Novo lice umetničke scene Srbije jeste ovaj mladi vajar koji hrabro istražuje svoje unutrašnje konflikte i prenosi ih u treću dimenziju. Po završetku studija godinu dana bio je na turneji po Srbiji, njegovi radovi prolazili su na konkursima i izlagani u tradicionalnim galerijama bez obzira na potpuno kontrastnu tematiku. A na pitanje zašto, jedini logičan odgovor je da kod publike prolazi iskren umetnik
Rođen si u Kosovskoj Mitrovici, gde si završio osnovne studije, živeo si određeno vreme u Novom Sadu, tamo si završio master i sada si u Beogradu. Kako su ta tri mesta uticala na tvoju umetnost?
Bilo je baš turbulentno, naročito prelaz iz Mitrovice u Novi Sad, i to u svakom smislu, životnom i profesionalnom. Tamo sredina i fakultet zahtevaju da se radi krajnje tradicionalno, što podrazumeva kamen, metal, glinu i drvo, vrlo klasicistički, bez eksperimentisanja, kao da imaš uzde. I onda dolazi Novi Sad i moj susret s mentorom Tomislavom Todorovićem, kada sam bio potpuno oslobođen. Tada shvatam da je vajarstvo više od taktilnog iskustva s materijalom, to je način života, da na taj način pokazuješ kako primaš životne stimulanse. Beograd je grad krajnosti i osećam njegovu brzinu.
U tvojim radovima vidi se da slobodno eksperimentišeš s materijalima. U kom se najkomfornije osećaš kada slobodno istražuješ formu?
Ne opterećujem se materijalom, sada mi je primarna ideja koju istražujem i proces. Kada imam ideju, odmah počinjem da radim na njoj i krećem od onoga što imam od materijala, to sam nazvao drangularijum – ta reč ne postoji, ali savršeno opisuje kreativni haos. Sakupljam materijale, pa ih imam na raspolaganju i onda slobodno eksperimentišem. Okružim se materijalima i onda tragam, uklapam da vidim šta će da se desi i onda se iznenadim.
Koliko se razlikuje tvoja početna zamisao od onoga što dobiješ na kraju?
Apsolutno se razlikuje, bukvalno nekad nemaju veze jedno s drugim. Ideja je fluidna, apstraktna i kao da lebdi, a onda čim povučeš prvu liniju na papiru, shvataš da ona ide u drugom pravcu, ali valjda je to sazrevanje ideje, kada joj se prepuštaš, tako bar kod mene ide. I taj proces je strašan! Grozim se kada kažu da je umetnost nešto najdivnije, ja sam tada u konfliktu sa samim sobom, bez ikakve zadrške i na kraju je katarzično, a lepota i zadovoljstvo dolaze tek kasnije, kada napraviš vremensku distancu od te ideje.
Kada bi morao jednom emocijom da opišeš taj proces, koja bi to emocija bila?
Strah!
Iako su tvoje skulpture različite i odvojeno gledano svaka ima potencijalno drugu asocijaciju, ali kada ih vidiš sve na gomili, jasno se primećuje jedna tematika koja ih povezuje – šta je to?
Šta ti misliš?
Seksualnost.
Da, apsolutno, to je moja tema. Istražujem sve svoje nesigurnosti u svom radu kroz seksualnost i posle razgovaram sa ljudima da vidim kako oni doživljavaju to što vide kao rezultat.
Otkud seksualnost kao tema?
Zato što me je dugo mučio odnos muško-žensko, moja nesigurnost prema ženi. Istražujem društvene šablone – šta muškarac treba da bude ženi, šta ja treba da budem. Nedovoljnost muškarca ženi. To je došlo sasvim nesvesno. Činilo mi se sve previše agresivno i počeo sam da istražujem muškolike i ženskolike forme i njihov sukob, tada sam shvatio da sam i ja latentno agresivan, i to je bila neka vrsta oslobađanja. Kako kaže Panić, biološka funkcija umetnosti, da se umetnik zaleči malo (smeh).
Kakve su reakcije na ono što si do sada uradio?
Ja nemam nikakva očekivanja, uvek mislim da ima previše mene, ali pustim da ide. I bilo je različitih reakcija, uvek pozitivnih, što me je iznenadilo. Neki su skontali tačno ono što sam ja zamislio, a bilo je i potpuno suprotnih, kada mi je prišla žena i govorila o mojoj skulpturi kao o etno-motivima, kako je asocira na beli luk i papričice, što mi je bilo super!
Da ti se ne čini da tvoja umetnost može da krene ka eksplicitnom?
Da, to mi je veliki strah. Da to ne završi kao neki porno jer je tanka granica između erotizma i pornografije – to ljudi često izjednačavaju, a to su dve različite priče. Istražujem tu granicu, ali se bojim da je ne pređem jer je jako teško ostati na njoj zato što je jako suptilna. Recimo, Olivera Parlić me oduševljava jer ona to jako lepo balansira, ona je bukvalno na granici, a istovremeno je humoristična.
Grozim se kada kažu da je umetnost nešto najdivnije, ja sam tada u konfliktu sa samim sobom, bez ikakve zadrške, i na kraju je katarzično, a lepota i zadovoljstvo dolaze tek kasnije, kada napraviš vremensku distancu od početne ideje
Izlagao si u galerijama koje uglavnom izlažu tradicionalnu umetnost, šta misliš otkud tvoje skulpture tamo? Je l’ ti se čini da Srbija vapi za tom vrstom umetnosti?
Pa da, bilo mi je jako čudno kada su me zvale galerije koje bukvalno izlažu ikone i pitao sam se otkud to. Želim da verujem da je to tako, da mogu da pružim nešto što možda nedostaje.
Polako uplovljavaš u primenjenu umetnost budući da si, pored slika, crteža i skulptura, počeo da praviš i nakit. Otkud to?
Treba mi da obrnem taj krug. To je najbliže vajarstvu i potpuno mu je suprotno, drugačiji je pristup, a, s druge strane, upotpunjuje se s vajarstvom. Sve ono što ne možeš u skulpturi, dekorativnost i slično, to možeš u nakitu, i obrnuto, pa se dopunjuje, i to mi prija.
Sledeći projekat?
Osim nakita, spremam nove crteže, a počeo sam da radim i nove skulpture. Malo radikalizujem istu ideju u novim materijalima, radim u staklu i plastici i sve je providno –valjda mi je to nova faza. Nedavno je nastala nova skulptura, falusna forma isprobadana šipkama, a pod uticajem knjige u kojoj dvojica Francuza kažu da je ženski orgazam samo karikatura muške slike, njegove agresije naspram žene i želeo sam da vidim kako bi to izgledalo u tri dimenzije. Muškarac zapravo ne zna ništa o ženi i o tome šta se sve dešava u njoj u tom trenutku.
Zašto je isprobadana?
Da bi ta forma, koja inače nije takva, već pada tamo gde ona hoće, bila fiksirana i uhvaćena u trenutku.
Umetnost u Srbiji u tri reči?
Potencijal, raznovrsnost, ali i potisnutost.