Kada je oktobra 2016. godine Švedska akademija odlučila da Nobelovu nagradu za književnost dodeli Bobu Dilanu, bio je to najpouzdaniji znak finalne kanonizacije rokenrola unutar mejnstrim kulture, ali i znak za početak ozbiljnih rasprava o potezu koji je podelio elitu i s jedne i s druge strane limba. Naime, Nobel za Dilana bio je previše subverzivan i iz ugla književnih i rokenrol fanatika. Za prve je činjenica da je nagradu dobio jedan „tamburaš“ bila znak devalvacije i svetogrđa u jasno omeđenim i definisanim estetskim i žanrovskim granicama, dok je za druge Dilanovo krunisanje bio definitivni dokaz da rokenrol inkorporiran u elitne tokove definitvno gubi snagu pobune. Pošto smo potrošili boga, žene, rat, ostalo je još da potrošimo i rokenrol, moglo se tada čuti negodovanje pravovernih rokera.

S druge strane, na ovom mestu treba se podsetiti reči Branka Vukojevića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih rok novinara, koji je pre više od tri decenije napisao: „Da li je rokenrol umetnost, danas je još samo dilema gluvih.“ A upravo je Dilan kao rok ikona proširio simboličko polje književnosti jer Nobela nije dobio za nekakvu ukoričenu umetnost, već za onu otpevanu. Opet, vraćajući se još unatrag, lako ćemo pronaći tragove simbioze ekspresionizima, impresionista, književnosti, slikarstva i muzike, pa sve tako do početka 20. veka, kada ovaj pažljivo skrivani flert postaje strasni i višeslojni ljubavni odnos. A kada smo već kod ovog odnosa, nije teško primetiti da svako književno delo u sebi ima muzike, ritma naracije, ubrzanja i usporavanja koji nas vode ka logici teksta. Knjiga se, na koncu, sećamo po njenom tonu, zvuku i ritmu, tek usputno, kako vreme prolazi, sećajući se likova, pa i same radnje.

Potpuno novu dimenziju simbiozi rokenrola i književnosti dao legendarni Branimir Džoni Štulić svojom numerom Filigranski pločnici. U stihu „ponekad i osjetim, na vrhovima prstiju, grobnica za Borisa, čovječe“ Štulić nepogrešivo prepoznaje tragiku i tamu koja je pratila legendarno delo Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, zbog koga je veliki pisac bio optužen za plagijat i koji će nakon toga zauvek napustiti zemlju

Ali vratimo se činjenici da je mnogo pre Dilanovog krunisanja u Stokholmu, rokenrol odavno izgubio oreol subverzivnog i supkulturnog i da ga je njegova ideološka komponenta, koja je najčešće za narativ imala pobunu, smestila u mnogo širi društveni kontekst, dimenzionirajući je kao sveprihvaćeni kulturni obrazac.

Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga?

Rokenrol je inspiraciju najčešće pronalazio u poeziji, ređe u prozi, ali dešavalo se da i poznati romani budu deo pesama ili čak čitavih albuma. Tibetanska knjiga mrtvih uticala je na psihodelični zvuk Pink Floyda, koji će postati zaštitni znak benda manje-više kroz čitavu karijeru. A osnivač ovog sastava Sid Baret, neurotični genije koji će se zbog ličnih problema povući u ilegalu nakon što je potpisao prva dva albuma koji spadaju u remek-dela rokenrola, snimio je Džojsovu pesmu Golden Hair iz Kamerne muzike. I do danas je Baretova izvedba ostala jedno od najpotresnijih čitanja Džojsove poezije. Još jedan fascinantni omaž srešćemo u pesmi Orkanski visovi, za koju je Kejt Buš inspiraciju pronašla u istoimenom romanu Emili Bronte. Još impresivnije zvuči podatak da Buš nije čitala knjigu, već je najpre odgledala televizijsku adaptaciju Orkanskih visova i u tih pet minuta dočarala suštinu romana bolje od bilo kakve klasične kritičke interpretacije. Za samo mesec dana, tada 19-godišnja britanska kantautokra zasela je na prvo mesto top lista i preko noći postala globalni fenomen.

