Saša Savanović

Sve ove tačke iz njene biografije impresivne su, ali ni jedna od njih nije povod za naš razgovor. Naime, sa Sašom pričali smo povodom izdanja njenog prvog romana – Deseti život.

O tome kako književni svet izgleda za nekog ko je u njega tek zakoračio, s kakvim izazovima  se susreće nova, sasvim sveža, autorka i kako to izgleda pisati prvi roman, rekla nam je Saša, neposredno pred promociju knjige, a koja se održala 11. oktobra u Krokodilovom centru za savemenu književnost.

Večeras je promocija tvog prvog romana Deseti život. Koliko si nervozna?
Uf, veoma. Pet godina sam radila na romanu. Mada, sad kad pomislim, prve tri se priča rađala, pisala sam je s velikim pauzama i s mnogo nedoumica, i u velikoj meri nisam znala šta radim. Poslednje dve godine bile su vreme kada sam se u mnogo većoj meri posvetila romanu. Ceo taj stvaralački proces bio je za mene nešto novo i neočekivano, tako da, kada se osvrnem, vidim da sam zapravo prešla jedan dug put. I vremenski i misaono.

Nemam nikakvo stručno književno obrazovanje, završila sam i radila nešto što nema veze sa književnošću. Književnost me je, ipak, oduvek privlačila

Ti si, ovim romanom, zakoračila u jedan relativno nov svet za tebe. Profesionalno si se bavila zaista različitim i zanimljivim stvarima, ali koje su fokusirane na potpuno drugu stranu. Susrete koje si imala sa književnošću postojali su, ali u dosta kraćim, drugačijim formama. Kakav je taj novi svet, spisateljski i izdavački ovde, u Srbiji?
Moje iskustvo je bilo poprilično pozitivno. Poslala sam rukopis nekolicini izdavačkih kuća, preko mejlova koje sam pronašla na njihovim sajtovima. Imala sam sreće da mi je čak četvoro njih odgovorilo, sa izvesnim komentarima, kritikama, sugestijama, koji su mi poslužili da unapredim i menjam prvobitni rukopis. Dogodilo se to da sam se prepoznala s ekipom iz Kontrast izdavaštva, jer se saradnja s njima nekako prirodno razvijala. Oni su, na kraju, i izdali knjigu. Rekla bih da su u tom, književnom svetu, kao i u svakom drugom svetu, poznanstva i kontakti dosta bitni, ali nisu sve. Važno je biti uporan i iskoristiti razloge odbijanja, predloge i sugestije izdavačkih kuća za lično unapređivanje i rad na tekstu. Flavio Rigonat, urednik meni omiljenog izdavača – kuće LOM, iako ona nije izdala moju knjigu, veoma mi je pomogao i na tome sam mu na beskrajno zahvalna.

Deluje da super plivaš u sasvim različitim zanimanjima. Radiš i na časopisu Zent kao jedna od urednica.
Počeli smo da radimo na tom projektu jer smo smatrali da ne postoji prostor na polju teorije u kom bi mladi autori mogli da se izraze, da kažu nešto, a na neki malo pristupačniji način. Sve što je u tom trenutku postojalo bilo je institucionalizovano, okoštalo i autistično. Hteli smo da se bavimo političkim, društvenim, ekonomskim temama koje izlaze iz sfere lokalnog i da uporedimo sadašnji trenutak u svetu sa onim kod nas. Taj urednički i prevodilački posao je divan, uživam u njemu, mnogo sam naučila radeći ga i volela bih da mogu da ga radim puno radno vreme. Nažalost, ovakvi poduhvati su uglavnom finansijski neodrživi. Takođe, cela ta priča se dosta usporila jer su se članovi redakcije, pa i ja, fokusirali na neke druge stvari. U septembru smo izdali treći broj, pa ćemo videti za dalje.

