Sve je bilo jasno nakon prvih sat vremena prve sezone serije Senke nad Balkanom – reditelj Dragan Bjelogrlić napravio je produkcijski i narativni iskorak kakav u domaćoj dramaturgiji nije viđen u poslednjih tridesetak godina.

Nije da se tako nešto nije očekivalo od reditelja koji potpisuje romantizovano i sentimentalno viđenje zaboravljenog uspeha srpskog fudbala u filmu i seriji Montevideo, Bog te video i kao izvršni producent sjajnu seriju Vratiće se rode, ali Bjelogrlić je u Senkama nad Balkanom ponudio mračni, na momente i jezivi psihološki triler međuratnog Beograda u kome se prepliću politički interesi, neskrivena nacionalna mržnja, čitava mreža kriminalaca, ubica i secikesa, surovi belogardejci, dekadentni i pervertirani svet visoke klase, okultni simboli i rituali… Reč je o briljantnom prikazu alternativne ili, ako je tako jednostavnije, skrivane istorije, i to onog perioda na koji smo, kao zemlja pobednik u Velikom ratu, tako ponosni.

Zato i ne čudi što je dve godine nakon prikazivanja prve sezone, desetine hiljada ljudi u samo nekoliko dana aktiviralo opciju gledanja svih epizoda nastavka serijala na internet platformama. U svakom slučaju Senke nad Balkanom 2, izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije.

I dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, uz punu svest da ovakve liste sadrže dozu subjektivnog, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke nad Balkanom, sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena.

Grlom u jagode (1976)

Kada mi je svojevremeno reditelj Srđan Karanović u jednom davnom intervjuu na pitanje zašto u seriji nema 1968. godine i prikaza velikih studentskih demonstracija, bez imalo ustezanja odgovorio da su tako tražile komunističke vlasti i da su on i koscenarista Rajko Grlić posle dugog razmišljanja odlučili da žrtvuju tu epizodu zarad čitavog materijala, priznajem da sam pomislio da je reč o svojevrsnom oportunizmu. Mnogo godina kasnije, eto ponovo priznajem, zahvalan sam im na toj odluci. Zašto? Zato što su nam Karanović i Grlić ponudili nostalgično viđenje i fetišizaciju jednog vremena i jedne generacije, ali su to uradili s mnogo ljubavi, topline, ironije, sete i osećaja promašenosti koji nas sve bar ponekad pronađe. Grlom u jagode su utopija o „socijalističkom raju“ koji nam je ponuđen, maštarija o tome da ćemo i sami nalikovati velikom svetu, šareno ogledalo kapitalističkog Zapada na komunističkom Istoku. Nismo se ni nakon svih ovih decenija mnogo pomerili, zaglavljeni u tranziciji, prepoznavali smo u sopstvenom okruženju Baneta Bumbara, Rubirozu, Ušketa, Gocu, Čombeta… Zato su i onima koji su samo slušali o igrankama na Kališu, prvim pločama i Radio Luksemburgu, odlascima u Trst po farmerke ovi likovi tako poznat i bliski.

Šta je bilo posle? Bolje da nikada nismo saznali odgovor na najpoznatije pitanje serije koju nam je Srđan Karanović servirao u filmu Jagode u grlu, skoro deceniju kasnije.

Kada zamirišu Jagode, zamiriše život!

Više od igre (1977)

Sve i da je reditelj Zdravko Šotra kroz karijeru imao samo brljotine, a nije da ih nema onoliko, serija koja se odigrava u izmaštanoj srpskoj varošici Gradini između dva rata dovoljna je za otkup grehova. Reč je o izuzetnom prikazu građanske Srbije i zato ne čudi što je dve godine odležala u bunkeru. Tadašnjim komunističkim vlastima nikako se nije dopala ta promocija pristojnosti i koegzistencije klasnih neprijatelja. Ključna zamerka bilo je to što nije „dovoljno jasno prikazana progresivna uloga Partije“. Naravno, prećutali su da se serija na suptilan način obračunava i s vremenom diktature Aleksandra Karađorđevića. Rivalstvo između lokalnih klubova Građanskog i Radničkog samo potcrtava dolazeće vreme velikih deoba uoči nemačke okupacije.

