Te 1969. godine, po mnogo čemu neponovljive u minulom veku, rođen je jedan od najvećih vozača Formule 1 Mihael Šumaher, Led Zeppelin je objavo svoj prvi album, a The Beatles su na jednom londonskom krovu odsvirali svoj poslednji javni koncert, koji je prekinula policija. U Čehoslovačkoj se spalio student Jan Palah zbog invazije sovjetske armije, venčali su se Džon Lenom i Joko Ono, Šarl de Gol podneo je ostavku, u saobraćajnoj nesreći poginuo je legendarni košarkaš Radivoj Žućko Korać. Održan je čuveni festival Woodstock, svet je napustila neponovljiva klizačica i holivudska diva Sonja Heni, poslednji krug po bivšoj Jugi okrenuo je nezaboravni voz Ćira, BBC je emitovao prvu epizodu kultne serije Leteći cirkus Montija Pajtona, sledbenici Čarlsa Mensona ubili su glumicu Šeron Tejt, uspostavljena je prva udaljena veza između dva kompjutera na univerzitetima Stanford i Kalifornija, što je označilo početak ere interneta. U Vašingtonu je protestovalo gotovo pola miliona ljudi protiv Vijetnamskog rata, a Sovjeti su prvi put u istoriji spojili dva vasionska broda s ljudskom posadom u Zemljinoj orbiti…

Ali u čitavoj toj poplavi istorije, u tom nizu zemljotresa od kojih će neki odrediti i budućnost ljudske vrste i u veku u kojem živimo, planeta je i doslovno stala samo tih nekoliko sati koliko su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11 (Majkl Kolins, treći član tima, ostao je u utrobi moćnog Saturna V), u noći 21. jula prošetali Mesečevom površinom. I uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo „zvezdane staze“, ostalo je za upit kolko smo stvarno razumeli. Mnogo godina kasnije američki novinar Endrju Čajkin, u čijem je opisu posla bilo da se bavi svetom nauke, zapisao je sledeće reči: „Reklo bi se da mi nikada do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču s poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je kao i sam Mesec – izvan našeg dodira.“

Letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Iako dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, nakon Armstronga i Oldrina još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom. Povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars, planiran za 2033.

A izvan našeg dodira ostaje sve ono što nam je rubno ili potpuno nepojamno za razumevanje. Iza toga sledi odbacivanje, što je u našoj priči samo delimično tačno. Običan svet ne samo da nije shvatao već se i užasavao sumanute trke u naoružanju, paranoično, ali ne i bez razloga, bojao se atomskog rata dve supersile SAD i SSSR-a, pitao se zašto njihovi momci ginu u Koreji, Avganistanu i Vijetnamu. Na ovu listu bez ikakve sumnje možemo dodati i svemirsku trku koja je možda više nego išta drugo trebalo da dokaže intelektualnu superiornost jedne od velikih sila. A kada je Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu, poručio kako u orbiti „ne vidi Boga“, nije to bio samo znak da su ateisti prvi svetu poručili da Svevišnji ne postoji već je to postalo i pitanje nacionalnog ponosa za čitavu Ameriku. Uostalom, zbog toga je i Džon Kenedi iste te godine kao ultimativni cilj proklamovao spuštanje na Mesec, i to do kraja te decenije. A da bi se to postiglo, na oltar je prineta kompletna posada Apola 1, u kojoj su stradali Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi. Usledile su godine testiranja koja su imala za cilj ispitivanje gornjih granica tehnoloških i ljudskih potencijala. Kasniji letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Strogo gledano, u naučnom smislu dometi Apola 11 bili su skromni, materijal koji su doneli gotovo bezvredan, izuzev kao suveniri koji su deljeni tokom svetske turneje koja je upriličena u čast velike trojke. Tako je i Tito prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu. Četiri godine kasnije članovi misije Apolo 17 Džin Sernan i Džek Smit uradili su kudikamo bolji posao, vozeći automobile na baterije po Mesečevoj površini, obavljajući istraživanja i merenja uz obilje raznovrsnog materijala koji su doneli. Ali istorija je već bila zauzeta, ona je pripadala Armstrongu i Oldrinu, jednostavno više niko nije želeo da gleda reprizu, budući da ni premijeru nisu razumeli, a još manje u nju poverovali. Veličina njihovog poduhvata može se sagledati kroz činjenicu da dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, iako je nakon njih još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom.

U priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke

Tu negde između ili uporedo, sasvim svejedno, u priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke. Ali ljubiteljima alternativne istorije nikako ne bi trebalo odricati pravo na sopstvenu verziju istine ma koliko ona u nekim svojim tvrdnjama bila komična. Štaviše, ona ovom događaju veka daje onaj toliko potrebni obol misterije i čine je još intrigantnijom i tajanstvenijom. Uostalom, zar svemir i dalje nije velika tajna za ljudsku vrstu.

U međuvremenu, povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars koji je planiran za 2033 godinu. „Želimo da sletimo na Mars 2033“, rekao je direktor NASA Džim Bridenstin u američkom Kongresu aprila ove godine i naglasio da se sletanje na Mars može ubrzati tako što će se unaprediti sletanje na Mesec, koji bi prema tim planovima bio test poligon.

 I Tito je prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu

Ukoliko do toga zaista dođe, misija na Mars će trajati najmanje dve godine jer samo let do Crvene planete traje šest meseci, a let na Mesec tri dana. Takođe, let na Mars i povratak sa njega moguć je samo kada je planeta na istoj strani Sunca kao i Zemlja, što se dešava otprilike na svakih 26 meseci i dogodiće se 2031, a zatim 2033…

Gotovo je izvesno da su ovakve najave rezultat nestanka unipolarnog sveta i sve veće uloge Rusije i Kine u globalnim kretanjima, pa i u svemirskoj trci. To se posebno odnosi na Kinu i sve očigledniju buduću podelu planete po tehnološkoj a ne ideološkoj liniji. I ponovo će na testu biti ljudska i tehnička izdržljivost. Ostaje da vidimo da li će se selfiji s Marsa, ukoliko se ovaj ambiciozni plan ikada ostvari, praviti Apple ili Huawei telefonima.

Do tada, bavićemo se Mesecom u horoskopskim znacima i izbegavati da u noći punog Meseca budemo van kuće. Jer, očigledno je, nismo baš mnogo odmakli od one julske noći pre pola veka, kada smo sve posmatrali u neverici i još manje shvatali.

The post Mesec u znaku Apola: Pola veka od istorijskog leta koji je obeležio 20. vek appeared first on 42 magazin.

Photo: Eduardo Islas

„Strah je neprihvatanje neizvesnosti. Ako prihvatimo neizvesnost, to postaje avantura“, zapisao je Dželaludin Rumi, persijski pisac, filozof i mistik još pre osam vekova. A da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona prodatih primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme, i to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hotorna, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…

Ali svejedno, i pre nego što se književni mejnstrim nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižniju nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga smo zavoleli bez zadrške i ikakve kalkulacije.

Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su i kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, King priča priču o većini nas… O odrastanju u teškoj materijalnoj situaciji, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih veš-mašina. Zvuči poznato i aktuelno…

Zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti

I dok rimejk kultnog romana Groblje kućnih ljubimaca puni i ovdašnje bioskopske sale, iz same postavke filma postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče koje nam tako uporno, ponekad i prekomerno, servira King. Sva tajna leži u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Ali svejedno, iako rimejk niko nije ni tražio, bilo je dobro ponovo čuti Ramones u himničnoj istoimenoj numeri Pat Semetary. Naprosto jer smo voleli Ramones, a voli ih i King.

Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste to da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova

Baš kao što nam je jednako lako bilo da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom, povest o odrastanju u provinciji kada su jedine nama dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Ili zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, King priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. Mladi pisac koji iznenada gubi suprugu odlazi u njihov letnjikovac i kroz susrete sa zajedničkim uspomenama pokušava da dokuči i prebrodi razmere sopstvene tragedije. King nam se u ovoj priči javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka nam približava na način od kojeg nas podilazi jeza.

King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih – sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće

A možda smo se svih ovih godina čitajući ga samo plašili da priznamo da je sasvim lako zamislivo da vaš neodoljivi i trapavi ljubimac, pas Kudžo u istoimenom romanu, inficiran virusom besnila postaje pomahnitala zver koja kidiše i na najbliže. Ili zato što je sasvim realno da vam neko smesti ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri doživite saobraćajku i kao komercijalni pisac, Pol Šeldon, nemoćan, završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke kojoj se ne dopada kraj njenog omiljenog serijala. Za ovu adaptaciju u režiji Roba Rajnera, Keti Bejts je za ulogu pomahnitale bolničarke Eni Vilkis dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda nemoguće je da vas nije dirnuo roman Zelena milja o nevino na smrt osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog iako su istinu makar samo naslućivali. Jednostavno je, Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova.

Ako moramo da podastremo još argumenata za naklonost prema ovom geniju – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom pokupila i poslala još jednom izdavaču. Sve ostalo je istorija. Blokbaster po ovoj knjizi u režiji Brajana de Palme i King kao autor za čije se rukopise Holivud otima.

Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje

Zašto još volimo Kinga? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas ’63. o atentatu na Kenedija kaže da svet možda ne bi bio bolje mesto za život samo da je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja a voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big meka i pomfrita, zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.

https://www.youtube.com/watch?v=S014oGZiSdI

Da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme

Ako se Kingu može išta zameriti, to je činjenica da u svojim romanima promoviše američki način života ne suprotstavljajući se mnogo vladajućim konzumerskim i globalizujućim trendovima koji nas dehumanizuju i čine potpuno neempatičnim. Ali i kada to čini, čini to neodoljivo, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo u bolji svet. Pred našim očima kao kroz šareni kaleidoskop vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta?

Pa da je samo to, više je nego dovoljno za ljubav.

The post Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga? appeared first on 42 magazin.

Stanley Kubrick

Nijedan od ovih velikana nikada nije dobio Oskara za najbolji film, najprestižniju nagradu koju dodeljuje Američka filmska akademija. Spisak, blago rečeno, ozbiljnih promašaja i zaumnih odluka se tu ne završava. Na ovom mestu sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda, pozlaćene statue teške nešto manje od četiri kilograma za kojom luduju apsolutno svi koji nešto znače u filmskoj industriji?

Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976.  remek-delo Taksista Martina Skorsezea sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki

Već izvesno vreme Oskar bismo mogli posmatrati i kao istorijat svojevrsnih skandala, nekada izazvanih samim događanjima u filmskoj industriji, a nekada zbog toga što je to mesto sa koga najdalje odzvanjaju politički stavovi i finansijski interesi. Ostaće zabeleženo da je Marlon Brando 1973. godine odbio da primi nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu Kum zbog diskriminacije američkih Indijanaca. Tri godine ranije isto je uradio Džordž Skot koji je odbio Oskara za glumu u ostvarenju Paton, izjavljujući da je čitava stvar sa Oskarom ponižavajuća i da uopšte ne želi da se takmiči sa ostalim glumcima. I dok ove godine izvanredni roud movie Zelena knjiga, topla priča o prijateljstvu u odvratnim vremenima segregacije u Americi šezdesetih godina zasluženo puni dvorane, sama ceremonija opet nije mogla da prođe bez ozbiljnih potresa. Naime, Džordž Kluni, Bred Pit, Robert de Niro, reditelji Martin Skorseze i Spajk Li, ali i mnoga druga velika imena Holivuda, podržali su proteste zbog planova organizatora da najbolju fotografiju, montažu i neke druge kategorije budu dodeljene nakon emitovanja reklama, smatrajući to uvredom za umetnike. Odluka da se čitav događaj fiksira na tri sata kako bi se povećala televizijska gledanost dodatno je razjarila filmske poslenike.

