se selim u Nemačku, gde dobijam posao u berlinskom start-upu na poziciji dizajnera koji se bavi razvojem korporativnog identiteta, gde sam ostala sve do prošle jeseni kada sam pokrenula svoj lični projekat.
Sedište ti je u Berlinu, ali radila si i na projektima kod nas. Koliko i kako se tržišta/klijenti razlikuju iz tvog iskustva?
Dosta se razlikuju, što je i prirodno. Na Balkanu, kao što znamo, vlada haotična atmosfera i u Beogradu imate jednu osobu koja prepoznatljivu po određenom senzibilitetu i okruženje je takvo da se ljudi ponašaju kao da je ona „jedina“ koja nešto tako može da uradi, a ovde takvih diznajera/umetnika ima barem još pedeset. U Berlinu su ljudi otvoreniji i brže se stiču novi kontakti, pa tako je i sama saradnja brža i opuštenija. Sa druge strane, porez je ovde ono što umetnike i dizajnere tera da otvaraju firme u drugim zemljama (na primer u Estoniji), a da im na sajtu i dalje stoji da su locirani u Berlinu, što od njih praktično pravi duhove od osoba. Što sam duže ovde, shvatam da i u ovom sistemu ima krivina.
U radu sa nemačkim klijentima rekla bih da su oni dosta organizovani: tačno znaju sta hoće i traže od vas da u minut isporučite finalno rešenje.
Nema odlaganja i budžet je u cent unapred isplaniran. Veliki je grad i posla generalno ima, u Berlinu neprestano raste start-up scena – samim tim je i potražnja za poslom velika. Sigurna sam da bi, kada bi se nemačka preciznost i doslednost u poslu isprepletala sa balkanskom spontanošću i emocijama, to bila kombinacija koja daje daleko bolje i kreativnije rezultate.
U ličnim projektima, posebno kada je reč o kolažima, postala si poprilično prepoznatljiva. Da li se trudiš da taj princip primeniš i u radu s klijentima, ili tada lični stil prestaje da važi?
Zasada su to dve odvojene stvari, ali nadam se da ću u budućnosti moći da ih spojim u jednu. Često se dešava da kada radite za određene klijente, morate da pratite njihove želje, očekivanja i teško je lični ukus usklađivati s tim. Uvek se trudim, šta god radila, da ostavim svoj lični rukopis jer mislim da su takve stvari autentičnije i prepoznatljive, odnosno – da skreću pažnju.
Kada pričamo o kolažima – oni su mešavina boja i zanimljivih tekstura. Kako ih biraš?
Duže vreme htela sam da radim kolaže i crteže, ali nisam pronalazila dobar trenutak. Prošle jeseni su se sklopile kockice i osetila sam da moram nešto svoje da pokrenem. Oduvek sam imala preduzimački duh u sebi, kao i podršku porodice i prijatelja, što mi je omogućilo da slobodnije da razmišljam, pa se to, konačno, pretočilo u kolaže. U mojim kolažima koristim papir za origami koji se dobro uklapa sa fluorescentnim bojama – pre svega zbog kontrasta. Koristim i razne vrste selotejpa, a ponajviše zlatni, kao neku vrstu akcenta. Tekstura grafitne olovke je svaki put različita i daje kolažu dozu prefinjene estetike.
Koji su tvoji alati za rad? Koje programe obožavaš?
Isključivo moje ruke i moj lični asistent – prodavnica Modulor, u kojoj svakodnevno pronalazim nove inspiracije i materijale s kojima želim da eksperimentišem.
Kvaliteti i veštine koje dobar dizajner/ka ili ilustrator/ka treba da ima?
Pored talenta, mislim da su najvažniji disciplina i dobra komunikacija.
Ti radiš od kuće, frilensuješ. Kako to izgleda?
Iako nemam klasično radno vreme, imam utisak da radim više od prijatelja koji rade od 9 do 17. Međutim, istovremeno osećam veću slobodu bez uobičajenog radnog vremena.
Nekad mi se desi da provedem ceo dan za stolom stvarajući kolaže, a već sledećeg dana mogu da ne radim ništa.
To ne znači da nisam uposlena neprekidno, jer sam većinu vremena sama svoj menadžer i moram da, osim o kreativnom radu, mislim o još dosta stvari koje se neće same odraditi. U mom slučaju to podrazumeva da koordiniram svaku komunikaciju sa štamparijom, odgovaram na mejlove, pošaljem porudžbine ako ih imam tog dana, dokupim materijale i papire, sastajem se sa programerom i drugim saradnicima, planiram nastajanje novih projekata… Naglasila bih da je dosta bitna stvar i strpljenje koje se stiče vremenom. Zasada mogu da budem jako ponosna kada vidim da moji kolaži oplemenjuju nečiji enterijer i šta sam sve uspela da uradim za jako kratko vreme.
Šta misliš da li su dostupne online reference uticale na to da dizajn postaje sve više homogen?
O da! Primećujem kako je došlo do zasićenja sadržajem, što je sa jedne strane pozitivno jer su online predavanja, kursevi i seminari dostupni, ali, s druge strane, svakodnevno smo izloženi mnoštvu informacija koje ne uspevamo da obradimo, a već stižu nove. Zato se radije okrećem nekim klasičnijim medijima kao što su časopisi i knjige. Imam utisak da onda na miru mogu da konzumiram ono sto me zaista zanima i da lakše biram, bez pritiska.
Srećna sam kad na Amazonu, za samo nekoliko evra pronađem vintage knjigu, koja me inspiriše mnogo više nego neki profil na socijalnim mrežama koji pokušava da mi skrene pažnju svake sekunde.
Međutim, moram da priznam da i dalje najviše koristim Instagram, gde i primećujem tu homogenost. Ako me pitate čije profile trenutno najčešće posećujem, odgovor bi bio Garance Vallée i Hélène Rebelo.
Sta radiš kada se kreativno zaglaviš?
Uglavnom volim da se šetam. Pored vožnje bicikla, šetnje su idealno vreme kada najviše razmišljam. U poslednjih nekoliko godina primetila sam da sam dosta inspirisana arhitekturom i enterijerima, detaljima, oblicima, ali i skulpturom, tačnije keramikom. Prestala sam da pratim šta je to novo na dizajn sceni, iz zasićenja, ali i zbog sredine u kojoj živim – umetnost je u njoj nemoguće izbeći.
Šta možemo da očekujemo od tvojih projekata u budućnosti?
Uskoro ćete moći da kupite moje radove u raznim galerijama ili koncept radnjama širom sveta. Takođe planiram da uradim neku seriju inspirisanu grčkom mitologijom i ornamentima u antičkoj Grčkoj, a na listi su mi i obilasci raznih sajmova sitoštampe u Evropi. Želja mi je da organizujem i pop-up event, gde će ljudi moći malo više da se upoznaju sa mojim radom i sa mnom, u potpuno opuštenoj atmosferi. Ali o tom – potom.
Najbolji savet koji si dobila i koji prenosiš drugima?
Polako, ne žuri, uspori i pokušaj da pronađeš stil, svoju stvar, oblik, glas, notu i fokusiraj se na to da ga učiniš što boljim. Sve ostalo će doći samo.
Više Hristininih kolaža, crteža, ilustracija, publikacija i projekata pronađite na:
hristinapapadopulos.com
instagram.com/morphologija
vimeo.com/hris