ulična umetnost – 42 magazin https://42magazin.rs 42 magazin Thu, 27 Jun 2024 12:27:26 +0000 en-US hourly 1 https://wordpress.org/?v=4.6.1 https://42magazin.rs/wp-content/uploads/2016/11/42icon.png ulična umetnost – 42 magazin https://42magazin.rs 32 32 Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista https://42magazin.rs/andrej-josifovski-pijanista/ Mon, 22 Jun 2020 13:43:32 +0000 http://42magazin.rs/?p=41476 Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu, sigurno su uočili njegove prepoznatljive murale po čitavoj prestonici

The post Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista appeared first on 42 magazin.

]]> Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu, sigurno su uočili njegove prepoznatljive murale po čitavoj prestonici. U žižu je dospeo nedavno kada je na jednoj novobeogradskoj raskrsnici osvanuo raspet zlatni Hrist u okviru serijala Zlatno doba, u kome, ako neko ne zna, trenutno živimo, a za 42 magazin priča o slobodi i ulici

Andrej Josifovski Pijanista

Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta. Andrej za 42 magazin priča da je pre godinu dana širom grada primetio sigurnosne kamere postavljene na banderama u obliku krsta i shvatio da nas posmatraju na sasvim drugačijem nivou – onom nadziračkom. Projekat je razvijao godinu dana da bi nedavno u okviru serijala Zlatno doba na uglu novobeogradskih ulica postavio kartonskog Hrista ofarbanog zlatnom bojom. To što je ovaj performans uzburkao umetničku scenu nije bilo neobično, budući da je Pijanista odavno prepoznatljivo ime koje garantuje originalne ideje, ali ovog puta, osim što je statua urgentno uklonjena, u čitavu stvar su se uključile i bezbednosne strukture.

„Policija je to odradila fenomenalno, kao i gradsko komunalno i javno osvetljenje koji su dizalicom skidali skulpturu. Svi su mi išli naruku, obezbedili su mi publicitet. Promovišući uličnu umetnost i moj festival Runaway na Bežanijskoj kosi, nebrojeno puta sam se obraćao Gradu kako bih dobio korpe za crtanje. Naravno, nikad ih nisam dobio, izgovori su bili razni, a onda za jednu ovakvu instalaciju, koju su podigla dva čoveka na motkama, oni dovoze kran i dobijam neočekivanu pažnju. Zanimljivo je i da su poslali forenzičare, kao da je reč o teškom krivičnom delu. Policijskog inspektora sam najpre pitao je l’ morala forenzika, a onda i da li imaju rešene sve kriminalne slučajeve pa je samo ostalo da se bave mnome i Hristom od kartona. Rekli su da to rade po službenoj dužnosti.“

Kaže da Hrist predstavlja raspeti narod koji se nalazi između vlasti i opozicije koje se bore za vlast. Jedni silom vladaju, drugi silom žele da se vrate na vlast. Što se Andreja tiče, nema razlike između jednih i drugih, jer stalno gledamo personalne a ne sistemske promene.

Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja

Andrej Žikić ARTEZ: Trudim se da za sobom ostavim radove koji će uspostaviti dijalog s posmatračem

„Već dugo posmatramo jednu predstavu u kojoj pljušte optužbe za lopovluk i korupciju, a onda se ništa ne desi kada se vlast promeni. Niti oni stari budu sankcionisani, niti ovi koji dođu počnu da rade nešto novo i drugačije. Na drugoj strani je narod, koji je nevin. Zato je iskorišćen raspeti Hrist – simbol nevinog stradanja. Ja sam na strani normalnih, običnih ljudi kojima sam okružen – mojih učitelja, nastavnika, profesora, roditelja… Političari se igraju, a narod strada.“

Kroz serijal Zlatno doba Pijanista je već predstavio nekoliko radova – Zlatni kontejner, Zlatnu testeru, Zlatnu mešalicu i Zlatni cvet, koji neodoljivo podseća na četku za toalet. Stotinak takvih zlatnih cvetova postavljeno je baš na dan zatvaranja izložbe Čistač Marine Abramović. Andrej objašnjava da se cvet zove Katarzis i simbolizuje duhovno pročišćenje, koje nam nedostaje.