Negde sam pročitala da pored sveg tvog posla iz hobija fotografišeš i pišeš… a sada si taj hobi pretvorila u promociju romana.
Tu informaciju o fotografiji ne znam gde si našla, ali je apsolutno netačna (smeh). Znam da su mi na jednom portalu uz tekst objavili i izmišljenu biografiju, koliko se sećam u njoj je stajalo da pišem poeziju, eto, očigledno i da fotografišem… a zapravo me nikad niko nije pitao da pošaljem biografiju (smeh)! Nemam nikakvo stručno književno obrazovanje, završila sam i radila nešto što nema veze sa književnošću. Književnost me je, ipak, oduvek privlačila. Pisala sam kratke priče, i zaista – iz hobija. Smatrala sam da je sve to naivno, ali nisam prestajala. Više puta sam počinjala, tako, da pišem neke različite romane, i obično sam dolazila do dvadesete strane. Tu sam nailazila na zid i odustajala.

Rekla bih da su u tom, književnom svetu, kao i u svakom drugom svetu, poznanstva i kontakti dosta bitni, ali nisu sve

Ovog puta si istrajala.
Mislim da je to zbog toga što sam, po prvi put, svoju priču pokazala nekom, tražila fidbek, pa na osnovu toga menjala šta je trebalo… Podelila sam je s nekim. Upravo taj spoljašnji komentar uticao je na mene, na to da prestanem da se identifikujem sa likovima i pokušam da objektivno sagledam svoj rad. U tom momentu sam i knjige počela da čitam na potpuno drugi način, da ih analiziram, promišljam kako se gradi radnja, likovi… Razgovarala sam o tome i sa mnogom ljudima koji se bave kreiranjem narativa, piscima, rediteljima, dramaturzima… Roman na kraju nije bio proizvod nekog nasumičnog trenutka inspiracije, već sam dobro znala šta radim, zašto to radim, ko su mi likovi, kakvi su i šta njihovom pričom želim da kažem.

Baš sam jutros naišla na informaciju da je američki pisac David Foster Wallace prepisao celu knjigu Za kim zvono zvoni (For Whom the Bell Tolls) Ernesta Hemingwaya u želji da sazna kako izgleda napisati to delo. Da li si ti u tom procesu otkrila nekog autora koji te na taj način inspirisao?
Otkrila sam jaaaako puno njih. To se, verovatno, u romanu ne čita na očigledan način, ali on je prepun raznoraznih citata. Međutim, tek sam pred kraj samog procesa shvatila da kod drugih autora mogu da nađem ne samo ideje već i načine, postupke, sredstva kojima se gradi naracija, sama priča, što je za mene i bio najveći izazov. Danilo Lučić (urednik u kući Kontrast Izdavaštvo) mi je baš juče rekao kako mladi pisci često iskoriste kostur neke poznate priče da reše ovaj problem, a ja se na primer tog rešenja uopšte nisam ni setila. Moj postupak je u velikoj meri bio intuitivan, prepun pokušaja i promašaja, traganje za načinom da se od delova napravi smislena celina, da se od glasova koji progovaraju naizgled različite ili nepovezane stvari naprave kompleksne i višeslojne ličnosti, a od zbira situacija narativ. Prema komentarima koje sam do sada dobila, čini se da je to u isto vreme i najveći kvalitet i najveći problem knjige.

To se, verovatno, u mojoj knjizi ne čita na očigledan način, ali ona je prepuna raznoraznih citata

Pominješ emotivno distanciranje od romana i to kako si pokušavala objektivno da ga sagledaš. Ipak, glavna junakinja je devojka koja radi u NGO sektoru, a to je, donedavno bio i tvoj posao. Koliko ipak ima tebe ili je ona sasvim izmaštana?
Nije sasvim izmaštana. Prvobitno sam počela da radim stihijski, pa sam kroz proces rada otkrivala šta zapravo želim da kažem. Verujem da prve knjige tako i nastaju, da ne možeš u potpunosti da se distanciraš od sopstvenog iskustva. Međutim, daleko od toga da je knjiga autobiografska. Ja se prepoznajem u tom okruženju koje opisujem, to radno mesto, neka porodična iskustva…

