Druga epizoda dugo najavljivane serije Koreni, po istoimenom romanu Dobrice Ćosića koji je 1954. godine dobio i NIN-ovu nagradu, emitovana je u nedelju 28. oktobra, a koliko je našem usnulom umetničkom oku bila nasušna, pokušaću da opišem u nastavku.
Scenario je adaptirao Đorđe Milosavljević, režiserska palica pripala je Ivanu Živkoviću, dok se kao producent potpisuje Goran Šušljik.
Nakon ove kratke uvertire posvete, želja nam je da to bude i posveta nama samima, jer koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo ovo čekali, nismo ni bili svesni koliko nam je bilo potrebno, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, u koju često kao omađijani gledamo, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja. S dozom bojazni da će tekst imati nekritički zvuk pun grčkog pathosa, ne strahujemo da kažemo – hvala vam.

Jasno, sasvim je očekivano bilo od naše televizijske publike da budnim okom zloslutnog kritičara čeka omaške, možda na njih naviknuta, pa je nakon prve epizode usledila i kratka drama na društvenim mrežama, takoreći polemika oko verodostojnosti jedne reči iz romana, koja se, na koncu, svodi na jalovu političku bitku, a koju nikako da sa samima sobom izbijemo. Da li je Tošić bio naprednjak ili liberal? Nakon silovitog napada, bura se stišala kada su ljudi sa prašnjavih polica počeli da vade svoja zaboravljena izdanja Ćosićevog teksta, te su uočene diskrepancije u izdanjima, a možda ne u namerama autora. Stoga je viši sud svetine zaključio da: u BIGZ-ovom izdanju iz 1962. godine stoji samo „Tošić“, u izdanju Zavoda za udžbenike piše „naprednjak“, a u BIGZ-ovom izdanju iz 1984. godine Tošić slovi za liberala. Summa summarum: zatrovani sličnim ideologijama, kao svetina iz Korena, dopustili smo da nam pažnju odvuče reč, a ova serija pružila nam je mnogo više reči: pružila nam je glumu i sposobnost uživljavanja, tačnije uosećavanja.

Koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo čekali Korene, nismo ni bili svesni koliko su nam oni bili potrebni, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja

Iako neka glumačka mesta mogu biti sporna, na momente upitna, toliko su sitna, da bi od nas bilo sitno spominjati ih, jer dobili smo nesporno više. Kao što je režiser istakao, estetski je bilo najzahvalnije Korene adaptirati u ovom formatu, a nakon drame iz 1965. godine, ovo je prvi put da televizijska publika može da gleda ovo ostvarenje. A ostvarenje je – nesuvislo bi bilo reći drugačije – ostvarilo i, verovatno, premašilo očekivanja recipijenata i kritike. Uprkos tome što deluje da radnja prve epizode ima manjkavu dinamiku, u drugoj epizodi je bilo sasvim jasno da je to bilo elegantno zavođenje i parcijalno uvođenje u fabulu. U drugoj epizodi dinamika je dobila na ubrzanju i počela da vezuje veliki okean odnosa i mikroodnosa, a koji će, nadajmo se, do kraja razviti motive porodično-patrijarhalnih odnosa, političkih sukoba koji dovode do svekolikih raskola, onih spolja, ali i onih iznutra.

Na stranu kakvo je mišljenje čitalačke, a potom i kritičko-političke elite u odnosu na Ćosića, možemo reći da nam je ovako nešto bilo potrebno, a koreni te potrebe su brojni.

Stoga:

Hvala šminkerima, kostimografima, montažerima, ton-majstorima, kamermanima, scenografima, majstorima fotografije. Hvala svima ovima koji su iza, jer bez tog iza – ovo ispred ne bi postojalo.

Hvala Ivanu Živkoviću zato što se odvažio na ovaj poduhvat i uspeo da napravi estetsku sinesteziju.

Hvala Đorđu Milosavljeviću što je znao da je tekst vezivno tkivo svega.

Hvala Goranu Šušljiku za sve.

Hvala Slobodi Mićalović što je ipak „umela“ da kaže da je i on nju upropastio.

Hvala Mini Sovtić što je govorila jezikom nekadašnjeg vračarskog okruga.

Hvala Dari Džokić što je zabrinuta Milunka do srži.

Hvala Milošu Samolovu za odmerenost.