„Postavio sam taj eksponat na Bežanijskoj kosi nasuprot beogradskom Pobedniku jer je svojevremeno, zbog neke beogradske gospode kojoj se nije svidela ideja da naga Meštrovićeva skultpura bude postavljena na Terazijama, Pobednik kao ruglo biva okrenut ka Austrougarskoj. Ja sam kao omaž tome, taj cvet okrenuo prema gradu jer na Bežaniji postoji festival umetnosti, a neka nova kultura odatle se seje i širi. U tom smislu treba da se pročistimo. Simbolično sam želeo da otpočnem serijal koji se zove Čišćenje onda kada se završio Čistač Marine Abramović.“

Andrej obožava grafite, njegova fascinacija ulicom u potpunoj je suprotnosti sa porodičnim bekgraundom i načinom na koji su ga roditelji usmeravali. Završio je nižu muzičku školu, asistent je na Arhitektonskom fakultetu.

Andrej Josifovski Pijanista

„Uvek me je privlačila ulica. Shvatio sam da je to jedino mesto gde možeš slobodno da se izraziš a da se ne dodvoravaš galeristima. Izađeš na ulicu i pokažeš šta možeš i šta hoćeš. Ulica je ujedno i najveći strah većine ljudi, ali zapravo tu se sve dešava. Ulica je život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja. Ni mojim roditeljima koji su visokoobrazovani zdravstveni radnici nije jasno odakle ulica i dugo su se borili da me sklone odatle dok sam odrastao. Želeo sam u jednom trenutku da budem i vođa navijača jer utakmica nosi veliku strast. Zamišljao sam da ću uređivati tribinu, raditi koreografiju… Moja želja je bila da budem profesionalni sportista, ali roditelji su me usmeravali drugačije. Vikendom sam išao u školu matematike a ne na utakmice. Čini mi se da sam iskoristio najbolje od ulice i da joj vraćam dobrim.“

Iako ovo nisu vremena heroja, Andrej tvrdi da ih baš na ulici još uvek ima. Prepoznaćete ih, kaže, po hrabrosti, smelosti da kažu ono što misle i odlučnosti da se bore protiv onoga što nije dobro.

„Biti heroj danas znači raditi ono što je dobro za druge. Nikada nisam mogao da budem srećan ako je neko pored mene nesrećan. Stvar je u tome da sreća treba da se deli.“

Čak i oni retki koji možda nisu čuli za Pijanistu i njegov rad sasvim sigurno su uočili murale Galeb Džonatan Livingston, Plivač, junakinje romana leskovačkog pisca Stefana Tićmija Akiko, pa do čitavog serijala poznatih ličnosti. Zapravo, murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje.

Marko Ivković Metal Artist: Umetnost sa buvljaka

Murali su za Josifovskog primarna preokupacija, nešto zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost, a oslikavanje poznatih ličnosti donelo mu je šire prepoznavanje. Tako da su se na njima našli Novak Đoković, momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica

„U početku su slike poznatih doživljavane kao puko dekorisanje i neka vrsta lične promocije, a zapravo su uvek poruke bile jake. Počevši od murala Novaka Đokovića, koji je nastao pre šest godina sasvim slučajno. Zapravo, to je bio bunt koji je i on pokazivao prema stranim medijima, u vreme kada su Srbiju pogodile poplave. Nacrtao sam njegov lik koji se simbolično plazi BBC-ju. Prepisao sam ono što je on napisao na kameri – ’ovo je za Srbiju i Bosnu’, i poželeo sam da to uveličam. Krenuo sam da oslikavam moje heroje koji se bore i javno kažu šta misle, tako da su se tu našli momci iz Državnog posla, Lane Gutović, Dragan Jovanović, Sandra Silađev, košarkaši Nikola Jokić i Miroslav Raduljica.“

Upravo za ovu poslednju dvojicu vezane su interesantne anegdote. To što u Somboru zbog umora i slušalica na ušima nije čuo snimatelja koji mu je dovikivao da je baš upravo prošao otac Nikole Jokića, čiji je mural Pijanista baš tada radio, samo je uvod u još urnebesniju epizodu.