Alfred Hitchcock

Sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda?

Nije neka mudrost zaključiti da već duži niz godina kvalitet nije ni prvo, još manje jedino merilo za dodelu Oskara. Istovremeno, lista filmova koji su zaobilaženi toliko je duga da bi zahtevala opsežniju studiju, pa ćemo se na ovom mestu okrenuti samo onim ostvarenjima koja ni pod kojim uslovima nisu smela biti preskočena.

Quentin Tarantino

Ovaj niz nesumnjivo predvodi Alfred Hičkok koji je za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) ostao bez ijednog Oskara. Oba filma, prvi fascinantni ljubavni triler u kome briljira veliki Džejms Stjuart i drugi koji je poslužio kao uzor mnogim kasnijim kultnim horor-filmovima naći ćete na svakoj iole ozbiljnijoj listi deset najboljih filmova svih vremena. Zanimljivo je da je Hičkok Psiho nameravao da snimi kao crnohumornu parodiju i da je bio užasnut kada je shvatio da su ga ljudi shvatili ozbiljno. Bilo je prekasno da se bilo šta objašnjava, a Psiho je i tako odmetnut od svog autora, nešto poput Frankeštajna, ušao u sve filmske antologije.

Robert Altman

Alfred Hičkok za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) nije dobio nijednog Oskara

Istovetnu sudbinu podelila su još dvojica velikana – Stenli Kjubrik i Kventin Tarantino.  Prvi je izvisio za klasik Paklena pomorandža (1971), zastrašujuću viziju budućnosti u kojoj je nasilje podrazumevajući deo svakodnevice i koju uveliko danas živimo, kao i za film Doktor Čudoljub iz 1964, sigurno najbolje antiratno ostvarenje ikada snimljeno, satiričnu komediju koja u jeku Hladnog rata potpuno obesmišljava sumanutu trku u naoružanju između SAD i tadašnjeg SSSR-a. S druge strane, ako donekle možemo razumeti zašto je Tarntinova krvava bajka Ulični psi iz 1992. ostala bez zlatne statue jer ju je te godine pokupio Klint Istvud za izvanredni vestern Neoprostivo, nikada neće biti jasno zašto nije čak ni nominovan za najbolji film, a još manje će biti jasno kako je čarobno krimi remek-delo Petparačke priče dve godine kasnije izgubilo trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom. Možda odgovor leži u Tarantinovoj subverziji dotad neviđenoj u Holivudu, eksplicitnim scenama nasilja koje prosečni gledalac ne može da svari, prezrenoj stripovskoj estetici ili ignorantskom odnosu samog autora prema Oskaru, tek ova dva filma će reditelja smestiti u panteon besmrtnika čije se svako naredno snimanje čeka s posebnim nestrpljenjem.

Filmovi Jima Jarmuscha koje ne smete propustiti

Stenli Kjubrik za Paklenu pomorandžu (1971) nije dobio statuetu, dok su Petparačke priče Kventina Tarantina 1994. izgubille trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom Roberta Zemekisa