Vratiće se rode (2007)

Briljantni prikaz preživljavanja u tranzicionoj Srbiji. Glavni protagonisti Švaba (Nikola Đuričko) i Ekser (Dragan Bjelogrlić) već samim porodičnim i socijalnim miljeom iz kojeg dolaze predodređeni su za gubitnike. Reditelj Goran Gajić ponudio nam je dramu osmišljenu u vremenima kada visokoparne parole brendiranih udarnika privatizacije bivaju ogoljene kao crnohumorna stvarnost. Nema šablonizirane uzvišene ideje vodilje poput borbe za pravdu i neustrašivih heroja, ali nema ni nepobedivog neprijatelja koji se uvek vraća jači i opasniji. I šta ostaje? Ostaje, naravno, nada jer se u Barandu vraćaju rode. „A gde su rode, tu je i dobro“, kazuje seoski hroničar Milenko (Branimir Brstina).

Sivi dom (1986)

Maestralna egzistencijalna drama reditelja Darka Bajića i scenariste Gordana Mihića koja se u najširem smislu gledano bavi problemom maloletničke delinkvencije sveprisutnim i u ovim vremenima. Građa za scenario, prema medijskim navodima, prikupljena je na osnovu istinitih priča. Snažni prikaz unutrašnjih sukoba i individualnih lomova ukazuje na razorenu porodicu kao naličje maloletničke delinkvencije. Smela i sumorna naracija jasno sugerišu da je delinkvencija simptom duboko bolesnog društva. I da ne zaboravimo, dodatni bonus koji ide uz seriju jeste nezaboravna pesma Sve što želim u ovom trenutku grupe Far.

Jutro će promeniti sve (2018)

Neuobičajeno hrabar iskorak RTS-a koji se nakon beskrajnih saga u ruralnom okruženju osmelio da emituje urbanu priču o generaciji koja je odrasla u beznađu devedesetih, srpskih milenijalaca – dovoljno mladih da ne odustanu od života, ali i dovoljno stasalih za gubitak svih iluzija. Generacijska melodrama jedinstvene estetike prati život četvoro urbanih prijatelja zašlih u tridesete godine koji pretresaju egzistencijalne dileme, ispituju granice seksualnosti i sindrom prisilno produženog detinjstva. Sama činjenica da su autori Vladimir Tagić i Goran Stanković snimali na više od 300 lokacija i da kroz seriju prolazi preko 200 glumaca govori da je reč o poduhvatu koji nije ni nalik ostatku srpske televizijske produkcije. Gradski duh i univerzalni problemi upakovani u neodoljivu poetiku gubitništva.

Goran Stanković i Vladimir Tagić: Samo budite strpljivi – jedno jutro će promeniti sve

The post Senke nad najboljim domaćim serijama appeared first on 42 magazin.

U svakom slučaju, nisam očekivao neki preterano emotivni trip. U vreme kada sam živeo u Pragu patio sam za Beogradom, prijateljima, porodicom, nervirala me češka sitničavost, ponekad i neprikrivena ksenofobija, bio sam pomalo zavidan zbog činjenice da Prag nikada nije rušen. Za razliku od mog Beograda. Cinično sam se odnosio prema činjenici da su tokom Drugog svetskog rata podigli ustanak 5. maja 1945, a da se Hitler ubio pet dana ranije, dakle, kada je odavno sve bilo jasno. Prepričavao sam anegdotu sa češkim poznanikom koji je igrom slučaja završio gimnaziju u Novom Sadu i koji mi je u jednom kvaziistorijskom naklapanju pojasnio kako su Srbi ludi jer ih je sa svakim ratom sve manje, dok kod Čeha stvari stoje potpuno suprotno: „Kako koji okupator stigne, muškarci dižu ruke a žene noge i uvek smo na broju“, saopštio mi je kroz smeh za njega ovu neopozivu činjenicu. Nije me bilo briga za Zlatni grad, istočni Pariz, kako su ga nazivali, za osam miliona turista koji se svake godine tiskaju i škljocaju skupim foto-aparatima ostavljajući sedam milijardi dolara godišnje, nisam mario za Kafku, Smetanu, Nerudu, Rudolfinum, impresivne gotske građevine i ostale znamenitosti iako sam ih sve posetio. Jednostavno, nisam bio svestan da sam u tom gradu proživeo neke od najlepših godina života. Osim toga, sedamnaest godina je u današnjem ubrzanom svetu čitava epoha. Čak i ako je bilo nekih emocija, odavno su izbledele, mislio sam prihvatajući to putovanje.

Prvi znaci panike pojavili su se kada je avion počeo da se spušta ka pisti Aerodroma Vaclav Havel, ja ga pamtim pod starim imenom Ruzinje. U stomaku sam osetio dodir hladnog metala i znao sam da sam olako doneo odluku da se vratim. Bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne rutinska šetnja gradom za koji sam bio uveren da mi ne znači mnogo. Baš kao što sam znao da neću ići ponovo da gledam Starogradski trg, astronomski sat Orloj, Hradčane, kraljevske rezidencije, katedrale Svetog Vida, Vaclava i Vojtheha, Zlatnu ulicu, u kojoj je jedno vreme živeo Franc Kafka… Imao sam svoje intimnu putanju i toponime koje sam želeo ponovo da vidim.

