Idoli i poslednji dan, priredila Ana Marija Grbić, Kontrast izdavaštvo

Imam jednu policu za knjige posvećenu samo muzičkim delima. Tu se nalazi po nekoliko monografija o omiljenim bendovima, knjige na engleskom, ispovesti ispisane rukom pisaca iz senke, trenuci zabeleženi tajnim očima. Od svih knjiga o muzici i muzičarima posebno mesto zauzimaju tri knjige – muzičko-kulturološka studija Noći San Franciska, Rokopisi Pece Popovića i odskoro knjiga Idoli i poslednji dan Ane Marije Grbić. Poslednje dve su zbirke intervjua. Ta je forma pogodna da se oblikuje realna slika. Čitajući ih, kao da čujem glas svih učesnika. I više. Rokopisi, na primer, nisu samo svedočanstvo, oni su dodir jedne kulture, jedne umetnosti. A Idoli i poslednji dan, oni nas pomeraju u novi ugao posmatranja muzike i epohe Idola.

Mnogo se govorilo o Idolima. Samo posle smrti Vlade Divljana pisalo se o njegovom životu i muzici, pevale su se njegove pesme, tužno zviždale. Bilo bi teško progovoriti o Idolima nešto što do sada nismo čuli. Ana Marija Grbić pronašla je najbolji mogući način da vrati bend u žižu interesovanja – kroz njih same. Ova knjiga zaslužuje to posebno mesto, a njen značaj krije se upravo u onoj reči koja sve vreme nedostaje da bi predstava bila potpuna, a to je – odbrana!

Čuveni album Odbrana i poslednji dani nastao je po uzoru na istoimeni roman Borislava Pekića koji se, dalje, pozivao na Platonov dijalog, Odbrana Sokratova. „Sokrat je kriv što, kaže, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska.“ Sokrat je svoju odbranu izrekao pred komisijom sudija. I kod Pekića prisutno je obraćanje poroti, odnosno publici. Najbolje svedočanstvo dobija se iz prvog lica. A kad se nekoliko izjava spoji u jednu celinu, dobija se kompletna slika. U knjizi Idoli i poslednji dan mi smo porota. To je zbirka intervjua u kojima nam se obraćaju članovi benda, gostujući muzičari, kritičari; govore oni koji glas imaju, govore i oni koji ćute. Tu su počeci – jedan grad, jedno vreme. I klinci gladni promena. Oni su svedoci jedne epohe, jednog benda, koji nam, kao publici i kao sudijama, izlažu o atmosferi unutar benda i oko njega, ko je bio za, a ko protiv. Na nama je da presudimo – da li su i za šta Idoli krivi?

Idoli su uspeli da iznesu svoj stav o državi i pojedincu u kojem „bogovi“ Jugoslavije nemaju uticaja. Album omotan tkaninom sa ikone Svetog Nikole javno je prkosio vladajućoj ideologij

Sokrat, kao začetnik moderne misli, bio je optužen za širenje novih predstava o bogovima i božanskom. To više nisu personifikacije ljudi koji čine dobro i zlo podjednako, već neki demoni, polubogovi koji vode do vrhunskih božanstava – ideje dobrog i ideje lepog. Za razliku od Platonovog dijaloga, muzika je Idolima poslužila kao instrument da se progovori o delikatnim temama. Odjednom su dobili glas i oblikovali izraz koji je mogao da prikaže neke nove teme, skrivene tajne socijalističke ideologije Titovog doba.

Srđan Šaper govori da su Idoli bili mnogo više od prvobitno zamišljenog koncepta: „Hteli smo da budemo bend, jer je u ono vreme to bilo nešto što je imalo za nas značenje pobune, akcije, strava, generacije…“

A kakvi su demoni Idola? Muze okupane cirkuskom muzikom? Mitovi razbijeni svakodnevicom? Ikone pretvorene u telefon, molitve elektriciteta zanosa? Kada razgrnemo stvarnost iza kulisa i zavirimo u intimni život benda, čućemo snažan glas moderne kulture.

Mihajlo Pantić svedok je da se, pre pojave Idola, rokenrol u Srbiji i Jugoslaviji zasnivao na imitaciji svetskih trendova, kao i sve ostalo. I odjednom, zapljusnuo nas je novi talas, talas koji je dopuštao neukima da postanu majstori, koji je slavio buduće vreme i mlado društvo. Tek tada, umetnici puštaju autentičan glas. Za Srđana Šapera trenutak njegove generacije bio je album grupe Televižn Marquee Moon. „Gitarista u pevač Tom Verlejn preuzeo je ime ukletog francuskog pesnika i tehnološku utopiju kraja 20. veka. Takav je bio new wave.“