„Sa Bobom Živkovićem krenuo sam da naslikam mural Miroslava Raduljice, kao znak zahvalnosti našim olmpijcima. Naslikam bradu u koju sam smestio medalje, ruke i noge koje se bore. Posle nekog vremena stigla mi poruka na Instagramu od izvesnog Badžonija. Piše da mnogo ceni i poštuje moj rad, želeo bi da se upozna sa mnom. Odgovorio sam mu kako sam baš sada u nekoj gužvi, što inače nije moj manir. Nakon godinu dana dobijem istu poruku od tog Badžonija, čovek želi da se upoznamo. Vidim da smo se ranije dopisivali, i kada sam počeo da istražujem naletim na potpis – Miroslav Raduljica. Naravno, izvinio sam se kad smo se upoznali, a i danas se šalimo na račun te prepiske. Izvinio sam se Jokićevom ocu, ali Nikola i ja još nismo stigli da se upoznamo zbog njegovih obaveza u Americi. Upravo Raduljica radi na tom susretu.“

Izložbom Pijanista – pet godina na ulici, zid i delo prošle godine u SKC-u obeležio je petogodišnjicu rada. Još jedna velika Andrejeva ljubav je arhitektura. Sledeće godine je u planu da doktorira ali ne želi da ga nazivaju doktorom jer je ta titula potpuno devalvirana.

„Kada kažeš da si doktor, postaješ predmet podsmeha. Doktor ću biti samo tog dana i nikada više. Potpisivaću se samo imenom, prezimenom i nadimkom. Izgleda da moramo da se pomirimo s tim da je vreme nekih drugih vrednosti, nekih drugih ljudi, ali to ne znači da ću prestati da se borim.“

Priča da mu kao stručnjaku urbanistički zahvati vlasti izgledaju strašno jer su zakoni menjani po političkoj liniji. Tišti ga što se struka ništa nije pitala i još više što ništa nije smela da kaže. Projekat Beograd na vodi, smatra, uništio je grad koji je mogao da ima najlepši park u Evropi samo da je čitav projekat izmešten na novobeogradsku stranu. Sa nekolicinom kolega je konkurisao za projekat Savski trg. Nisu prošli, nisu ni očekivali, ali ističe da je primetio čudnu podudarnost sa onim što su zamislili i rešenjima koja su primenjena a koja tada nije video u drugim projektima. Misli da se radi o pozajmici ideja iako nikoga ne optužuje. Ističe da bi rado dekorisao Trg republike, za koji kaže da je nesrećno rekonstruisan.

„Kad bih ga oslikavao, morao bi da bude u zlatnoj boji. Pa stalno nam govore da živimo u zlatnom dobu.“

Saglasan je sa tim da je previše politike u kulturi i nimalo kulturne politike. U projekat Urban distrikt na Bežanijskoj kosi krenuo je potpuno sam, uloživši svoje vreme i finansije. Od kada se bavi uličnom umetnošću, osim prijatelja – dobrotvora, samo u jednoj prilici pomoglo mu je Udruženje Donji Dorćol i jedna privatna kompanija, a od Grada, Sekretarijata i Ministarstva kulture nikada ništa nije dobio, iako je već imao realizovan projekat muzeja na otvorenom.

Ako je video-nadzor naša nova religija, kako kaže Andrej Josifovski Pijanista, strit artist, onda njegova instalacija raspetog Hrista na raskrsnici dve novobeogradske ulice predstavlja mapiranje novih svetilišta

„Jedna od svari koje me najviše bole jeste to što umetnost i kultura više ne postoje, izuzev kao pojedinačni eksces. Kao opšte dobro, ona odavno ne egzistira. Često me pitaju može li se od toga živeti, a sama činjenica da se baviš umetnošću u Srbiji je paradoks. Ja stvaram, ne nazivam sebe umetnikom, to mogu možda drugi da rade. Teško je, što bi rekao Nikola Kojo, ’mi se tu kao nešto malo kreveljimo za novac’, a ja kao nešto šaram po zidovima. Jedino priznanje je ono koje stiže od intelektualne elite. Sve drugo, vidimo, može da se kupi, pa i orden.“

Andrej Josifovski Pijanista

Naposletku, možda najbolju definiciju onoga što Andrej radi dao je jedan od njegovih profesora rekavši da on „daje boje za one koji nikada neće ući u muzej“.

Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza

The post Heroj ulice: Andrej Josifovski Pijanista appeared first on 42 magazin.

]]> 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje https://42magazin.rs/berlin1/ Tue, 17 Apr 2018 10:30:32 +0000 http://42magazin.rs/?p=29714 O uličnoj umetnosti, grafitima, ruševinama, stikerima i maniji škrabanja... ili kako je Berlin ostao bez zidova

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

]]> O uličnoj umetnosti, grafitima, ruševinama, stikerima i maniji škrabanja… ili kako je Berlin ostao bez svih zidova

Berlin

U Berlinu su murali urbana religija, a tagovi i stikeri obavezni deo svakodnevice. Dok hodamo unaokolo blenući u fasade, na svakom koraku uzvikujemo „Evo još jedan“. I još jedan. I još jedan. Čoveče, svuda su! Na roletnama kuća. Na krovovima zgrada. Šahtovima, vratima, banderama, klupama, trotoarima… Istorija švrljanja je jako duga. Ne u Berlinu, nego uopšte. Nije to nastalo juče, pojavom spreja ili krede. Faraoni su još u Egiptu tražili da im umetnici klešu i šaraju po zidovima, doduše, samo po unutrašnjim, jer nikome nije bilo normalno da umetnost kači na ulicu. Danas je to, na našu sreću, potpuno OK. Naročito u berlinskim četvrtima Kreuzberg, Friedrichshain i Mitte.

Berlin

Stikeri i tagovanje po toaletima

Da krenemo od najmanjih i najintimnijih prostorija za škrabanje. WC, kultno mesto za beleženje kratkih dubokoumnih misli. Od vas se zaista očekuje da se potpišete ili ostavite neku motivacionu poruku za sledeće generacije kojima se piški. Možda će neka od tih osoba biti tužna, pomozite joj! Setite se samo koliko ste puta i sami doživeli katarzu čitajući mudrosti urezane u metalna vrata kabine.

Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi!

Berlin

Po pabovima toaleti često preuzimaju ulogu oglasnih tabli – „Iznajmljujem se. Volim pank i picu. Ako si zainteresovan, nacrtaj mi jednu ovcu.“ Naići ćete tu i tamo i na inspirativnu poeziju, tužne ispovesti, ali i teške istine – „Kada dobije, njena plava arijevska krv je crvena.“ Zatim praktična pitanja – „Dokle ja da stružem ovaj zid. Gde je jebena kreda?“ Ako ste se ikada pitali zašto su po klubovima Berlina redovi za WC ogromni, otkrićemo vam tajnu – glavni krivac je neobuzdan poriv za škrabanjem. Toalet je definitivno mesto gde se mnogo čita.

Berlin

Ogledala u ovim kvartovima služe kao podloga za stikere. Ovaj oblik supkulture star je preko 130 godina, ako pod stikerima podrazumevamo i one prve „pljucke“, papire koje smo svi lizali pa lepili unaokolo.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca. U julu se u galeriji Yaam održava i sajam stikera pod nazivom Berlin lepi (Berlin Klebt). Tu se pojavljuje armija vrhunskih svetskih stiker majstora. Neki od njih su iAMOK, Takt32, Rolf, My Dear Prost, Darum36…

Kvartovi – slikovnice

Berlin je sinonim za globalnu galeriju savremene umetnosti. I usred sveg tog šarenila je  EastSide Gallery – istorijsko-ideološki strip bez premca. Ovaj deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo. Par nedelja kasnije ovaj deo zida nazvan je EastSide Gallery, a status kulturnog dobra zvanično je dobio 28. septembra 1990. Najveća i najduža open air galerija na svetu.

