U svakom slučaju, nisam očekivao neki preterano emotivni trip. U vreme kada sam živeo u Pragu patio sam za Beogradom, prijateljima, porodicom, nervirala me češka sitničavost, ponekad i neprikrivena ksenofobija, bio sam pomalo zavidan zbog činjenice da Prag nikada nije rušen. Za razliku od mog Beograda. Cinično sam se odnosio prema činjenici da su tokom Drugog svetskog rata podigli ustanak 5. maja 1945, a da se Hitler ubio pet dana ranije, dakle, kada je odavno sve bilo jasno. Prepričavao sam anegdotu sa češkim poznanikom koji je igrom slučaja završio gimnaziju u Novom Sadu i koji mi je u jednom kvaziistorijskom naklapanju pojasnio kako su Srbi ludi jer ih je sa svakim ratom sve manje, dok kod Čeha stvari stoje potpuno suprotno: „Kako koji okupator stigne, muškarci dižu ruke a žene noge i uvek smo na broju“, saopštio mi je kroz smeh za njega ovu neopozivu činjenicu. Nije me bilo briga za Zlatni grad, istočni Pariz, kako su ga nazivali, za osam miliona turista koji se svake godine tiskaju i škljocaju skupim foto-aparatima ostavljajući sedam milijardi dolara godišnje, nisam mario za Kafku, Smetanu, Nerudu, Rudolfinum, impresivne gotske građevine i ostale znamenitosti iako sam ih sve posetio. Jednostavno, nisam bio svestan da sam u tom gradu proživeo neke od najlepših godina života. Osim toga, sedamnaest godina je u današnjem ubrzanom svetu čitava epoha. Čak i ako je bilo nekih emocija, odavno su izbledele, mislio sam prihvatajući to putovanje.

Prvi znaci panike pojavili su se kada je avion počeo da se spušta ka pisti Aerodroma Vaclav Havel, ja ga pamtim pod starim imenom Ruzinje. U stomaku sam osetio dodir hladnog metala i znao sam da sam olako doneo odluku da se vratim. Bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne rutinska šetnja gradom za koji sam bio uveren da mi ne znači mnogo. Baš kao što sam znao da neću ići ponovo da gledam Starogradski trg, astronomski sat Orloj, Hradčane, kraljevske rezidencije, katedrale Svetog Vida, Vaclava i Vojtheha, Zlatnu ulicu, u kojoj je jedno vreme živeo Franc Kafka… Imao sam svoje intimnu putanju i toponime koje sam želeo ponovo da vidim.

Na mojoj listi vrlo visoko stoji pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a u kojoj su najobičniji četvrtasti drveni stolovi bez stolnjaka i iste takve stolice, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam

Prve večeri, odmah nakon što smo bacili torbe u hotelske sobe, odveo sam kolege u jedan restoran. Prepoznao me konobar, čovek odnekud iz Vojvodine, nisam mogao tačno da se setim odakle. Zajedno smo delili prve, teške gastarbajterske dane radeći u prodavnici srebra u blizini Karlovog mosta kod nekog tipa iz Beograda koji je držao nekoliko takvih šopova. Preda mnom je pukao jedan zaboravljeni svet, likovi iz prošlog života, mahom pošten svet koji se sklanjao pred Srbijom devedesetih. Pili smo besomučno, mi za stolom, on s nogu između dve porudžbine u pretrpanom restoranu…