Zanimljiv je slučaj još dva klasika iz, čini se, uklete 1994. godine. Bekstvo iz Šošenka Frenka Darabonta, adaptacija predivne istoimene novele Stivena Kinga, možda i najbolje ostvarenje podžanra takozvanog zatvorskog filma, i Bilo jednom u Americi Serđa Leonea, verovatno najuverljivije ispričana priča o odrastanju u jevrejskoj četvrti u vreme Velike depresije, neizrecivo bolna i istovremeno nežna povest o prijateljstvu, ljubavi i izdaji takođe je ostala u senci Forest Gampa. Ne može se odreći da se reditelj Robert Zemekis u Forestu ozbiljno posprdnuo sa Amerikom kao „zemljom mogućnosti“, u kojoj je uspeh zagarantovan čak i ako ste na granici tuposti. Sve što je potrebno jeste da budete uporni. Reč je o zaista ozbiljnoj kritici konzumerističke kulture, ali taj film ni u jednom momentu ni izbliza ne dobacuje do ostvarenja Darabonta i Leonea. Slična sudbina zadesila je remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, u odmeravanju sa nagrađenom melodramom Kramer protiv Kramera, kao i film Pijanista romana Polanskog koji je 2002. ostao bez Oskara zbog mjuzikla Čikago, kog da se jedva više iko i seća.

Remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, nije dobio Oskara

Ali ako ove propuste možemo nazvati gafovima, šta onda reći za nekoliko kolosalnih promašaja, a najilustrativnija su dva primera. Prvi je Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941, priča o mladom i bogatom idealisti Čarlsu Fosteru Kejnu, koga će skandali preobraziti u ostarelog samosažaljivog pustinjaka, film koji je Američki filmski institut deset godina zaredom proglašavao najboljim filmom svih vremena. Nagradu je te godine pokupio film Kako je bila zelena moja dolina Džona Forda. Ništa manje markantan nije ni primer jednog od sinonima za film uopšte Čarlija Čaplina, koji je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca.

A da su čak i u Holivudu ponekad spremni da priznaju grešku, ma koliko to besmisleno i odocnelo izgledalo. pokazuje slučaj jednog od kultnih reditelja Martina Skorsezea. Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976. njegovo remek-delo Taksista sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki, koji će se pretvoriti u simpatični i komercijalno izuzetno uspešni serijal. Ali svako poređenje ova dva filma je najblaže rečeno degutantno. Gotovo istovetna sudbina zadesila ga je četiri godine kasnije kada je memoarsku adaptaciju boksera Džejka Lamote pretočio u vanserijsko ostvarenje Razjareni bik. Samo bog zna šta je na umu bilo članovima Američke filmske akademije kada su se odlučili da Oskara dodele bledunjavom debitantskom ostvarenju Roberta Redforda Obični ljudi. Nepravda je ispravljena kada je 2007. dobio najprestižniju nagradu za film Dvostruka igra, sagu o irskoj mafiji u Bostonu sa maestralnim Džekom Nikolsonom i ništa lošijim Leonardom Dikaprijom. Ali, budimo pošteni, Skoseze je snimio pregršt boljih filmova. Bila je to tek kompenzacija za nepravde.

Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941. nije dobio nagradu Američke filmske akademije, a Čaplin je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca

Čak i ako uvažimo argument da su nagrade najčešće odraz kompromisa i da neko na kraju krajeva uvek mora biti nezadovoljan, da bitnu ulogu igra i toliko poželjna politička korektnost i nadasve komercijalni potencijal, nepobitna je činjenica da umetnička vizija, inovativnost i uticaj na neke buduće generacije reditelja poodavno nisu na ceni. Isuviše često se, naročito u poslednjih četrdesetak godina, dešava da najprestižniju nagradu dobijaju blokbasteri sjajne produkcije i nikakvog umetničkog značaja.

Ali kada se na kraju dana saviju crveni tepisi za izveštačeno poziranje i pogase sva ta silna svetla, u bioskopskoj tami gledaoca ne možete prevariti. Nije mu čak potrebno ni bogzna kakvo filmsko znanje. Ono što valja izvući će iz njega najdublje emocije – tugu, radost, suze ili strah… Nekada će biti dovoljno i samo dva sata dobre zabave.

Zato, valjda, i znamo napamet sve Tarantinove filmove. I nijedan Roberta Zemekisa. Uprkos njegovom Oskaru.

Filmovi koje ćemo gledati u 2019.

The post Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara appeared first on 42 magazin.