Berlin

Ipak, održati ovu galeriju u pristojnom stanju uopšte nije lak zadatak. Izloženost vremenskim uslovima znači da propada svakoga dana. To što se nalazi baš u Berlinu, gde svi vole da šaraju, znači samo da propada još brže. Danas možda i nema mesta da se na ovim zidinama oslikavaju novi murali, ali ima velike solidarnosti među umetnicima, pa se tako od 2000. godine redovno radi na prepravkama i obnovama postojećih dela. Godine 2009. bila je najveća akcija. Njih 87 je danima picanilo zidine.

Berlin

Berlin

Da li ste čuli za RAW? Tu je, u blizini. Mesto koje je malo buvljak, malo smetlište, a ponajviše galerija (Urban Spree). Prepuno barova i klubova. RAW je nešto na šta bi Savamala ličila da je dušmani nisu porušili. Na ovih pet hektara mogu se pronaći sve street art tehnike. Od grafita, preko stikera i šablona, do 3D murala i junk yard skulptura. A mogu se naći i kombinacije pomenutih, poput tukana koji je sastavljen od karoserije jednog automobila, kolica iz supermarketa i jednog bicikla. Sastavljen tačno tako da mu točak koji se vrti predstavlja srce.

Berlin

Ako neko dominira u svetu 3D kreacija, to je portugalski umetnik Bordalo. I ovaj berlinski tukan je, naravno, njegov.

Po periferiji se lako mogu naći kvartovi slični RAW-u. Ipak, u samom centru grada krije se jedno posebno dvorište koje predstavlja pravi raritet. Kuća Švarcenberg (Haus Schwarzenberg) mesto je gde nema milimetra kvadratnog čistog zida. U ovom haustoru su se očigledno grčevito držali one fraze „Jedan tag je vandalizam, milion njih je umetnost.“

Deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo

Berlin

U dvorištu, po podrumima i stanovima ove kuće su se, pored ludog street arta, naselili i Muzej Ane Frank, otkačeni junk yard teatar čudovišta Monsters Cabinet i bioskop Kino Central koji prikazuje uglavnom internacionalne filmove nezavisne produkcije. U kafićima i barovima sa alternativnom muzikom pivo se pije na simsu otvorenih prozora, a tu je i više desetina malih zanatskih radnji. I po ko zna koji put, nudi vam se prilika da se potpišete na zidu, stepeniku ili gelenderu i ostavite nešto iza sebe. Samo nemojte „On + Ona“. Dajte nešto kreativno.

The Haus koncept

Die Dixons kolektiv je 1. aprila 2017. otvorio zgradu koju su nazvali The Haus. Ulaz je bio besplatan, a šetnja moguća isključivo bez telefona. Ova petospratnica nekada je bila banka koja je planirana za rušenje. Marta ove godine 165 umetnika uletelo je unutra i oslikalo apsolutno svaki ćošak. Svaki hodnik, svaku prostoriju i svaki toalet. Ture su bile danonoćne. Navala ogromna. Tolika da su ograničili broj ljudi koji istovremeno može da uđe na 199.

Berlin

Zgrada je srušena 1. juna, kako je i planirano, a ovaj jedinstveni street art projekat okupirao je Berlin na tih par meseci kao nijedan drugi. Ekipa koja je vodila celu priču veruje da njen veliki uspeh počiva isključivo na ograničenom roku trajanja. Ljudi su znali da će za koju nedelju nekoliko desetina kilograma eksploziva sve to razneti u paramparčad. Trenutni stav je da se nešto slično nikada neće ponovo raditi. Mi im ne verujemo. U oktobru su i sajt i stranice na društvenim mrežama i dalje bile aktivne. The Haus prosto mora da se ponovi! Ako nečega u Berlinu ima napretek, to su zgrade za rušenje. E sad, neke ruševine ni ne treba dirati jer predstavljaju jedan potpuno unikatni svet.

Berlin

Imperija grafita po berlinskim ruševinama

Do većine je teško uopšte doći. Uglavnom trule napuštene na periferiji. A opet, neke od njih nisu čuvane i tako neobezbeđene vrlo su popularne za druženja i pravljenje skvoterskih žurki uz akustičnu muziku.