Ujutru, mamuran, nekako sam uspeo da složim mapu mojih toponima, odlučio sam da prvo obiđem Lenonov zid, jednu od retkih stvari koja mi je promakla u tih nekoliko praških godina. Put je neizbežno vodio kroz turistički najgušće nabijen deo Starogradskog trga, pa kroz uličicu u kojoj je nekada bila „moja radnja“ sa srebrom preko Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, za koji je vezana jedna legenda. Prema tom predanju, par koji se poljubi na sredini mosta ostaće zauvek zajedno. Nisam mogao da se setim da li smo to uradili, sedamnaest godina je čitava večnost… Odmah u utrobi Karlovog mosta, malo s desne strane primetio sam vrevu. Znao sam da sam blizu. Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980. godine, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma. U tih devet godina – do Plišane revolucije trajalo je nadmetanje policije, koja je uporno farbala zid u sivo – onako kako je izgledala i svakodnevica, i nepoznatih uličnih umetnika, koji su sa istom upornošću iznova vraćali Lenona, poručujući da vreme totalitarizma polako ističe. Sovjetski Savez se ljuljao pod teretom sopstvenih protivrečnosti, Gorbačovljeva perestrojka i glasnost bili su samo eufemizam za kraj jedne imperije. Nakon pada komunizma 1989, zid je postao atrakcija, a 2014. godine uz obeležavanje četvrt veka Plišane revolucije grupa studenata likovne akademije ga je ponovo prefarbala uz objašnjenje da je rat odavno gotov i da na zidu sada treba da budu ispisivane poruke nove generacije. Nije pomoglo, Lenon se ponovo zapatio, psihodeličan i šareniji nego ikad. Tog jutra, tip sa akustičnom gitarom vozio je, učinilo mi se možda i zbog mamurluka, zloslutno sladunjavu stvar iz kamenog doba. Nisam siguran, čini mi se da je to bila Michelle. Stavio sam nekoliko evra u kutiju i na zarđalom češkom zamolio da zasvira ništa manje zašećerenu Yesterday. Nekoliko Japanki ljubazno me je pitalo da ih slikam za uspomenu, imao sam toliko pristojnosti da odslušam pesmu koju sam tražio. Zaobišao sam Lenonov kafe u blizini i zaključio da mi turisti ništa manje ne idu na nerve nego pre sedamnaest godina.

Prema predanju, par koji se poljubi na sredini Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, ostaće zauvek zajedno

Narednog dana kolege s jedne televizije koje su radile reportažu o praškim znamenitostima zamolile su me da budem jedan od sagovornika imajući u vidu upravo činjenicu da sam živeo u češkoj prestonici. Izabrao sam ikoničnu kafanu Slavija, smeštenu odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije, i mesto koje u svojih skoro 140 godina pamti svašta – od Rilkeovih stihova do Masarikovih poseta i Havelovih zavereničkih planova. Pričao sam kako je našim rediteljima Milan Kundera predavao književnost 20. veka i kako je Goran Marković u jednom intervjuu prepričao dogodovštinu s predavanja. „Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira „tog Nemca“. Uostalom, rekao je kolega, Nemci su završili kao fašisti. „Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam“, odgovorio je Kundera. Govorio sam im o dokumentarcu Nedostaje mi Sonja Heni, u kome je, pored naših velikih reditelja Karpa Godine, Puriše Đođevića i Dušana Makavejeva, snimao i Miloš Forman. Čitao sam za potrebe reportaže odlomak iz Kafkinog Zamka na češkom, knjige koju je koleginica kupila u nekoj antikvarnici, nespretan kakav jesam stigao sam i da polomim jeftinu, kičersku i beskrajno neodoljivu figuru Švejka koju sam kupio tog dana, lika iz romana Jaroslava Hašeka, a koji je trebalo da čitavu priču učini autentičnijom. Bilo mi je žao Švejka, kolege su ga zadržale za sebe, a ja sam sutradan kupio istog takvog. Dugo nakon što su isključili kamere, ostao sam da sedim i ispijam bljutavu imitaciju espresa. Svejedno, beskrajno sam uživao.

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio

Na mojoj listi, vrlo visoko stajala je pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a koja se sastoji od najobičnijih četvrtastih drvenih stolova bez stolnjaka i istih takvih stolica, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam. Češka ikona, pisac Bohumil Hrabal bio je redovan gost, baš kao i Vaclav Havel ili čuveni fudbaler Antonin Panenka, tvorac najčuvenijeg penala u istoriji fudbala. Određeni dani bili su rezervisani za češku hokejašku reprezentaciju koja je tukla Ruse na Olimpijadi, što je daleko nadilazilo sportski značaj. Kada je Havel postao predsednik, baš tu je odveo na pivo tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona. Mogli ste da pokušate da rezervišete, ali to je išlo teško ili nikako. Dopadalo mi se i to što su Česi tu bili ono što zaista jesu – nacija koja je i u vreme najjače represije uspela da sačuva duh građanske tradicije i tihog otpora. Konobari tu turistima upadljivo neljubazno objašnjavaju kako nema mesta, a na internet strani pivnice možete naći više nego jasnu poruku: „Ne dolazite!“ Provukao sam se ovog puta s nekoliko rečenica češkog, ali tek nakon što sam prošao test poznavanja Praga koji je trebalo da ih uveri da sam zaista neko vreme bio žitelj njihovog grada. Nije da su me ljubazno gledali, ali nije ni da me je bilo briga, pio sam pivo, može biti, na stolici na kojoj je Hrabal u glavi slagao stranice romana Služio sam engleskog kralja.