Na talasu ovakve društvene struje nastala je prva pesma Idola – Retko te viđam sa devojkama. To je pionirsko delo nove kulture koje je slavilo individualnost, posebne karaktere na granici sa ludošću. Zaboravljeni svetovi, drugačiji ljudi, skrivene želje i potrebe – Idoli nam otkrivaju novu stvarnost, dovoljno iskreno da deluje kao realnost, dovoljno ludo da nam se dopada. Po njihovom nebu zajedno lete hrišćanski anđeo i antičko božanstvo. Muzika postaje način da se ispričaju posebne priče, tekst postaje važan, a sve to zajedno predstavljalo je pitku ironiju koju je publika priželjkivala. „Tito je upravio bio umro i kontrola je popustila. Tako su i oblici pobune u rokenrolu postali kultivisaniji. Nismo se bojali nikakvih konsekvenci zbog našeg razmišljanja; opet, bili smo dovoljno odrasli da razumemo svet u kome živimo i zauzmemo stav prema njemu, koji je očigledno bio dovoljno smislen.“

Tražeći prijemčive melodije uz pomoć kojih su izgovarali zabranjene istine, spajali su rokenrol i narodnu muziku, hrišćanstvo i paganstvo, patrijarhalno i moderno. U istoj pesmi kretali su se od introspekcije do egzibicije, od rodnog do transrodnog, a na istom albumu od početka do kraja dana, kada se dešava metamorfoza zabranjenog u poželjno. Dok se u pesmi Odbrana mešaju Pekićev vapaj „Rođeni uz neke reke daleke gledamo nebo koje pada na nas“ i kolektivna osuda koja kao mantra ponavlja da se ne zaboravi „Isus je nas maj“. optuženi odgovara pozivanjem na lična božanstva u pesmi Poslednji dani:

Noću sam dvojnik svoj
čeka me moj Bog.

Godine 1982. Džuboks je Odbranu i poslednje dane proglasio albumom godine, a Idole najboljom grupom. Možda su upravo inspirisani Pekićevom ispovešću, izrečenom glasom Andrije Gavrilovića, Idoli uspeli da iznesu svoj stav o državi i pojedincu u kojem „bogovi“ Jugoslavije nemaju uticaja. Album omotan tkaninom sa ikone Svetog Nikole javno je prkosio vladajućoj ideologiji koja je bilo kakvu individualnost žigosala, a kontraargument kažnjavala.

Mihajlo Pantić svedoči da su Idoli imali potpun artistički koncept. „Igrali su se na pravi način, dovoljno intrigantan i odnegovano bezobrazan, ali ujedno i uljudan; nisu bili divlji u srcu, nisu bili ni margina, ni buntovnici, ni alternativa, ali su posedovali „ono nešto“ što ih čini drugačijim i posebnim. Dabome, ništa od toga ne bi bilo moguće da nisu imali pesme, zanimljive, dovoljno originalne i vickaste da biste ih, paradoksalno, uzeli sasvim ozbiljno.“

U odnosu između različitih elemenata krije se značenje. Između njihovog uglađenog izgleda i ozbiljnih kritika u refrenima; između lakih nota i ismevanja društvenih ideologija, između zvuka i koncepta, Idoli su pronalazili inspiraciju. Odjek te protivrečnosti prisutan je u knjizi Ane Marije Grbić. Svaki glas jedan je deo slike, idol za sebe. Poput orkestra u pesmi Moja si sastavljenog od najrazličitijih instrumenata, u knjizi čujemo mnogoglasje. Mišljenja su oprečna, izjave suprotstavljene. Tek kad ih spojimo, ovi parčići mozaika tvore jednu sliku. Ana Marija Grbić dobila je svoj prostor – u montaži, u uredništvu. Ona je više od priređivača, ona nas vodi kroz priču, a rasporedom teksta i likova sugeriše značenje. Tužilac i branitelj istovremeno, u ime naroda proziva sledećeg svedoka i bira pitanje koje će mu postaviti.

U knjizi Idoli i poslednji dan mi smo porota. To je zbirka intervjua u kojima nam se obraćaju članovi benda, gostujući muzičari, kritičari; govore oni koji glas imaju, govore i oni koji ćute

Sve je, dakle, prisutno, osim publike, koja sluša, gleda, upija i menja smer. To je porota koja jednoglasno donosi presudu.

Krivi su Idoli. Krivi su što su uneli duh inovacije, što su se zainteresovali za autentičnog pojedinca, što su spojili u jedno naše nove omiljene teme – individualizam i ljubav. Krivi su što su zauzimali poziciju Pekićevog optuženika, poziciju Sokrata, igrajući podjednako i filozofa i budalu. Jednoglasno se slažemo da su Idoli krivi što su kvarili omladinu. I dan-danas je kvare. I onda kada više glasa nemaju, kada muziku ne čuju, neka se ponovo rode u blaženstvu Platonovih ideja. Kao u pesmi….

Doći ću sigurno
čisto i ponovno
čekaće moj Bog
čekaće, znam to.

The post Recenzija knjige Idoli i poslednji dan: Da li su i za šta krivi Idoli? appeared first on 42 magazin.