Tim krajevima najviše lutaju fotografi. Među posetiocima se nađe i poneka tura, ali vrlo, vrlo retko. Glavni problem je ulazak. Bile one obezbeđene ili ne, do ovih zgrada se, po pravilu, stiže preskakanjem kojekakvih ograda i provlačenjem kroz šipražije, veranjem preko gelendera i prozora ili uvlačenjem kroz memljive podrumske prostorije. Da li je vredno? Naravno da jeste!!! Posebna vrsta umetnika voli da škraba isključivo na ovakvim mestima. Jedan od njih je Ken Plotbot. Radovi ovog dečka stvoreni su za napuštene zgrade i ruševine. Svaki je vezan za tematiku nuklearnih katastrofa i prikazuje ljude u specijalnim odelima sa gas-maskama i lobanje u dimu i isparenjima.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca

U ruševinama, osim činjenice da nešto može da vam padne na glavu, veliku manu predstavlja i to što umetnici često stvaraju jedni preko drugih. Zato nikada ne možete biti sigurni da li će vas sačekati baš onaj rad koji ste i jurili. Nas, recimo, nije.

Berlin

30084812_603836326634319_4720202524689170432_n

Na bini Ballhaus Riviere rad Kena Plotbota je nažalost bio prekrečen. Dočekale su nas vesele note manje poznatih likova i klavir. Međutim, njegove predstave nuklearnih specijalaca u momentu pisanja ovog teksta (oktobar 2017) mogle su se pronaći na samoj periferiji Berlina. Cela kolekcija specijalaca bleji na cisternama napuštene fabrike hemikalija Rudersdorf.

Berlin

Za ruševinu u Weißensee kvartu vezuje se jedna krajnje jeziva anegdota. Naime, ovu dečju bolnicu su ’97. napali zombiji. Pojeli su svu decu i zgradu pretvorili u svoj dom. OK… što da ne… zvuči uverljivo. Verujemo mi tim pričama. Danas je lako obići ovu bezopasnu Zombi bolnicu, u kojoj su umetnici bili krajnje kreativni.

Ovde ćete pronaći sobe od oblaka, ljubičaste sobe sa crvenim srculencima, zatim banane i Bananamene. Sobe cveća, šargarepica i mafina. Zombi bolnica je možda i najreprezentativniji primer ulične umetnosti po ruševinama, kojih ima zaista mnogo. Možda biste za mesec dana uspeli sve da ih obiđete. Ako nemate toliko vremena, pored pomenutih, razmislite i o Spree luna-parku, Barenquell pivari i Teufelsberg špijunskoj stanici iz vremena Hladnog rata.

Gde nema ulične umetnosti?

Sigurni smo da postoje mesta gde je nema. McDonalds nije jedno od tih mesta. Ni crkva nije jedno od tih mesta. Ni škole, ni pozorišta, ni bolnice. Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi! Gotovo svaka organizacija koja se, poput Street Art Berlina, bavi promocijom i podrškom uličnoj umetnosti apeluje i moli da im se jave vlasnici zidova koji bi želeli da ih vide u nekim drugim bojama. Akcije „prikupljanja“ zidova nisu vezane samo za Berlin, već za celu Nemačku, pa čak i za celu Evropu. A onda tamo negde iza kulisa umetnici sede i pregovaraju o međugradskoj trampi kvadrata kako bi škrabali jedni kod drugih.

Berlin

Berlin je, istini za volju, jedna od najvećih, ako ne i najveća, street art galerija sveta. Malo grad, malo slikovnica. Stoji rame uz rame, a možda čak i za pedalj ispred Melburna, Meksiko Sitija, Lisabona i Bogote. Pa vi procunjajte i procenite. Mi smo bili, u oktobru, kada su političko-društveni kritizer i mega-car Banksy izlagao svoje radove u klubu Felix.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

]]> Okuda San Miguel: Umetnik čiji radovi vrište https://42magazin.rs/okuda-san-miguel-umetnik-ciji-radovi-vriste/ Thu, 27 Jul 2017 14:24:47 +0000 http://42magazin.rs/?p=18550 Možda vam crkva i skejteri, francuski dvorac iz 19. veka i tufne zvuče nespojivo, ali Okuda San Miguel iz kontrasta stvara nov koncept koji već na prvi pogled nikog ne ostavlja ravnodušnim

The post Okuda San Miguel: Umetnik čiji radovi vrište appeared first on 42 magazin.