Kafana Slavija, smeštena odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto je gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio. U donjem, koncertnom delu, koji se takođe nimalo nije promenio, još je mirisalo na sinoćnu svirku. Smešten na Maloj strani, s druge strane Karlovog mosta, klub je sve ono što možete da zamislite kada pomislite na džez. Mračan, skučen, intiman, zadimljen, uz zvuk instrumenata koji kao da dolaze iz obližnjeg slivnika. Tu sam slušao Džefa Balarda, bubnjara koji je tokom karijere svirao sa Rejom Čarlsom, Petom Metenijem i Čikom Korijom, sjajnog pijanistu Breda Meldaua, i nezaboravnu soul pevačicu Šeron Džouns. Uostalom, tu sam proslavio jednu od najlepših novih godina. Ne sećam se više ko je svirao, meni je izgledalo kao da slušam muziku iz bas saksofona Jozefa Škvoreckog, tog manifesta slobode u nacističkoj i sovjetskoj diktaturi. Ljudi su napolju panično pričali o milenijumskoj bubi, a mi smo se besomučno nalivali irskim viskijem, smejali se s nepoznatim strancima i kad god smo to mogli, vraćali se Malom Glenu.

Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma

Za kraj putovanja ostavio sam Trg mira (Namjesti miru), predivni skver samo malo izvučen iz najužeg turističkog jezgra. Nisu razlog ni fino poređane betonske staze koje sa svih strana na kraju tvore krug na ulazu u impresivnu neogotičku Crkvu Svete Ljudmile, ni zelene površine između staza, ni tramvaji koji vas zvonko podsećaju na duh starog Praga. Razlog je sasvim druge prirode. U Pragu decembarski jezik s Vltave ume da bude debeo, jak i probija do kostiju. Jednog takvog decembra u Pragu, u kojem sneg skoro nikada ne pada, video sam, čini mi se, najkrupnije pahulje u životu. Novca je bilo koliko za čaj u obližnjem kafeu i tramvajsku kartu za besomučnu vožnju i razgledanje grada. Ali je pogled na taj trenutak bio besplatan, a stvari u životu bezuslovne. Seo sam u isti kafe, samo što više ništa nije bilo isto. Ni tada ni sada, sedamnaest godina kasnije, nisam ušao u Crkvu Svete Ljudmile.

Bilo bi previše. Čak i za Prag.

The post 42 sata u Pragu: Moj intimni vodič – 17 godina kasnije appeared first on 42 magazin.

Teško je verovati, bar nama u godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Tintina, to apsolutno remek-delo belgijskog genija Žorža Remija Eržea (nadimak Erže nastao je tako što je inicijale svog imena i prezimena okrenuo naopako ERŽE) koje uveliko nadilazi značaj devete umetnosti, ali je srazmerno vrlo malo onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Tintin nikada nije dosegao kultni status jednog Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga ili Alana Forda… Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim simpatičnim i nespretnim novinarom sretali tek sporadično na stranicama žanrovski profilisanih Eks Almanaha i Politikinog Zabavnika i kroz nekoliko hrabrih ali komercijalno neuspešnih pokušaja Dečjih novina i izdavačke kuće IPS da nam bar malo približe Eržeovu magiju. Tintin nas je beskrajno zabavljao, bezglavo jureći iz avanture u avanturu, ali smo ga i isto tako lako zaboravljali do sledećeg, možda, i slučajnog susreta. Utoliko je značajniji naum Izdavačke kuće Darkwood da nam kroz osam knjiga, od kojih su se prve dve pojavile ovih dana, predstavi kompletan opus Tintinovih pustolovina.

