Rođen u Dablinu 28. oktobra 1909. godine, kao drugo od petoro dece, Bacon je često ulazio u nasilne konflikte i bio netolerantan prema autoritativnom ocu – treneru konja u britanskoj vojsci. Nakon nepomirljivih razlika oko njegove seksualnosti (bio je homoseksualac) otac ga se odriče, a Francis napušta kuću sa 16 godina i seli se kod ujaka u Berlin. Taj grad u koji stiže vrveo je od radikalnih društveno-političkih ideja i evoluirao u centar evropske kulture još dvadesetih godina 20. veka.

Godine 1928. seli se u Pariz, gde i odlučuje da se posveti umetnosti nakon što je video jednu od velikih Picassovih izložbi. Iako nikada nije pohađao umetničku školu, počinje da slika vodenim bojama.

Sledeće godine vraća se u London i otvara studio. Njegova rana umetnost inspirisana je nadrealistima, ali – nije našla na dobar odjek međ publikom. Počinje da se bavi dizajniranjem nameštaja i enterijera, ali i da koristi ulje pri slikanju, kao i da te slike izlaže. Jedan njegov rad biva uključen u grupnu izložbu u londonskoj galeriji Mayor 1933. Godinu dana potom umetnik je organizovao svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji Sunderland House, koju je za ovu prigodu nazvao Galerijom tranzicije. Učestvovao je na grupnoj izložbi u galeriji Thomas, Agnev & Sons 1937.

Oko 1944. uništava većinu do tada urađenih slika jer smatra da njima nije uspeo da iskomunicira o tome šta misli i oseća o svetu u kom živi

Ta godina, ujedno, bila je i prekretnica u njegovoj umetničkoj karijeri. Naslikao je i izložio Tri studije za figure ispod raspeća, delo koje je šokiralo i konstantno bivalo kritikovano zbog užasnih metafora koje je prikazivalo. Tri figure, životinjske mutacije ljudske forme, bile su Baconove interpretacije Ernija: boginja osvete (Alekto, Megara i Tisifona) iz grčke mitologije. Njihov zadatak bio je da kazne zločine van ljudskog dometa. Ovaj rad nastao je pri kraju Drugog svetskog rata, kada su počeli da se pojavljuju izveštaji o nacističkim logorima smrti. Tri deformisane figure bile su prikladna metafora za korupciju ljudskog duha i umetnikov osud tadašnje nečovečnosti.

“Three Studies for Figures at the Base of a Crucifixion”, 1944.

Nekoliko stilskih elemenata važno je u ovom delu: raspeće i upućivanja na grčku mitologiju, posebno Eshilova trilogija Orestija, često se simbolično koriste u temama Baconovih slika od tog vremena. Korišćenje triptiha – slike sastavljene od tri odvojena panela – bio je format koji se najpre vidi kod hrišćanskih oltarnih slika. Izlaganje sekularnih subjekata u religijskom formatu, u kontekstu tog vremena, može se čitati jedino kao alat za dodatno šokiranje i povećavanje emocionalnog odgovora na njegove slike. Zatim, ramovi triptiha omogućavaju Baconu da sprovede neku vrstu apstraktnog ili psihološkog narativa između uzastopnih slika. Ideja da se koristi triptih format verovatno je bila inspirisana ekspresionističkim slikama Maxa Beckmanna, koje je Bacon najverovatnije video još u Berlinu.

Portret Pape Inoćentija X, 1953. godina

Pedesetih godina radio je inspirisan slikama poput Velázquezovog Portreta pape Inoćentija X (1649–50), Van Goghogovog Slikara na putu za posao (1888) i fotografija Eadwearda Muybridgea. Van Gogha je posebno cenio, te je slikao mnoge njegove portrete ili slike koje na njega referišu – prvi, Glava, 1951. i poslednji, sa istim naslovom, 1962. Godine 1959. producirao je Glavu čoveka – studiju crteža Van Gogha; i 1960. Omaž Van Goghu, parafrazu Van Goghovog Autoportreta sa lulom iz 1889. godine.

Na ovu temu Bacon je jednom rekao: „Van Gogh je jedan od mojih heroja – slikarskim stilom on daje jednu novu vizuru na svet u kom živimo. Video sam to vrlo jasno, prolazeći Provansom, gde je radio neke od svojih pejzaža. Način na koji on stavlja boju na platno od jednog totalno jalovog tla načini neverovatnu, životnu atmosferu.“

Odom herojima, reinterpretacijama njihove stvarnosti i stvarnosti vremena u kom je živeo, Bacon, konačno, biva zadovoljan onim što je stvorio.

