Udah-izdah-udah-izdah-udah, još samo 200 metara, još malo… uuuuh da, evo konačno kapije! A evo i sata koji pokazuje 2 sata, 2 minuta i 42 sekunde. Gledam na svoj sat na ruci, kome verujem jer je startovan na liniji cilja pre tačno 1 sat i 57 minuta. Nasmejem se i sa zadovoljstvom, koje ne umem ni sa čim da uporedim a da nije poročno, zgazim na liniju i prolazim kroz cilj – stigla sam! Usporavam lagano, stajem i počinju konfete, muzika, vrisci, čestitke, dobijam medalju, pa vodu, pa bananu, zagrljaj, pa još jedan, pa poljubac, pa ponosan pogled, pa bravo, bravo, bravo!!! I dok vidite trkača koji se tog trenutka transformiše u pobednika, sa medaljom oko vrata, punim osmehom na licu (što znači i usta i oči) i konfetama u vazduhu muzičkom pozadinom We are The Champions ili radije birate himnu kao soundtrack ove scene (šta god vam draže), njega ili nju svi dočekuju i pozdravljaju najjačim aplauzom i skandiranjem sa rukama u vazduhu i… stop!

Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru

Molim vas zamrznite ovu scenu baš sada i zadržite ovu sliku u glavi (treba nam za kasnije). Neka šarene, svetlucave konfete ostanu u vazduhu, nek se osmeh uhvati kad je najširi, neka se oči cakle, nek pobednik bude u fokusu! To je slika nastala 21. aprila negde oko 12 sati na Terazijama u Beogradu. I ko god je prošao kroz taj isti cilj, tog dana, u bilo koje vreme, pobednik je i glavni akter svog ličnog filma.

Startujemo od slike koju ste upravo zamrzli, a sada je vreme za premotavanje, unazad, kao pomoću video-rikordera ili vremenske mašine, pa sve do 1. 1. 2018. Vreme: oko 7.30 ujutru, otvaram oči i budim se. Mesto: Herceg Novi, Crna Gora. Razlog vremena i mesta: isto kao i pre 10 godina, ja moram na more u ovo vreme jer pluća tako kažu, ako ih ne poslušam, čini mi se da više nećemo razgovarati, jer tvrdoglavost je karakteristika i mene i njih (što se mene tiče tako drugi kažu, iako ja ne mislim tako, ali to je manje važno). Stoga, bez pogovora kada svi idu na planinu i skijanje, ja idem na more i ne žalim se. Kad malo bolje razmislim, ja se zapravo ne žalim mnogo, ne žalim se ni što sam astmatičar, niti što su mi takva pluća, niti kad ostajem bez daha, niti što nisam nikada trčala kros kada sva deca jesu, jer mi je bio zabranjen, niti… No, da se sažaljenje ne bi proširilo vazduhom oko vas i mene brzinom svetlosti, vreme je da ga sprečim da ne zagadi ovo sportsko okruženje. Dakle, kao i u svakom filmu, pa i životnom, preokret je ključna stvar za dinamiku scenarija.

Ovo je tekst o samo jednom od 7.300 filmova i priča jer toliko je bilo rekordnih učesnika na 31. Beogradskom maratonu

Još nismo došli do dela o trčanju, ali bližimo se, samo moram da vam otkrijem još nešto zbog čega će vam biti manje žao. U tom trenutku ja pušim paklu i po cigareta dnevno i uživam u tome, vrlo strastveno, kao i u kvalitetnom vinu, kao i u nespavanju do pet ujutru, kao i u tome da što bolje ignorišem sve rečeno pre dve rečenice i zaista mi to odlično ide u tom trenutku. No, već sledećeg momenta, koji dođe negde već narednog jutra, ne ignorišem ništa jer sve ignoriše mene, toliko da su sve moje želje i potrebe od jednostavnih kao što je disanje do složenih kao što su novogodišnje odluke i ciljevi koje želim da postavim tog 1. 1. vrlo limitirane i stavljene ne u drugi već u 42. plan, daleko koliko je 42 km od starta bilo koga ko nikada nije potrčao. Kad odjednom shvataš da cilj i plan zahtevaju sredstva da postanu stvarnost, a da ti ta sredstva nemaš i ne možeš da ih realizuješ. Nijedan. Sve što tada imaš si samo ti. A ako je to jedino što je preostalo, nema veze, daj šta daš, jer moraš dalje. Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče. Ne razmišljam mnogo, tog dana, 1. 1. 2018. dva sata nakon doručka, kafe i cigarete krećem prvi put na trčanje. Nije bilo lako, ali pored mora je bar lepo.