I sam grad, pretpostavljam.
Tako je, za mene je grad jedan bitan lik. Ali priča nije moja. Ono što sam želela da postignem jeste da čitalac oseti ambivalentnost i raspolućenost, izvesnu paralisanost, te emocije koje, čini mi se, pripadaju našoj generaciji, naravno i ovom gradu, ovom podneblju, ovom istorijskom trenutku. Ne meni, posebno. Zato sam, u nekoj ranoj fazi pisanja, planirala da niko od likova nema ime, već sam ih zamislila kao tipske modele, da svako može u njima da se prepozna. Međutim, kroz rad sam shvatila da oni ne mogu da ostanu tako opšti, zapravo da je neophodno upravo suprotno, da oni moraju da budu što specifičniji, da bi bili stvarni. Znaš, pre ovoga sam dominantno pisala i čitala teoriju, a tu se uglavnom baviš apstraktnim konceptima, koje sam, potom, prirodno pokušala da primenim na roman. Izazov mi je bio da stvorim te, opipljive likove s kojima možeš da se identifikuješ, a da nisu slični meni. Bar ne sasvim.

Dakle, ako sam dobro shvatila, neka gradska deca, tj. mladi ljudi sada, jesu ciljna grupa romana?
Roman se dešava u gradu, Beogradu, i glavni likovi su mladi. Ne bih rekla da je roman zbog toga namenjen mladima, iako će mladima verovatno da bude bliži, prosto zato što im je iskustvo koje se u njemu opisuje bliže. Takođe, iako je radnja smeštena u Beogradu, ne mislim da je on čitljiv samo lokalnoj publici. Roman govori o našem ovde i sada, ali mislim da se to iskustvo donekle može i univerzalizovati. Roman tematizuje bežanje od realnosti, ciničan odnos spram sveta, generacije koje su odrasle na rejvu, one kojima je konzumiranje supstanci svakodnevica… a toga je bilo svuda u poslednjih par decenija. Ono što je autentično gradsko, ili „domaće“, vidi se u detaljima, situacijama, eksterijerima i enterijerima.

Verujem da prve knjige tako i nastaju, da ne možeš u potpunosti da se distanciraš od sopstvenog iskustva. Međutim, daleko od toga da je knjiga autobiografska

Koliko je važno istraživati sebe na raznim poljima. Ti zaista radiš sve i svašta – i neke kreativne i neke ne tako kreativne poslove. Koliko se oni zapravo dopunjuju i da li i kako to šaltanje iz profesije u profesiju utiče na kreativnost?
Mislim da je to šaltanje neizbežno. Prosto, iako nije naš izbor, vreme u kom živimo nas primorava da to radimo. Nepostojanje sigurnosti je nešto što boji naša radna mesta. Stalno smo na oprezu. Ta situacija mi donekle prija, podstiče me da radim razne stvari. Da idem dalje. Svaki posao, kao i sve ostale stvari koje se dogode u životu, jesu iskustva. Kreativno umeće je znati iskoristiti ova razna iskustva i znanja u samom pisanju, odnosno od njih napraviti književnost. Kroz ta iskustva i ja sama se menjam, i otvara mi se prozor u novi svet. Ako to iskustvo nemaš, male su šanse da ćeš da se promeniš, nešto novo da naučiš ili drugačije da razumeš, a samim tim i nešto da stvoriš. Naravno, vremenski faktor je veoma bitan u ovoj celoj priči, tj. da imaš vremena za sve. A češće to vreme nemamo.

The post Saša Savanović: Kreativno umeće je da obična iskustva pretvoriš u književnost appeared first on 42 magazin.

Njegov uticaj na književnu, ali i pop kulturu je ogroman. Hemingwejev roman Imati i nemati (1944) pretočen je u filmski klasik s Humphreyjem Bogartom i Lauren Bacall u glavnim ulogama, dok je roman Za kim zvono zvoni (1940) imao sličnu sudbinu, pa je tri godine nakon objavljivanja doživeo i premijeru na filmskom platnu, a likove su oživeli Gary Cooper i Ingrid Bergman. Ovaj roman je prošle godine objavljen i na srpskom jeziku u izdanju Kontrast izdavaštva.