Na mojoj listi vrlo visoko stoji pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a u kojoj su najobičniji četvrtasti drveni stolovi bez stolnjaka i iste takve stolice, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam

Prve večeri, odmah nakon što smo bacili torbe u hotelske sobe, odveo sam kolege u jedan restoran. Prepoznao me konobar, čovek odnekud iz Vojvodine, nisam mogao tačno da se setim odakle. Zajedno smo delili prve, teške gastarbajterske dane radeći u prodavnici srebra u blizini Karlovog mosta kod nekog tipa iz Beograda koji je držao nekoliko takvih šopova. Preda mnom je pukao jedan zaboravljeni svet, likovi iz prošlog života, mahom pošten svet koji se sklanjao pred Srbijom devedesetih. Pili smo besomučno, mi za stolom, on s nogu između dve porudžbine u pretrpanom restoranu…

Ujutru, mamuran, nekako sam uspeo da složim mapu mojih toponima, odlučio sam da prvo obiđem Lenonov zid, jednu od retkih stvari koja mi je promakla u tih nekoliko praških godina. Put je neizbežno vodio kroz turistički najgušće nabijen deo Starogradskog trga, pa kroz uličicu u kojoj je nekada bila „moja radnja“ sa srebrom preko Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, za koji je vezana jedna legenda. Prema tom predanju, par koji se poljubi na sredini mosta ostaće zauvek zajedno. Nisam mogao da se setim da li smo to uradili, sedamnaest godina je čitava večnost… Odmah u utrobi Karlovog mosta, malo s desne strane primetio sam vrevu. Znao sam da sam blizu. Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980. godine, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma. U tih devet godina – do Plišane revolucije trajalo je nadmetanje policije, koja je uporno farbala zid u sivo – onako kako je izgledala i svakodnevica, i nepoznatih uličnih umetnika, koji su sa istom upornošću iznova vraćali Lenona, poručujući da vreme totalitarizma polako ističe. Sovjetski Savez se ljuljao pod teretom sopstvenih protivrečnosti, Gorbačovljeva perestrojka i glasnost bili su samo eufemizam za kraj jedne imperije. Nakon pada komunizma 1989, zid je postao atrakcija, a 2014. godine uz obeležavanje četvrt veka Plišane revolucije grupa studenata likovne akademije ga je ponovo prefarbala uz objašnjenje da je rat odavno gotov i da na zidu sada treba da budu ispisivane poruke nove generacije. Nije pomoglo, Lenon se ponovo zapatio, psihodeličan i šareniji nego ikad. Tog jutra, tip sa akustičnom gitarom vozio je, učinilo mi se možda i zbog mamurluka, zloslutno sladunjavu stvar iz kamenog doba. Nisam siguran, čini mi se da je to bila Michelle. Stavio sam nekoliko evra u kutiju i na zarđalom češkom zamolio da zasvira ništa manje zašećerenu Yesterday. Nekoliko Japanki ljubazno me je pitalo da ih slikam za uspomenu, imao sam toliko pristojnosti da odslušam pesmu koju sam tražio. Zaobišao sam Lenonov kafe u blizini i zaključio da mi turisti ništa manje ne idu na nerve nego pre sedamnaest godina.

Prema predanju, par koji se poljubi na sredini Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, ostaće zauvek zajedno

Narednog dana kolege s jedne televizije koje su radile reportažu o praškim znamenitostima zamolile su me da budem jedan od sagovornika imajući u vidu upravo činjenicu da sam živeo u češkoj prestonici. Izabrao sam ikoničnu kafanu Slavija, smeštenu odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije, i mesto koje u svojih skoro 140 godina pamti svašta – od Rilkeovih stihova do Masarikovih poseta i Havelovih zavereničkih planova. Pričao sam kako je našim rediteljima Milan Kundera predavao književnost 20. veka i kako je Goran Marković u jednom intervjuu prepričao dogodovštinu s predavanja. „Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira „tog Nemca“. Uostalom, rekao je kolega, Nemci su završili kao fašisti. „Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam“, odgovorio je Kundera. Govorio sam im o dokumentarcu Nedostaje mi Sonja Heni, u kome je, pored naših velikih reditelja Karpa Godine, Puriše Đođevića i Dušana Makavejeva, snimao i Miloš Forman. Čitao sam za potrebe reportaže odlomak iz Kafkinog Zamka na češkom, knjige koju je koleginica kupila u nekoj antikvarnici, nespretan kakav jesam stigao sam i da polomim jeftinu, kičersku i beskrajno neodoljivu figuru Švejka koju sam kupio tog dana, lika iz romana Jaroslava Hašeka, a koji je trebalo da čitavu priču učini autentičnijom. Bilo mi je žao Švejka, kolege su ga zadržale za sebe, a ja sam sutradan kupio istog takvog. Dugo nakon što su isključili kamere, ostao sam da sedim i ispijam bljutavu imitaciju espresa. Svejedno, beskrajno sam uživao.