Hvala Radovanu Vujoviću što je istaknuto drugačiji i sličan ovima iz mitske postojbine.

Hvala Bojanu Žiroviću što je kao Mijat znao da treba brzo da tera konje, ali i da pred grobljem stane.

Hvala Radoju Čupiću što unosi slovesnost.

Hvala Dubravki Kovjanić za onaj krik.

Hvala Nenadu Jezdiću što smo pomislili da je prekardašio, ali nas je nasamario.

Hvala Igoru Đorđeviću što zna kako pijan čovek govori i misli.

I za kraj:

Hvala Žarku Lauševiću što je skrojio lik kao da ga je sam Stanislavski stesao. Hvala mu što mu je i znoj glumački verodostojan.

Ostalima ću se zahvaliti kad ih „vidim“. A ove smo umetnike stvarno videli.

Na koncu:
Hvala nama jer smo odali poverenje umetnosti i u domove vratili nedeljno okupljanje pred tom „kutijom“, koja nam pripoveda jednu daleku, a blisku priču o ljudima iz mitskog sela Prerova.

The post Put u središte duše: Kako su nas Koreni vratili korenima appeared first on 42 magazin.

Nekada smo sakupljali postere, a šta misliš, da li su oni danas – prevaziđeni? Da li se sele na mrežu?
Živimo u digitalnom dobu, eri vladavine interneta i komunikacije na klik. Kao što su filmovi u visokoj rezoluciji dostupni jednim pritiskom miša, tako je i reklama za njih prisutna svuda u univerzumu mreže kako bi nam skrenula pažnju na aktuelni naslov. Filmski plakat nikako nije prevaziđen, on se lagano vraća na velika vrata u filmskim studijima koji shvataju njegovu važnost i dugu tradiciju. Pomenuću IMDb (Internet Movie Database) sajt, koji je ažuran u prezentaciji trejlera i plakata za dolazeće naslove, te tamo možemo imati prvi susret sa oficijelnim reklamama za potencijalne blokbastere i sva ostala ostvarenja. Tu je i veći broj renomiranih stranih sajtova i blogova koji pridaju značaj plakatima kao i njihovim autorima. Pri svakoj većoj premijeri plakati se štampaju i krase bioskopske panoe, takođe dobijaju svoju ekstenziju u vidu velikih bilborda koji su uvek na vidnom mestu i mame gledaoce u sale.

Odlika dobrog plakata je odlika samog ilustratora, odnosno njegova sposobnost da pri dogovoru sa rediteljem filma uspe prebaciti na papir karakteristične scene koje su ključne za likovni opis

Šta jedan filmski poster čini dobrim?
Odlika dobrog plakata jeste odlika samog ilustratora, odnosno njegova sposobnost da pri dogovoru sa rediteljem filma uspe prebaciti na papir karakteristične scene koje su ključne za likovni opis. Istorija ilustrovanih filmskih plakata je bogata, te se kroz nju promaljaju veliki umetnici, veterani kao što su Drew Struzan, John Alvin, Bob Peak, Richard Amesel i mlada nada, danas veoma aktuelan Paul Shiper. Ovi sjajni artisti su u periodu sedamdesetih i zlatnih osamdesetih godina bili najproduktivniji i ostavili pečat svojim besmrtnim ilustracijama za čuvene filmove u riznici kinematografije. Drew Struzan, jedan od najvećih živih umetnika filmskog plakata, uspeo je da uhvati karakteristične mimike lica i poze glavnih aktera, njihove iskričave oči, najvažnije trenutke u filmu, atmosferu i kolorit, agoniju i ekstazu. Svojim magičnim olovkama i četkama stvarao je magiju koja je vukla gledaoce pred filmsko platno, budila radoznalost u njima, kao i želju za kolekcionarstvom. Sasvim sam siguran da iskreni fanovi filma, pripadnici moje generacije imaju bar jedan plakat u svojoj arhivi koji je delo nekog od pomenutih umetnika. Moja malenkost je strastveni kolekcionar filmskih plakata, originalnih printova koji su visili u bioskopskim salama širom bivše Jugoslavije.

