„Kada želim da se opustim, čitam neki Engelsov esej, a kada želim da se angažujem, čitam Korta Maltezea“, rekao je svojevremeno veliki italijanski pisac Umberto Eko, ističući blesak genijalnosti autora Huga Prata i istovremeno definišući Korta kao vrhunsku književnost u slikama. Da li bi i danas, da je živ, Eko tvrdio isto, s obzirom na to da je nakon tri decenije od poslednjeg albuma Mu (1989) Korto ponovo uplovio u naše živote zahvaljujući Darkvudu i Stripoteci u epizodama Pod ponoćnim suncem i Ekvatorija, koja prethodi Baladi o slanom moru i uvodi nas u svet ovog avanturiste i dobrovoljnog nomada, lutalice bez korena i veza osim onih koje je sam stvorio? Pitanje je sasvim umesno jer s Kortom više nije njegov najbolji prijatelj i snoliki alter ego Prat. Epizode kao scenarista potpisuje Huan Dijaz Kanales i crtač Ruben Pelehero. A to više ne može biti isto – ni za Eka ni za bilo koga od nas. Uostalom, u Francuskoj je napisano više od 70 doktorskih disertacija o Kortu. Bio je predmet izučavanja istoričara umetnosti, estetičara, sociologa i književnika. Sedamdesetih godina prošlog veka Agostino Neto, tadašnji predsednik Angole, pozvao je Prata da osnuje Institut za grafičku umetnost. Bivšim borcima za oslobođenje Angole Korto je bio simbol slobode. Bitna razlika je što Prata više nema.

Čitav Kortov lik izgrađen je na želji svakog od nas da se prekorače ograde vremena, ideologija, prostora, ljubavi, da se bude oslobođen od svake vrste ograničenja

Decenijama nakon njegove smrti, 20. avgusta 1995, Patricija Zanoti, Pratova naslednica i zaštitnica dela, odbijala je na stotine ponuda da se nastavi publikovanje serijala o Maltežaninu. Uoči dvadesetogodišnjice Pratove smrti Zanotijeva je postavila više nego rigidna pravila – avanture moraju grafički da budu primerene originalu i nikakva eksperimentisanja nisu dolazila u obzir. Drugi uslov je bio da se Kortov život hronološki ne može izmeštati izvan okvira koji je okončan epizodom Mu, što je prilično limitirajuće za potencijalno maštovite autore. Njen izbor bili su Kanales i Pelehero.
Španski dvojac uspeo je u osnovi da sačuva lik setnog manekena epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusara koji u mreži meridijana traga za legendama. Držeći se čvrsto Pratove postavke o melanholiku, idealisti i usamljeniku koji prezire političku korektnost, scenarista Kanales duh vremena i društvenih prilika dobro potcrtava izborom sporednih likova, najčešće tragičnih i romantičnih u isto vreme. Levo orijentisani pisac i novinar Džek London, borac za ženska prava i socijalnu pravdu Vaka Jamada, izmaštani Eskim Ulkuriba koji luduje za francuskim revolucionarom, jakobincem Robespjerom, daju priči neophodan i prepoznatljiv reljef istorijskih ličnosti i imaginarnih zanesenjaka. U epizodi Ekvatorija španski majstori u priču uvode i legendarnog Vinstona Čerčila.

Nakon tri decenije Korto je ponovo uplovio u naše živote zahvaljujući Darkvudu i Stripoteci u epizodama Pod ponoćnim suncem i Ekvatorija

Rezultat svega su solidno komercijalne epizode, narativno pristojne, ali bez Pratove neponovljive poetike. Nikada ne treba smetnuti s uma da su njih dvojica bili jedno, bez granica mašte, jave i sna, stvarnih događaja i laži. Zato su sva Pratova lutanja Kortova suverena teritorija. Otuda i njegova poznanstva sa Džekom Londonom, Džejmsom Džojsom, otuda i slučajni susret sa mladim revolucionarom Josifom Visarionovičem Džugašvilijem, koji je u to vreme radio kao portir u jednom italijanskom hotelu. Kasnije ćete ga bolje upoznati kao Staljina…

Neko će reći da nastavak serijala nema nikakvog smisla osim komercijalnog efekta. Moguće je da ova konstatacija tačno opisuje sve druge nastavke uključujući tu Asteriksa, Torgala, Taličnog Toma… Osim što Korto nije nijedan od njih