U online arhivi magazina Esquire i izdanju iz 1935. godine nalazi se jedna zaista zanimljiva priča o slavnom piscu i njegovom prijateljstvu sa studentom žurnalistike Arnoldom Samuelsonom. Članak se zove Monologue to the Maestro: A High Seas Letter, a ukoliko niste pretplaćeni na Esquierovu arhivu, članak u celosti možete pronaći na sajtu scenaristkinje Diane Drake.

Naime, Arnold je 1934, tek završivši Univerzitet u Minesoti, odlučio da se zaputi na Floridu kako bi upoznao tada već slavnog pisca. Kada su se sreli, Hemingway mu je rekao kako on, kao mlad pisac, ne bi trebalo da se poredi sa svojim savremenicima, već da inspiraciju potraži u prošlosti – među velikim imenima koja više nisu među živima.

Ernest Hemingway piše za svojim stolom dok je živeo u Africi, 1953. godine

Tada mu je dao listu knjiga koje treba da pročita, a koju je Samuelson kasnije i objavio u memoarima: With Hemingway: A Year in Key West and Cuba. Ukoliko ste i sami zainteresovani za dobro štivo po Hemingweyevom receptu, prenosimo vam listu naslova u celosti:

Dablinci, James Joyce
Revolucionarno za svoje vreme, kako po tematici, tako i po stilu, Joyceovo remek-delo, Dablinci odbilo je 40 izdavača, slog je tri puta rasturan, a prvi tiraž uništen jer je po tadašnjim kanonima knjiga vređala javni moral. Delo Dablinci čini 15 priča na granici naturalizma i modernizma, koje opisuju život u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Joyce opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Po poslednjoj, ujedno i najpoznatijoj priči ove zbirke Mrtvi John Huston je 1987. snimio istoimeni film.

Ljudsko robovanje, Somerset Maugham
Izvorno objavljen 1915, naslov Ljudsko robovanje je snažan izraz moći i uticaj seksualne opsesije na savremenog čoveka, te oslikava njegovu čežnju za slobodom. Ovaj klasični roman priča priču o Philipu Carei, osetljivom dečaku rođenom sa deformitetom, koji odrasta u religioznoj porodici. Nažalost, ovaj roman nije preveden na srpski jezik, ali ga možete pronaći u knjižarama koje imaju Penguionova izdanja.

Gospođa Bovari, Gustave Flaubert
Ovaj izuzetan roman je priča o jednoj od najzanimljivijih junakinja u savremenoj književnosti – Emi Bovari. Nesrećno udata za posvećenog, ali nespretnog provincijskog lekara, Ema se suprotstavlja običnom i dosadnom životu kroz snove o ekstazi i ljubavi. Međutim, u potrazi za ostvarenjem snova dolazi samo do patnje i bola.

Ana Karenjina, Lav Nikolajevič Tolstoj
Knjiga koju smo svi čitali u srednjoj školi, ali koju je malo ko otvarao nakon toga. A to je šteta jer se ova knjiga smatra za jednu od najboljih knjiga svih vremena, a klasična priča o Aninoj ljubavi i prevari prenesena je i na filmsko platno više puta. Predlažemo vam da sada, kada ste malo odrasli, ponovo zakoračite u visoko društvo Moskve i Sankt Peterburga.

Crveno i crno, Marie-Henri Beyle Stendal
Crveno (1830) je roman koji je Stendalu doneo svetsku slavu, bavi se sudbinom mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje, u postnapoleonovoj Francuskoj.
Radnja je smeštena u vreme Burbonske restauracije, dvadesetih godina 19. veka posle Napoleonove abdikacije. U Francuskoj je uspostavljena ustavna monarhija, pošto su na presto vraćeni Burboni. Na vlasti su ultrarojalisti, bogati zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo i sveštenstvo. Za uspeh u društvu presudno je plemićko poreklo. Glavni junak romana Žilijen Sorel oduševljava se Napoleonom i njegovim vrtoglavim i brzim usponom. Međutim, u novim društvenim okolnostima (Napoleon je poražen i prognan na Svetu Jelenu) vojska (crveno) ne može pružiti mogućnosti za brz uspeh. Sorel procenjuje da jedino preko svešteničkog poziva (crno) može ostvariti svoje ambiciozne planove o uspehu, bogatstvu i priznanju u društvu.