U radu se, pre svega, fokusiraš na žanr fantastike, a član si i kreativnog tima organizacije Festivala srpskog filma fantastike. Koliki je kružok ljubitelja fantastike kod nas i kakvi su domaći filmovi u tom žanru. Koliko ih ima?
Festival srpskog filma fantastike (FSFF) junački je proslavio 11 godina postojanja. Naš tim se bori hrabro da fantastika ugleda svetlost dana na adekvatan način. Ponosni smo na količinu filmova iz čitavog sveta koja pristigne na našu adresu za takmičarski program. Takođe, svako mesto u Srbiji krasi posebna grupa entuzijasta koja stvara film u domenu fantastike ili horora. Mitovi i legende naših prostora su neiscrpna inspiracija mladim filmadžijama.

Svako mesto u Srbiji krasi posebna grupa entuzijasta koja stvara film u domenu fantastike ili horora. Mitovi i legende naših prostora su neiscrpna inspiracija mladim filmadžijama

Dovodili ste i neke face koje personifikuju žanr.
Festival je veoma ozbiljan, u domaću selekciju stižu profesionalni, dugometražni filmovi fantastike, kao i kratke forme i studentski radovi. Na Festival dolaze i specijalni gosti. Imali smo čast da ugostimo velikog majstora italijanskog filma Lamberta Bavu, zatim reditelja i scenaristu Mika Gerisa direktno iz Los Anđelesa, majstora horora koji je filmovao kultne romane Stephena Kinga. Takođe, posetio nas je Sergio Stivaletti, jedan od najvećih majstora specijalnih efekata i maske, kao i Hasan Karacadag, priznati reditelj horor-filmova iz Turske, te Viktor Boulankin, predsednik Ruskog festivala fantastike i horora.

Ko su naši najinovativniji reditelj/ke u tom smislu?Ustanovili smo pre nekoliko godina nagradu Festivala Koskar (Oskull), čiji sam idejni tvorac. Koskar se dodeljuje u više kategorija i aluzija je na Oskara. Možemo se pohvaliti domaćim autorima koji su krenuli ozbiljnim stopama u kreiranju svežih srpskih, fantastičnih i horor filmova. Izdvojio bih Milana Todorovića, reditelja i producenta filmova Zona mrtvih i Mamula, kao i Dejana Zečevića, reditelja filmova TT sindrom, Neprijatelj i The Rift (Procep). Srbija počinje ozbiljno da korača sa veoma zanimljivim filmovima u domenu fantastike, koji su zapaženi širom sveta jer je reč o koprodukcijama, a pored domaćih glumaca, tu su velika imena svetskog filma. Tek nam slede iznenađenja.

Pokušavam da povratim slavu plakatu kada su u pitanju kultni domaći filmovi, zato što zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali

Na ovogodišnjem FEST-u prikazan je prvi domaći SF u režiji Lazara Bodrože – Ederlezi Rising. Kakav je tvoj sud?
Jako mi je drago što pominjemo Ederlezi Rising u režiji izuzetno talentovanog Lazara Bodrože. Film je baziran na priči Zorana Neškovića, a scenario je napisao Dimitrije Vojnov. Moram da kažem da sam izuzetno ponosan na ovaj značajan poduhvat u domaćoj kinematografiji, s obzirom na to da su u pitanju kolege čijoj generaciji pripadam. Ovaj film je svojevrstan omaž kultnim SF naslovima uz koje smo odrastali kroz osamdesete i devedesete godine, besomučno ih iznajmljivali iz video-klubova i željno očekivali nova ostvarenja određenih reditelja. Izuzetno mi se dopada atmosfera i patina filma, kao i odlično obavljen glumački zadatak glavnih aktera. Film očekuje bogat festivalski život širom sveta, a već je počeo da stiče fanove i važne nagrade.

Navedi nam nekoliko projekata na kojima si ti radio, a na koje si posebno ponosan?
Zadovoljan sam uspešnom izložbom vizuelnih koncepata pod nazivom Zemlja koje više nema, inspirisanom spomenicima NOB-a. Radovima sam probudio maštu posmatrača, stavljajući vanvremenske spomenike u ulogu fantastičnih objekata u sklopu izmišljenih prostora na dalekim planetama, među zvezdama. Takođe mi je velika satisfakcija što sam bio angažovan radeći vizuelne koncepte prostora i atmosfere za film Mamula aka Nymph aka Killer Mermaid u režiji Milana Todorovića, u kojem je jednu od glavnih uloga tumačio legendarni Franko Nero.