Zagrejali smo se, vreme je da se ova priča ubrza jer nikada nećemo stići do kraja. Kada sam se vratila posle deset dana u Beograd sačekao me je virus, pa dnevna bolnica i pauza u trčanju. Još od Adama i Eve poznato je da zabranjeno još više želiš, strast raste i postaje sve veća, tako sam ja želela da obujem patike tada. Ali problem je bio još jedan, a to je što ja u tom trenutku imam dve strasti: jedna je trčanje,druga su cigarete. A kako sedenje na dve stolice za rezultat ima pad na trtičnu kost, vreme je da raskinem sa jednom i tada prestajem da pušim. Svako ko puši zna da to nije lako, a to kažem ipak za slučaj da nepušačima to izgleda drugačije. Meso ne jedem već par godina, a pošto sada želim da ojačam imunitet, prestajem da jedem sve životinjskog porekla jer se tada dobro osećam.
Taman što sam se krajem februara oporavila i vratila trčanju, usledio je još jedan virus i gnojna angina, dakle pauza još mesec dana. Ništa ne ide po planu, ni oporavak, ni kapacitet pluća, ni mišićna masa, ni broj kilometara, niti ovaj spisak ima kraja u tom trenutku… to je onaj momenat kada nemaš za šta da se uhvatiš.

Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče

I stiže mart – ponovo pokušavam, možda je ipak tačno da je treća sreća. Vrlooo polako i bojažljivo se vraćam trčanju. Počinjem da osećam, već nakon nekoliko dana, da se sa svakim kilometrom moje telo transformiše, ćelije se smenjuju, loše odlaze, a mesto se pravi za nove koje dolaze u paru. I to je zaista odnos u trčanju – ono koliko daš, a to je (kao) neko odricanje – u mom slučaju pušenje, ustajanje rano, ili šta god je smešno i sramotno malo naspram onoga što dobiješ nazad. Sa svakim pređenim metrom trčanje me je upoznavalo sa mojim fizičkim i psihičkim kvalitetima i limitima koji su se pomerali. A onda ubrzo dolazi trenutak kada shvatiš da ti se sve više dopada ta osoba sa kojom provodiš vreme, nakon dva sata razgovora tokom trčanja na duge staze, iako se ne sećaš o čemu ste pričali. Na pitanje o čemu mislim dok trčim, ne znam odgovor, ali negde je najbliži ovaj: sve i ništa. I to je možda trenutno moj najbliži odgovor na pitanje šta je trčanje – ništa je koliko truda uloži svako ko izgleda kao da se muči dok ga gledate kako trči, kao što je to bilo u subotu na maratonu, čak i kada nema sve udove kao što su najuporniji takmičari pokazali. Ništa je naspram onog što se vraća – a to je ono šta ili koliko dobijaš, a to je – sve!

Ja sada ništa novo nisam rekla o trčanju, niti umem da dam odgovor na pitanje zašto se ljudi lože na trčanje (Najbliži osećaj sličan zaljubljenosti, pa strasti i na kraju ljubavi) jer ja sam na početku (predlažem O čemu govorim kada govorim o trčanju H. Murakamija ako ga već niste čitali, ili Breaking 2 na YouTubeu), tek rođeni trkač tog 1. 1. 2018, a zvanično zaveden na 31. Beogradskom maratonu sa prvi put istrčanih rekordnih 21 km i 190 m sa vremenom 1:58, koje stoji na diplomi. Tek treba da „prohodam“ kada prvi put zakoračim posle istrčana 42 km.