Budenbrokovi, Thomas Mann
Prvi roman Thomasa Manna i jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba govori o opadanju buržoazije koje je prikazano kroz propadanje jedne ugledne trgovačke porodice. Radnja se dešava u Libeku, rodnom gradu Thomasa Manna, i kroz nekoliko generacija u 19. veku, prati propadanje bogate i ugledne trgovačke porodice Bundenrbrok. Autor na izvanredan način slika likova i njihova unutrašnja stanja i sukobe.

Hail and Farewell, George Moore
Ova knjiga objavljena 1911. godine smatra se remek-delom i uticala je na mnoge pisce poput Yeatsa, zatim tu je Lady Gregory, G. W. Russell (AE), Plunkett i Synge. Ona nam nudi uvid ne samo u literarni i umetnički svet tog vremena, već i socijalne strukture i uticaj religije. Ne postoji prevod na srpski jezik, ali možete pronaći neka druga izdanja istog autora kao što je knjiga Jezero.

The Enormous Room, E. E. Cummings
The Enormous Room (1922) autobiografski je roman proslavljenog pisca i pesnika noveliste E. E. Cummingsa, o njegovom zatočeništvu u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata. Avgusta 1917. njegovog prijatelja i kolegu Williama Slatera Browna hapsi francuska policija zbog toga što je bio protivnik rata, a Cummings ga je žustro podržavao. Iako ovo izdanje ne postoji na srpskom, knjiga ovog autora – Izabrane pesme priređena je iz zaostavštine beogradskog pesnika, višestruko talentovanog Aleksandra Obradovića, koji je uradio prevod.

Orkanski Visovi, Emily Bronte
Usamljena vresišta severne Engleske. Dve porodice, dva suprotstavljena sveta destruktivnih strasti i stidljivog konformizma. Neprevaziđenom dramskom snagom bezvremenog klasika, surova stvarnost svakodnevnog života stapa se sa neutoljivim strastima, dubokim emocijama i gnevom osvete, pripovedajući o nesreći ljudskog roda sputanog i poraženog sopstvenim ograničenjima. Jedini roman Emily Bronte uzbudljiv je viktorijanski klasik o snazi ljubavi koja, uprkos svemu, pa i smrti, živi večno. Ketrin i Hitklif nezaboravni su likovi koji i dan-danas očaravaju čitaoce neobuzdanom snagom svojih karaktera.

Daleko i davno, W. H. Hudson
Vilijam Henri Hudson je bio autor, prirodnjak, i ornitolog. Rođen je u Buenos Airesu u Argentini, a knjiga govori o njegovoj mladosti koju je proveo proučavajući lokalnu floru i faunu. Njegova ljubav prema prirodi počela je veoma rano, i često se u svojim delima bavio ovom tematikom. Ova knjiga je napisana pre sto godina, ali njegova zapažanja o ljudskoj ruci koja uništava prirodne prostore važi i danas.

Amerikanac, Henry James
Ova knjiga donosi pomalo neprijatnu kombinaciju socijalne komedije i melodrame. Glavni protagonista je Kristofer Njuman, dobrodušni biznismen na putu za Evropu. Upoređujući Ameriku i Evropu 19. veka, možemo videti zanimljive socijalne strukture, svakodnevicu tog vremena, ali i sjajno opisane različitosti između života na dva kontinenta.

Braća Karamazovi, Fjodor Dostojevski
Roman Braća Karamazovi velikog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog jedno je od najvećih dela svetske književnosti, po mnogima najbolji roman ikada napisan. Karamazovi su zapravo knjiga o kojoj je napisano mnogo knjiga. Proročka knjiga o suštinskim pitanjima koja čoveka danas muče možda još i više nego u vreme kad je knjiga pisana. Knjiga o strastima, o Bogu, o smislu. Krimi-roman u kome ima više duhovnosti nego u tomovima filozofije i akademske teologije.

The post Knjige koje svaki mladi pisac mora da pročita appeared first on 42 magazin.