Studija portreta Vincenta van Gogha

Počinje da izlaže u Njujorku, putuje u Južnu Afriku, Italiju, a jedan od njegovih radova bio je izložen na Venecijanskom bijenalu u okviru Britanskog paviljona. Prvu retrospektivu održava u londonskom Institutu za savremenu umetnost, a nakon toga priređen mu je solo šou na bijenalu u Sao Paulu. Druga retrospektiva organizovana mu je u galeriji Tate u Londonu, a modifikovana verzija ove izložbe putovala je u Majnhajm, Turin, Cirih i Amsterdam. Još neke važne izložbe održao je u muzeju Solomon R. Guggenheim u Njujorku, zatim pariskim muzejima Grand Palais i National d’Art Moderne.

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog svog karakterističnog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja. Pio je, večito bio na žurkama, bio promiskuitetan, nije spavao… Party život hranio je njegov rad.

„To [moj rad] jeste vizuelni šok, a ne neka ispričana priča. Ne pričam, ne želim da izrazim nešto posebno. Život je silniji od bilo čega što ja mogu da uradim.“

I zaista, to što Bacon slika, taj osećaj uznemirenosti, ne može se jednostavno opisati. Međutim, neki elementi koje on koristi – nacističke svastike, ljudske/životinjske leševe, prikaze raspeća i sadomazohistički seksualni rituali – jasno upućuju na tamnu stranu ljudske prirode, a pre njega nisu korišćeni kao univerzalni simboli života.

Umetnik je umro 28. aprila 1992. godine u Madridu i za sobom ostavio novinu – emotivni intenzitet u reprezentaciji subjekata. Pokušao je da otkrije, u svoj svojoj složenosti, šta se nalazi iza ljudske fasade. Baconove slike pulsiraju energijama kako ljudske patnje tako i ekstaze. U svojim nedokučivim, zamagljenim formama one kao da otkrivaju naše primalne porive i, uglavnom, sve ono što ne želimo da primetimo u svetu oko nas. Bacon nas suočava na jedan sasvim surov način, a u suočavanju se rađa hrabrost, potom i lepota.

Umetnost ne mora da bude lepa, ali mora da provocira. Da nas zapita. Da nas uzdrma. Imajte to na umu.

The post Živeti i raditi bez ustručavanja – Francis Bacon appeared first on 42 magazin.

Helen Frankenthaler

Preoblikujući tehniku koju je razvio Jackson Pollok – prosipanje pigmenta direktno na platno položeno na podu, Frankenthaler je razvila metodu slikanja poznatu kao color field (slikarstvo polja boje). Neki kritičari su ovu tehniku zvali i postslikarska apstrakcija. Tamo gde je Pollock koristio guste farbe kojima je premazivao platno, Frankenthaler je sipala boje razređene terpentinom, tako da ih platno sasvim upije, čime one postaju deo njega. Iako je bila pionirka ovog pravca, češće ćete naići na umetnike Clyfforda Stilla, Rhotka ili Barnetta Newmana kao njegove najistaknutije predstavnike.

Podrška od kolega umetnika

Rođena na Menhetnu 1928. godine, Helen Frankenthaler nije rasla na isti način kao većina njenih kolega, koji su mahom došli iz srednje klase. Ona je odrasla u bogatoj porodici. Njen otac Alfred Frankenthaler bio je renomirani sudija njujorškog vrhovnog suda, zbog čega je imala dosta privilegija tokom života. Pre svega u školovanju.

Nije cenila umetnike koji su pokušavali da usavrše tehniku nanošenja boja četkicom jer je smatrala da slikanje treba da reflektuje ono što se nalazi u mislima, srcu i rukama simultano

Pohađala je neke od najboljih škola kao što su Dalton i Bennington koledž. Razvija prijateljstvo s modernističkim slikarom Clementom Greenbergom, koje je trajalo pet godina. U ovom periodu, i pod njegovim uticajem, usmerava svoja umetnička nastojanja. Upravo ovo prijateljstvo dovelo ju je u kontakt s umetnicima kao što su Jackson Pollock i David Smith. Upravo oni su je podstakli da prikaže svoje radove tako što će ući u grupu slikara koji izlažu u galeriji Tibor de Nagy. Poslušala ih je i upravo tamo organizovala svoju prvu solo izložbu.