21. april, jutro, 9.55 h.
Nisam imala tremu, jedva sam čekala da krene trka.
Nisam znala ni gde treba da se pozicioniram iza linije elitnih trkača, pa sam stala previše daleko i kroz start prošla nekoliko minuta nakon 10 časova kada je počela trka, kad je (kao) pištolj opalio i počeo da otkucava zvaničan sat trke, tzv. Gun Time.
Nisam znala ni koje vreme da očekujem, niti koliko je teška trasa, kako ću se osećati, niti kako tačno izgleda okrepna stanica (voda i banane), ko su ljudi s kojima delim ovo putovanje, niti kako izgleda kada trčiš u društvu, u masi, niti kakav je osećaj kada te Beogradska filharmonijabodri i Vivaldijevom kompozicijom Četiri godišnja dobati aplaudira što si se upravo popeo uz Most na Adi.

Nisam znala ni da li smem da se dam potpuno ili da pažljivo, kao što jesam, pazim da ne premorim pluća i sve vreme dišem stabilno i mirno, zbog čega, kada me pitaju da li sam zadovoljna trkom, zastanem. Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru i čini ti se da možeš sve iz početka iako su ti noge bile preteške pre samo dve sekunde.
Nisam znala ni kako izgleda kada oni sa kojima si blizak stoje negde pored staze i vi se ponovo upoznajete u trenutku kada se ugledate, kada te bodre, niti sam znala kako to rade, nije mi trebalo nikada, nije ni sada, ali u sekundi mi je korak bio lakši, a ni oni nisu me videli nikada kako trčim polumaraton.
Nisam znala ni koji su moji kapaciteti, niti da li ću stići do kraja, a da se ne osnesvestim… Moglo bi se reći da skoro ništa nisam znala. Zapravo, znala sam samo jednu stvar, a to je da sve ovo proizilazi iz najjednostavnije radnje koju ja proizvodim u tom trenutku, a to je prosto – trčanje.

I sada je vreme da se vratimo na sliku pobednika s početka koju ja lično, trkač sa brojem 2270 prilažem kao dokaz da su reči najbržeg čovek na svetu Eliuda Kipchogea: No Human is limited istina, jednostavno ja znam da je tako. Jednostavno, baš kao trčanje.

The post Zašto je 7.300 ljudi trčalo maraton, ne znam, ali ovo je moj odgovor appeared first on 42 magazin.

Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.

Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.

Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje

Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.

Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima. 

Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.

Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me

Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.

Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.

Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim

 Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.

Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening  zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.

Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.

Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.

Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja

Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.

Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.

Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.

Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.

Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti

Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.

Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.

The post Jasmina Aleksandrov: Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša appeared first on 42 magazin.

Beograd je na još jedan, sportski način deo društva najvećih svetskih metropola budući da je i kod nas osnovana adidas Runners zajednica (AR), popularni sportski klub koji okuplja ljude sa svih meridijana. Time se prestonica Srbije pridružila Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta.

Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera

Kroz povezivanje različitih ljudi sličnih ciljeva, adidas Runners donosi jedno sasvim novo iskustvo ljubiteljima trčanja. Ovaj pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba. One koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način.

„Mi smo zajednica, prijatelji, porodica i trkači. Sa ponosom mogu da kažem da smo mi prvi članovi adidas Runners pokreta u Srbiji. Za nas ovo nije još jedan vid rekreacije, već istinska filozofija života. Želimo da među naše članove primimo sve istomišljenike i apsolutno je nebitno da li neko iza sebe ima pet, šest maratona ili je na samom početku. Važno je da nas spaja isti cilj, a to je želja da budemo najbolja verzija sebe“, istakao je Marko Tomić, kapiten tima i dodao: „Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera, a kroz pažljivo osmišljeni program svako će imati priliku da ostvari svoje trkačke ambicije.“

Pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba, one koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način

Osim što će se treninzi održavati na zanimljivim lokacijama, dinamičnost celom projektu daće i različiti sadržaji koje je pažljivo osmislio tim stručnjaka trenera. Kako bi se adekvatno uklopio u tim, svakom članu će se pristupiti individualno u skladu sa trenutnom fizičkom spremnošću, a na raspolaganju će imati i profesionalne savete o zdravlju.

Prestonica Srbije pridružila se Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta

Za više informacija o adidas Runners Beograd pokretu, treninzima i načinu učlanjenja, posetite zvaničnu Facebook grupu adidas Running Belgrade, a preko lokalnog haštaga #TakeChargeBelgrade delite svoja iskustva i napretke sa drugim trkačima.

The post U korak sa svetom – adidas Runners Beograd appeared first on 42 magazin.