Ali baš me briga za to, mi smo stari poznanici. Uostalom, čitav Kortov lik izgrađen je na želji svakog od nas da se prekorače ograde vremena, ideologija, prostora, ljubavi, da se bude oslobođen od svake vrste ograničenja. Maltežanin je ponovo svratio u Srbiju i Beograd. Nije mi se javio, već sam jednom rekao da je malo ko uspeo dovoljno da mu se približi da bi ga Korto smatrao prijateljem. Do mene su samo doprle glasine da je neka vitka senka s mornarskom šapkom viđena kako gleda u nebo na ušću Save u Dunav. Možda je čekala da se ukažu dva meseca, kao što se jednom godišnje to dešava u Veneciji. Nekoliko dana kasnije osvanula je vest da su na Savskom nasipu zapaljeni svi nelegalno izgrađeni objekti. Sumnjalo se na nekog stranca, ali slučaj je zatvoren bez rezultata. Ako ne računamo onaj da su brendirani manekeni tranzicije ostali bez nešto malo imovine. Pročulo se da je iz neke čajdžinice kuštrava glava kroz stisnute proreze očiju podozrivo gledala nekakve političke skupove. Lako je njemu da se pravi pametan, uostalom, prošao je kroz Prvi svetski rat, revolucije i prevrate i ništa dobrog od toga nije video. Opet, iz čiste znatiželje verovatno se priključio onoj gomili u kojoj je spazio mnogo mladog sveta jer lica svih revolucija su mlada. Dok su samo revolucija. Govorkalo se da je neki cirkuski obučeni neznanac u jednoj od viđenijih prestoničkih kockarnica na ruletu gadno ojadio neke njuške sa pečatnim prstenovima i do pupka raskopčanim košuljama, pokupio žetone i bez reči otišao. Ličilo je na njega, mada se ne bih zakleo. Kao što nisam siguran da je srebrna minđuša s reklame za kafu, kao što se po čaršiji blebetalo, blesnula iz tame privatnog žura kada su se ženski i muški profil – jednako lepi, opasno približili jedan drugom. Ne znam, može biti, ali njegov odnos sa ženama je uvek flertujući i fluidan. Koliko ga poznajem, on pripada svim ženama sveta i nijednoj posebno. A onda su glasine utihnule. Nije me čudilo, pa poslednji put se za njega čulo još tokom Španskog građanskog rata, a tome će skoro čitav vek. Ako je to uopšte bio on.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

U Francuskoj je napisano više od 70 doktorskih disertacija o Kortu. Bio je predmet izučavanja istoričara umetnosti, estetičara, sociologa i književnika. Sedamdesetih godina 20. veka bivšim borcima za oslobođenje Angole Korto je bio simbol slobode

Naravno, neko će reći da nastavak serijala nema nikakvog smisla osim komercijalnog efekta. Moguće je da ova konstatacija tačno opisuje sve druge nastavke uključujući tu Asteriksa, Torgala, Taličnog Toma… Osim što Korto nije nijedan od njih. Kao što rekoh, pomalo ga poznajem i sve nešto mislim da sada lenčari u Veneciji kao krajnjem ishodištu svih svojih lutanja. Uvek je pokazivao sentiment prema tom gradu. Samo se nadam se da se nije konačno skrasio zatvarajući poslednje poglavlje o lutalici koja sanja otvorenih očiju. Na kraju krajeva, treba verovati Hugu Pratu koji kaže: „Korta nisam ja stvorio. On živi.“

Na vama je da verujete ili ne verujete. Ja sam odavno s tim raščistio.

The post Korto Malteze je ponovo u Beogradu appeared first on 42 magazin.

Teško je verovati, bar nama u godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Tintina, to apsolutno remek-delo belgijskog genija Žorža Remija Eržea (nadimak Erže nastao je tako što je inicijale svog imena i prezimena okrenuo naopako ERŽE) koje uveliko nadilazi značaj devete umetnosti, ali je srazmerno vrlo malo onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Tintin nikada nije dosegao kultni status jednog Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga ili Alana Forda… Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim simpatičnim i nespretnim novinarom sretali tek sporadično na stranicama žanrovski profilisanih Eks Almanaha i Politikinog Zabavnika i kroz nekoliko hrabrih ali komercijalno neuspešnih pokušaja Dečjih novina i izdavačke kuće IPS da nam bar malo približe Eržeovu magiju. Tintin nas je beskrajno zabavljao, bezglavo jureći iz avanture u avanturu, ali smo ga i isto tako lako zaboravljali do sledećeg, možda, i slučajnog susreta. Utoliko je značajniji naum Izdavačke kuće Darkwood da nam kroz osam knjiga, od kojih su se prve dve pojavile ovih dana, predstavi kompletan opus Tintinovih pustolovina.

Svejedno, mora biti da je reč o nekakvom prokletstvu kada se zna da se ni u čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije „zapatio“ strip koji je preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, koji je Stiven Spilberg tako uspešno ekranizovao 2011. godine, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, čak urađena i pozorišna predstava, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija, umetnost koju u Belgiji smatraju nacionalnim dobrom, a njegov autor dobio je i sopstveni muzej. Istovremeno, francuski parlament vodio je debatu da li su Tintinova politička uverenja na levom li desnom spektru. Šta tek reći o tome da je Šarl de Gol izjavio da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad. Uostalom, o tome kakvo mesto u svetu umetnosti ima Tintin možda najbolje svedoči činjenica da je samo jedna tabla mitskog albuma Šetnja po Mesecu na aukciji u Parizu prodata za „tričavih“ 1,55 miliona evra.

Čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku

Sva ova silna priznanja ostaju u senci činjenice da je Erže kroz ingeniozno svedeni crtež i duhovito pisani scenario stvorio briljantni atlas u slikama, neponovljivo svedočanstvo o 20. veku, stoleću u kome je civilizacija najviše napredovala, ali doživela i najveće ponore u svojoj istoriji. Autor, lukavo i spretno, secira i nemilosrdno kritikuje najvažniji događaje minulog veka, provodeći nas elegantno i bez želje da opseni kroz kulture, običaje i specifičnosti različitih nacija.

Erže svog junaka najpre šalje u okruženje Staljinovog Sovjetskog Saveza u sopstvenoj viziji Potemkinovih sela, preko Konga, tadašnje belgijske kolonije, do Amerike u vreme Velike depresije, gde će se Tintin sresti sa Al Kaponeom. Nespretni i dobronamerni reporter će putovati Južnom Amerikom, Škotskom, biće svedok japanske okupacije Mandžurije, hodaće Mesecom 15 godina pre Nila Armstronga, biće upleten u hladnoratovski špijunski triler, a nemirni duh će ga dovesti i na prostore Balkana, u izmaštanu zemlju Sildaviju, baš kao što neće mimoići ni fašističku Borduriju, čiji je lider Mistler neskrivena aluzija na nacističkog vođu Adolfa Hitlera i italijanskog fašistu Benita Musolinija.

Danas, u Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana

Sa ove vremenske distance, čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku. Jer šta bi naivni novinar radio danas u eri digitalnih medija, lažnih vesti koje postaju postfaktualna stvarnost i propagandnoj mašineriji gebelsovskog tipa. Sasvim sigurno se ne bi snašao u korporativnom novinarstvu kome je profit jedino merilo stvari, nevešto bi se pitao šta je skriveni pi-ar i kako je nestala prava novinarska priča. Nije teško pretpostaviti da bi vrlo brzo postao tehnološki višak ili politički nepodoban.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

Iako ga Erže nijednog trenutka nacionalno ne određuje, Tintin živi u Briselu, današnjem sedištu Evropske unije. Teror političke korektnosti učinio bi ga nepoželjnim u „evropskoj prestonici“. Teško je zamisliti da bi bio na strani briselskih birokrata iskreno zabrinutih jedino za budućnost sopstvenih zadnjica, a malo je verovatno da bi držao stranu i dolazećim nacionalnim desničarima. Bio bi šokiran činjenicom da o Kosovu pregovaraju albanski ratni zločinci i srpski ratni huškači. U najboljoj varijanti bio bi, kao apatrdi, deportovan u neki migrantski kamp, zgranut da je svet, lišen bilo kakve empatije, postao još gore mesto za život nego u njegovo vreme.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije se „zapatio“strip preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija

U Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana. Ne bi razumeo zašto je na Bliskom istoku važnije ratovati nego živeti u miru i kako se desilo da na čarobnom Levantu jasmini dobiju boju krvi. Ako ga ne bi ubili ekstremisti Islamske države, sigurno bi završio u turskom zatvoru kao zaverenik koji je upleten u pokušaj državnog udara na Erdogana. Veselilo bi ga što je na Kubi bar neko „pretekao“ od porodice Kastro, ali bi Raula sigurno pitao šta to bi s revolucijom?

Jedino što ga ne bi iznenadilo jeste ponovni obilazak Sildavije, izmaštane zemlje na Balkanu. Tu se, zna to Tintin, vekovima stvari ne menjaju. Možda dobijaju drugačije pojavne oblike, ali narativ je isti. Razumeo bi dobro da smo složni u tome da se ni oko čega ne slažemo, da smo taoci sopstvenih mitova po meri lične interpretirane istorije, da ne verujemo jedni drugima, a da je ono što dolazi iza nepoverenja nasilje. To što se ponekom u tranzicionoj okretnosti u međuvremenu dogodio džip, đakuzi ili uspešna of-šor kompanija ne znači da u prvoj narednoj podeli karata iz njega neće ponovo proviriti varvarin.

Šarl de Gol izjavio je da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad

Nije ta mala tačka na planeti koja mu je još jedino poznata dovoljna za nove avanture. Osim toga, čovek, iako mladolik, ima već devedeset leta, a to nije baš doba u kojem se lako prihvataju krupne promene. Naposletku, ovako će biti bolje – oni koji ga poznaju odranije imaće zadovoljstvo da još jednom zajedno prođu kroz sve one divne avanture. Opet, onima koji su ga tek upoznali biće sjajan vodič kroz duhovitu povest veka koji su tek okrznuli ili o njemu samo slušali.

The post Devet decenija Tintina, novinara kome se poklonio i Šarl de Gol appeared first on 42 magazin.