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio

Na mojoj listi, vrlo visoko stajala je pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a koja se sastoji od najobičnijih četvrtastih drvenih stolova bez stolnjaka i istih takvih stolica, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam. Češka ikona, pisac Bohumil Hrabal bio je redovan gost, baš kao i Vaclav Havel ili čuveni fudbaler Antonin Panenka, tvorac najčuvenijeg penala u istoriji fudbala. Određeni dani bili su rezervisani za češku hokejašku reprezentaciju koja je tukla Ruse na Olimpijadi, što je daleko nadilazilo sportski značaj. Kada je Havel postao predsednik, baš tu je odveo na pivo tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona. Mogli ste da pokušate da rezervišete, ali to je išlo teško ili nikako. Dopadalo mi se i to što su Česi tu bili ono što zaista jesu – nacija koja je i u vreme najjače represije uspela da sačuva duh građanske tradicije i tihog otpora. Konobari tu turistima upadljivo neljubazno objašnjavaju kako nema mesta, a na internet strani pivnice možete naći više nego jasnu poruku: „Ne dolazite!“ Provukao sam se ovog puta s nekoliko rečenica češkog, ali tek nakon što sam prošao test poznavanja Praga koji je trebalo da ih uveri da sam zaista neko vreme bio žitelj njihovog grada. Nije da su me ljubazno gledali, ali nije ni da me je bilo briga, pio sam pivo, može biti, na stolici na kojoj je Hrabal u glavi slagao stranice romana Služio sam engleskog kralja.

Kafana Slavija, smeštena odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto je gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio. U donjem, koncertnom delu, koji se takođe nimalo nije promenio, još je mirisalo na sinoćnu svirku. Smešten na Maloj strani, s druge strane Karlovog mosta, klub je sve ono što možete da zamislite kada pomislite na džez. Mračan, skučen, intiman, zadimljen, uz zvuk instrumenata koji kao da dolaze iz obližnjeg slivnika. Tu sam slušao Džefa Balarda, bubnjara koji je tokom karijere svirao sa Rejom Čarlsom, Petom Metenijem i Čikom Korijom, sjajnog pijanistu Breda Meldaua, i nezaboravnu soul pevačicu Šeron Džouns. Uostalom, tu sam proslavio jednu od najlepših novih godina. Ne sećam se više ko je svirao, meni je izgledalo kao da slušam muziku iz bas saksofona Jozefa Škvoreckog, tog manifesta slobode u nacističkoj i sovjetskoj diktaturi. Ljudi su napolju panično pričali o milenijumskoj bubi, a mi smo se besomučno nalivali irskim viskijem, smejali se s nepoznatim strancima i kad god smo to mogli, vraćali se Malom Glenu.

Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma

Za kraj putovanja ostavio sam Trg mira (Namjesti miru), predivni skver samo malo izvučen iz najužeg turističkog jezgra. Nisu razlog ni fino poređane betonske staze koje sa svih strana na kraju tvore krug na ulazu u impresivnu neogotičku Crkvu Svete Ljudmile, ni zelene površine između staza, ni tramvaji koji vas zvonko podsećaju na duh starog Praga. Razlog je sasvim druge prirode. U Pragu decembarski jezik s Vltave ume da bude debeo, jak i probija do kostiju. Jednog takvog decembra u Pragu, u kojem sneg skoro nikada ne pada, video sam, čini mi se, najkrupnije pahulje u životu. Novca je bilo koliko za čaj u obližnjem kafeu i tramvajsku kartu za besomučnu vožnju i razgledanje grada. Ali je pogled na taj trenutak bio besplatan, a stvari u životu bezuslovne. Seo sam u isti kafe, samo što više ništa nije bilo isto. Ni tada ni sada, sedamnaest godina kasnije, nisam ušao u Crkvu Svete Ljudmile.

Bilo bi previše. Čak i za Prag.

The post 42 sata u Pragu: Moj intimni vodič – 17 godina kasnije appeared first on 42 magazin.