Rokenrol je inspiraciju najčešće pronalazio u poeziji, ređe u prozi, ali dešavalo se da i poznati romani budu deo pesama ili čak čitavih albuma

Teško je samo i pobrojati prožimanja roka i književnosti, ali mora biti da su čuveni Oldus Haksli i legendarni Džim Morison bili u dosluhu čim je ovaj drugi ime svojoj grupi The Doors dao po naslovu Hakslijevog romana Vrata percepcije (The Doors of Perception), dok je Džeger planetarni hit Simhaty for the Devil napisao nakon čitanja Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova. Istovremeno, mama panka, Peti Smit, inspiraciju je pronalazila u mladom ruskom pesniku, anarhisti Vladimiru Majakovskom,  lider legendarnog The Clash, Džo Stramer fasciniran francuskim pesnikom Arturom Remboom komponovao je Gheto Defandant, a jedna od najupečatljivijih veza književnosti i rokenrola viđena je u pesmi White Rabbit sastava Jafferson Airplane, u kojoj su jasno vidljivi motivi legendarnog dela Luisa Kerola Alisa u zemlji čuda.

Ali „pozajmice“ iz književnosti nisu specifikum samo stranih rok autora. Branko Miljković, ukleti pesnik jugoslovenskog komunizma, bio je inspiracija grupama najrazličitijih žanrovskih odrednica. Tako će Goran Bregović u svojoj poslednjoj posveti umirućoj državi Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo iskoristio stih iz Miljkovićeve pesme Poeziju će svi pisati, koja proročki poručuje da „ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Zabranjeno pušenje će nas podsetiti da smo ostali sužnji parafrazirajući stih iz iste Miljkovićeve pesme da „sloboda očigledno nije umela da peva“, a Partibrejkers su u generacijsku himnu Hoću da znam involvirali Miljkovićev stih Tamo gde je bilo srce stajaće sunce.

Da li je priča o Klubu 27 samo mit ili ipak nije?

I daleko od toga da je Miljković bio jedini primer fuzije rokera i pesnika. Vrisak generacije u postpank maniru obradio je pesmu Pijanstvo Vladislava Petkovića Disa, jednog od velikana srpske poezije 20. veka, podsećajući nas na univerzalnu istinu o otuđenom pojedincu.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje.

Ceo jedan život, i njime se kreće.

Uzvik ga prolama: Neće biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.

Ali sasvim izvesno je da je potpuno novu dimenziju simbiozi rokenrola i književnosti dao legendarni Branimir Džoni Štulić svojom numerom Filigranski pločnici na istoimenom albumu. U stihu „ponekad i osjetim, na vrhovima prstiju, grobnica za Borisa, čovječe“ Štulić nepogrešivo prepoznaje tragiku i tamu koja je pratila legendarno delo Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, zbog koga je veliki pisac bio optužen za plagijat i koji će nakon toga zauvek napustiti zemlju.

Vraćajući se unazad, lako ćemo pronaći tragove simbioze ekspresionizima, impresionista, književnosti, slikarstva i muzike, pa sve tako do početka 20. veka, kada ovaj pažljivo skrivani flert postaje strasni i višeslojni ljubavni odnos

Ostaće, naposletku, i posle Dilanovog Nobela brojna pitanja – da li su stihovi na pločama, recimo Leonarda Koena ili Dejvida Bouvija, samo pop muzika ili pevana poezija na isti način na koji poezijom smatramo i stihove Volta Vitmena ili Alana Ginzberga ili je pak reč o tome da poezija samo kada je okružena distorziranim rifovima, lupom bubnjeva i reskim zvucima gitare dobija onaj potencijal koji danas više ne može da ima u standardnom književnom formatu? Nije malo onih koji će se složiti da je mnogo jednostavnije prepustiti se onome čemu smo odavno prepušteni – ritmu sopstvenih bića, ličnoj ritam sekciji srca, zapaljivom rifu života s kojim je rokenrol davno izjednačen.

Pa makar ga nikad i ne nazivali književnošću.

The post Književnost i rokenrol: Pisani rifovi naših života appeared first on 42 magazin.

Godine 1967. Aretha Franklin imala je samo 25 godina. U to vreme, kada mlada žena zađe u drugu polovinu druge decenije, već se smatrala matorom za karijeru pop pevačice, ali eto – Aretha je ovo pravilo potpuno uništila jer se upravo tada proslavila.

Kada se svojim moćnim glasom prodrala What you want, baby I’ve got it u pesmi Respect, milioni slušalaca nisu mogli a da se ne slože.