Kasnije se udala za Roberta Motherwella, koji je, takođe, bio umetnik iz uticajne familije. Zajedno bili su poznati kao „zlatni par“ koji se družio sa slavnim ličnostima i dostojanstvenicima. Iako su slikarke tog vremena često vezivali za supružnike, s Robertom i Hellen to nije bio slučaj – oni su već od starta imali zasebne karijere i odvojen imidž. Zajedno su ostali do 1971, nakon čega se ona udaje za Stephena M. DuBrula, bankara Ford korporacije, sa kojim ostaje do kraja života.

https://www.youtube.com/watch?v=h35AJ2cn72Y

Stil i tehnika

Jedan od Heleninih najvećih doprinosa impresionističkom slikarstvu jeste unapređenje tehnike koju je originalno patentirao Pollock. On je bio prvi koji je slikao prosipanjem slojeva boje direktno na platno. Ovaj metod Helen je nadogradila tako što je boju razređivala terpentinom do te mere da se upijala u sirovo platno i postajala deo njega. Bez ikakve teksture, osim one od samog platna. Ovako nastale slike davale su utisak akvarela.

Ona je eksperimentisala s tehnikom na velikim, impozantnim formatima. Nije cenila umetnike koji su konstantno pokušavali da usavrše tehniku slikanja četkicom jer je smatrala da slikanje treba da reflektuje ono što se nalazi u mislima, srcu i rukama simultano. S verom u to da je dobra slika ona koja se u sekundi projektuje na posmatrača, stvorila je svoje možda najpoznatije delo – Planine i more 1952. godine.

• Planina i more (Mountain and the Sea) 1952.
Kada se vratila iz Nove Škotske, naslikala je svoje najčuvenije delo – Planina i more. Delikatan balans između crteža i slike, isprani tonovi, predominantna plava i roze boja, prikazuju tehniku koju je osmislila u najboljem svetlu

Reakcije kritike

Iako je većina umetničkih kritičara veoma cenila njen rad, nisu baš svi bili oduševljeni metodom koju je Frankenthaler praktikovala. Neki su njene slike nazivali previše poetičnim ili smatrali da im nedostaje suština. Bilo je i komentara na to da razređena boja uništava neobrađena platna, što dovodi do njihovog propadanja.

Bila je pionirka color field  pravca, ali češće ćete naići na umetnike poput Clyfforda Stilla, Rhotka ili Barnetta Newmana kao njegove najistaknutije predstavnike

Ipak, bez obzira na kritike, njen rad je globalno bio veoma cenjen. Proglašen je za spontan, neočekivan i s mogućnošću da poput kamere uhvati, prikaže i u neku ruku analizira kompleksnost ljudskog uma.

• Nature Abhors a Vacuum, 1973.

Spontanost kao slikarska metoda

Kasnije godine života provodi s drugim mužem na Long Ajlendu. U tom periodu njeni radovi većinski prikazuju igru vode, svetla i zvuka. Iako je ponegde pokušala da definiše temu i pravac, njena čuvena spontanost isplivavala je i dovodila do krajnje neočekivanih rezultata.

U intervjuu koji je 2003. godine dala za New York Times rekla da ne postoji specifična formula kada je njen stil u pitanju i da dopušta platnu i bojama da je vode. Nikad nema unapred isplaniranu završnu sliku u glavi.

• Jacob’s Ladder, 1957.
Iako je retko pričala o inspiraciji i izvorima koji stoje iza njenih apstraktnih slika, one su često reflektovale impresije pejzaža, meditacionih saznanja i ličnih utisaka. Svako njeno delo bilo je vizuelno sasvim različito od prethodnog, nikada nije stvarala serije ili radila po određenoj temi

U ovom periodu eksperimentisala je sa skulpturom. Za ove radove dobila je više pohvala od umetničkih kritičara. Iako se zabavljala kao skulptorka, vratila se na slikarstvo, u čemu je istrajala do same smrti, 2011. godine.

Bila je jedna od retkih popularnih slikarki tog vremena, potpuno nezavisna od bilo koje muške figure, ali – nije se izjašnjavala kao feministkinja. „Za mene biti žena slikar nikada nije bila tema, niti sam se osećala kao izuzetak“, rekla je u knjizi Johna Gruena Party’s Over Now (1972). „Ja svakako volim što sam i žena i slikarka, ali to nisam potencirala. Uvek sam, jednostavno, slikala.“

https://www.youtube.com/watch?v=i9kfufFMRvg

The post Helen Frankenthaler: poetesa među slikarima appeared first on 42 magazin.