]]> Možda vam crkva i skejteri, francuski dvorac iz 19. veka i tufne zvuče nespojivo, ali Okuda San Miguel iz kontrasta stvara nov koncept koji već na prvi pogled nikog ne ostavlja ravnodušnim

Okuda San Miguel

Jedan od najpoznatijih uličnih umetnika današnjice, Španac Okuda San Miguel svojim prepoznatljivim stilom, koji uključuje geometrijske strukture ispunjene jarkim bojama, upisao se u spisak tvoraca čiji su radovi toliko upečatljivi, da ne mora ni da se potpisuje da bi bio prepoznat. Njegov stil definiše se kao pop-nadrealizam s jasnim referencama ka uličnoj umetnosti i važnim uticajem javnih mesta kojima se koloritno poigrava u istraživanju pitanja beskonačnosti, univerzuma, egzistencijalizma, kontradikcija, ali i sebičnosti kapitalizma. Osim murala, koje oslikava na zgradama širom sveta, on za svoje izražavanje koristi i fotografiju, skulpturu i mešovite medije.

Okuda San Miguel

Samo jedan u nizu zanimljivih projekata obuhvata intervenciju na srednjovekovnoj zgradi napuštene crkve koju je Okuda počeo da oslikava 2015. godine u mestu Ljanera u Španiji. Impozantna građevina prekrivena je monumentalnim muralima živopisnih boja, koji predstavljaju divlje životinje, lobanje i fasetirana lica prikazana u psihodeličnom maniru. Nakon umetničke intervencije, objekat po imenu Crkva haosa pretvoren je u zatvoren skejt-park koji je postao stecište i meka ljubitelja umetnosti i skejt-kulture, a sve pod patronatom projekta Ink and Movement.

Svi njegovi kreativni postupci imaju zajednički imenilac – vrisak koji treba da iscima, razmrda i opomene

Nakon svoje poslednje posete Parizu, tokom kojeg je oslikavao fasadu 19-spratne zgrade svojom verzijom poznate Đokonde Leonarda da Vincija, koja je trenutno najveći mural u Evropi sa svojih 50 metara, te dizajnirao trampolinu iznad reke Sene kao znak obeležavanja pariske kandidature za domaćina Letnjih olimpijskih igara 2024, Okuda San Miguel vratio se u Francusku zbog jednog od svojih poslednjih projekata iza kog stoje By Night Gallery i Ink & Movement.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Reč je o umetničkoj intervenciji Skull in the Mirror, koja se sastojala od transformacije napuštenog zamka iz 19. veka u Šatou u Francuskoj. Dvorac je tri decenije bio napušten da bi ovog juna oživeo pod idejnim vođstvom inventivnog Španca, a u okviru festivala Urban Art Paris‘ LaBel Valette. Smenjivanje duginih boja i tufni koje razigravaju pejzaž velelepnog francuskog imanja rezultat su četvorodnevne akcije koju su sproveli Okuda i njegova ekipa.

Okuda San Miguel

Napuštena crkva u Maroku, vagoni starih vozova u Kijevu, fabrike, železnice, izložbe u galerijama Njujorka, Berlina, Londona, Pariza, pa čak i oslikavanje Međunarodne crkve kanabisa u Denveru – svi njegovi kreativni postupci imaju zajednički imenilac – vrisak koji treba da iscima, razmrda i opomene. Dugotrajna i isrcpna istraživanja, kako na formalnom, tako i na konceptualnom nivou, sprovođena su na mnogim putovanjima i stupanjem u kontakt s raznim okruženjima koja učvršćuju univerzalne elemente njegovog rada.

„U ovom zrelijem periodu moje karijere, putovanje i transformacija prostora širom sveta moji su glavni izvori inspiracije. Interakcija sa drugim kulturama čini me živim, i to se reflektuje u mojim kreacijama, uvek sa pozitivnim ishodom“, izjavio je umetnik specijalno za 42 magazin.

 

The post Okuda San Miguel: Umetnik čiji radovi vrište appeared first on 42 magazin.

]]>