Ona je imala sve. S glasom koji se može opisati kao BOŽANSTVEN brzo se pela na vrh pop top-liste. Krajem pomenute godine Aretha je prerasla sve kolege, pisala je pesme, sama donosila karijerne odluke i povezivala se s publikom. Nije bilo lako postati i ostati samostalan. Šezdesetih i sedamdesetih je malo crnih žena bilo cenjeno u svetu muzike, a Aretha je baš tada uspela da osvoji titulu kraljica soula, koju drži i dan-danas.

Aretha Franklin je kroz svoje pesme govorila da ženu treba čuti i da ona može sve sama – da piše pesme, donosi karijerne odluke i menja svet oko sebe i za sebe

U isto vreme Pokret za ljudska prava (Civil Rights Movement) podsetio je na pitanje prava žena: nekoliko godina pre toga (1964) Kongres je doneo odredbu VII Zakona o građanskim pravima, koja zabranjuje diskriminaciju ne samo na osnovu rase već religije i na osnovu pola. Žene, a pogotovo žene koje spadaju u nacionalne manjine, dugo su bile uskraćene mogućnosti da uče u određenim institucijama, da rade na određenim pozicijama, nisu imale jednake plate kao muške kolege, čak ni pred sudom nisu bile jednake s muškarcima.

Godine 1966. osnovana je Nacionalna ženska organizacija (NOW). Javila se potreba za jakim ženskim glasovima u svetu u kojem dominiraju muškarci, oni koji će jasno i glasno govoriti i seksizmu koji se tada nije spominjao. Potreba za podrškom i osnaživanjem. Na isti način je Aretha, samo u pop areni, govorila da ženu treba čuti i da ona može sve sama – da piše pesme, donosi karijerne odluke i menja svet oko sebe i za sebe.

Čak su i u najkonzervativnijem od svih muzičkih pravaca – kantriju, neke dame uspele da naprave proboj i postanu ikone žanra. Naravno, govorimo o pre svega – Dolly Parton i Loretti Lynn

Ovaj spoj promene svesti u društvu i rast Arethe Franklin kao pop dive, te poruke koju je ona slala, doveo je toga da je 1967. godina bila presudna za žene u muzici. Te godine su snažne i nezavisne pop pevačice odlučile da poslušaju Arethu i izbore se za svoje mesto pod muzičkim suncem. Prvi korak bio je veliki pop festival u Montereju. Tada je svet upoznao Jefferson Airplane – jedan od ozbiljnijih rok bendova koji je imao ženu kao frontmenku. Grace Slick je imala 27 godina, ekscentrična i fantastična – palila je binu. A taj neponovljiv nastup nije bio njeno najjače oružje. Ona je napisala najveće hitove zbog kojih se bend proslavio i upisao u muzičku istoriju (Somebody to love i White Rabbit).

Dvadesetčetvorogodišnja Janis Joplin, besramna i divlja, bila je žena kakva se nikada do tad nije pojavila na muzičkoj sceni. Njen sirov glas i način na koji se kretala i dalje su jedinstveni. Janis je brend za sebe. Iako je prvo počela da svira sa bendom, ubrzo ga je prerasla i postala poznatija kao solo umetnica. Janis pripada samo sebi. I svojoj muzici.

U Kaliforniji se takođe kuvala dobra ženska muzička zakuska. Pojavila se Joni Mitchell, koja je pisala prelepe i neobične tekstove. Poeziju gotovo. U drugoj polovini 1967. godine objavila je debi album Song to a Seagul. Joni je ženski pandan Bobu Dylanu, možda najvažnija i najuticajnija žena tekstopisac ikada.

Te magične 1967. Judy Collins otpevala je Both Sides Now, a čak su i u najkonzervativnijem od svih muzičkih pravaca – kantriju, neke dame uspele da naprave proboj i postanu ikone žanra.

https://www.youtube.com/watch?v=OTuQ9cKGSdM

Naravno, govorimo o pre svega – Dolly Parton i Loretti Lynn.

U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je vreme šlagera i prepeva, a kraljica tog muzičkog trenutka bila je i ostala Bisera Veletanlić.

Sećate li se i prelepe Olivere Katarine koja na tadašnjoj RTB izvodi pesmu Erene? Iconic!

Danas, 2017, pola veka kasnije, žene bukvalno vladaju muzičkom scenom: od Beyonce, preko Lady Gage, Lane del Ray, Adel, Rihanne… I trebalo bi da se za to zahvale upravo damama iz 1967.

The post RESPECT za dame čiji se glasovi čuju daleko appeared first on 42 magazin.