Na mom zidu visi uramljen plakat kultnog filma Blade Runner, primerak star 30 godina

Radiš i kao profesor na Odseku scenografija. Koje filmove u tom smislu obavezno predlažeš svojim studentima da pogledaju?
Studentima pružam na uvid dugačak spisak filmova koji nazivam Filmska lektira, a njihova obaveza je da pogledaju sve naslove sa spiska do kraja svojih četvorogodišnjih studija. O pogledanim filmovima raspravljamo, analiziramo ih u domenu likovnosti scenografije, uverljivosti izgrađenog dekora i njegovoj službi u samoj priči. Pomenuću neke od vrlo važnih ostvarenja koji su u vrhu liste, to su Blade Runner, 2001: A Space Odyssey, Apocalypse Now, Barry Lindon, The Cabinet of Dr. Caligari, Metropolis, Delicatessen, All that Jazz…

Trenutno si fokusiran na oživljavanje plakata domaćih kultnih filmova. Zašto?
Pokušavam da povratim slavu plakatu kada su u pitanju kultni domaći filmovi, zato što zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali. To su većinom bili grubi kolaži sastavljani ovlaš iz fotografija nastalih na snimanju. Nije se pridavao veliki značaj izgledu i kompoziciji, te se u meni probudila želja da polako ilustrujem plakate za sve meni drage naslove domaće kinematografije. Želim da poput mojih uzora, velikih ilustratora koje sam pomenuo, prikažem nezaboravne glumačke legende i scene u kojima ćemo ih večno pamtiti. Ovaj projekat je omaž jugoslovenskoj kinematografiji, zlatnom periodu filma, moj duboki naklon velikanima.

Koje alate koristiš kako bi stvorio vizuale?
Osnova su crteži, skice rukom, na papiru a zatim ih skeniram kako bih dalje nastavio rad na kompjuteru, u programu Adobe Photoshop. Putem digitalne table i olovke (WACOM) traje proces docrtavanja, kolorisanja i davanja finalne patine.

Da li si radio plakat za neki aktuelan film?
Bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim plakat za kratak dokumentarni film mladog reditelja Gorana Nikolića pod nazivom Oni žive. Ovo malo, retro delo govori o video-klubovima i poslednjoj generaciji koja je posećivala ta uporišta, svetilišta filma. Uživao sam kreirajući plakat koji potpuno odiše erom VHS kaseta, vremenom koje se nikada neće vratiti. Uskoro možemo očekivati i ozbiljnu dugometražnu varijantu.

Kakve su reakcije na tvoj rad? Da li publika razume tvoj kreativni izraz?
Presrećan sam pozitivnim reakcijama kolega koji se bave filmom, kao i ljubiteljima filma raznih generacija. Veoma mi znači što su pojedini značajni filmski autori videli moj rad i pohvalili projekat. Imao sam čast da se sretnem sa rediteljem Zoranom Amarom koji živi i radi u Americi, i predam mu plakat za njegov kultni film Šmeker, u kome je glavnu ulogu igrao Žarko Laušević. Gospodin Predrag Perišić, profesor na FDU, scenarista kultnih filmova Ljubavni život Budimira Trajkovića i Nije lako sa muškarcima, veoma je zadovoljan plakatima koje sam ilustrovao za ova dva naslova. Primio sam i reči hvale od glumca i reditelja Dragana Bjelogrlića povodom ilustracija plakata za seriju Senke nad Balkanom, čiji sam veliki fan, a moj rad su putem socijalnih mreža podelili glumci Gordan Kičić, Andrija Kuzmanović i Marija Bergam, ovim putem im se zahvaljujem. Glumac i reditelj Lazar Ristovski uputio mi je komplimente za plakat filma Boomerang, kao i mnogi drugi kojima se dopao moj pristup tretiranju plakata za filmove u čijem su stvaranju učestvovali.

Omiljena serija postera koju je neko radio, a želeo bi je na svom zidu?
Na mom zidu visi uramljen plakat kultnog filma Blade Runner, primerak star 30 godina, a spremam se da uskoro pod staklo stavim trilogiju Povratak u budućnost, zatim Indiana Jones i Star Wars izvornu trilogiju. Ilustrator svih tih plakata je pomenuti mag, moja inspiracija – Drew Struzan.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post STEVAN ALEKSIĆ: Omaž jugoslovenskoj kinematografiji appeared first on 42 magazin.