Svejedno, mora biti da je reč o nekakvom prokletstvu kada se zna da se ni u čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije „zapatio“ strip koji je preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, koji je Stiven Spilberg tako uspešno ekranizovao 2011. godine, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, čak urađena i pozorišna predstava, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija, umetnost koju u Belgiji smatraju nacionalnim dobrom, a njegov autor dobio je i sopstveni muzej. Istovremeno, francuski parlament vodio je debatu da li su Tintinova politička uverenja na levom li desnom spektru. Šta tek reći o tome da je Šarl de Gol izjavio da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad. Uostalom, o tome kakvo mesto u svetu umetnosti ima Tintin možda najbolje svedoči činjenica da je samo jedna tabla mitskog albuma Šetnja po Mesecu na aukciji u Parizu prodata za „tričavih“ 1,55 miliona evra.

Čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku

Sva ova silna priznanja ostaju u senci činjenice da je Erže kroz ingeniozno svedeni crtež i duhovito pisani scenario stvorio briljantni atlas u slikama, neponovljivo svedočanstvo o 20. veku, stoleću u kome je civilizacija najviše napredovala, ali doživela i najveće ponore u svojoj istoriji. Autor, lukavo i spretno, secira i nemilosrdno kritikuje najvažniji događaje minulog veka, provodeći nas elegantno i bez želje da opseni kroz kulture, običaje i specifičnosti različitih nacija.

Erže svog junaka najpre šalje u okruženje Staljinovog Sovjetskog Saveza u sopstvenoj viziji Potemkinovih sela, preko Konga, tadašnje belgijske kolonije, do Amerike u vreme Velike depresije, gde će se Tintin sresti sa Al Kaponeom. Nespretni i dobronamerni reporter će putovati Južnom Amerikom, Škotskom, biće svedok japanske okupacije Mandžurije, hodaće Mesecom 15 godina pre Nila Armstronga, biće upleten u hladnoratovski špijunski triler, a nemirni duh će ga dovesti i na prostore Balkana, u izmaštanu zemlju Sildaviju, baš kao što neće mimoići ni fašističku Borduriju, čiji je lider Mistler neskrivena aluzija na nacističkog vođu Adolfa Hitlera i italijanskog fašistu Benita Musolinija.

Danas, u Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana

Sa ove vremenske distance, čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku. Jer šta bi naivni novinar radio danas u eri digitalnih medija, lažnih vesti koje postaju postfaktualna stvarnost i propagandnoj mašineriji gebelsovskog tipa. Sasvim sigurno se ne bi snašao u korporativnom novinarstvu kome je profit jedino merilo stvari, nevešto bi se pitao šta je skriveni pi-ar i kako je nestala prava novinarska priča. Nije teško pretpostaviti da bi vrlo brzo postao tehnološki višak ili politički nepodoban.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

Iako ga Erže nijednog trenutka nacionalno ne određuje, Tintin živi u Briselu, današnjem sedištu Evropske unije. Teror političke korektnosti učinio bi ga nepoželjnim u „evropskoj prestonici“. Teško je zamisliti da bi bio na strani briselskih birokrata iskreno zabrinutih jedino za budućnost sopstvenih zadnjica, a malo je verovatno da bi držao stranu i dolazećim nacionalnim desničarima. Bio bi šokiran činjenicom da o Kosovu pregovaraju albanski ratni zločinci i srpski ratni huškači. U najboljoj varijanti bio bi, kao apatrdi, deportovan u neki migrantski kamp, zgranut da je svet, lišen bilo kakve empatije, postao još gore mesto za život nego u njegovo vreme.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije se „zapatio“strip preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija

U Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana. Ne bi razumeo zašto je na Bliskom istoku važnije ratovati nego živeti u miru i kako se desilo da na čarobnom Levantu jasmini dobiju boju krvi. Ako ga ne bi ubili ekstremisti Islamske države, sigurno bi završio u turskom zatvoru kao zaverenik koji je upleten u pokušaj državnog udara na Erdogana. Veselilo bi ga što je na Kubi bar neko „pretekao“ od porodice Kastro, ali bi Raula sigurno pitao šta to bi s revolucijom?

Jedino što ga ne bi iznenadilo jeste ponovni obilazak Sildavije, izmaštane zemlje na Balkanu. Tu se, zna to Tintin, vekovima stvari ne menjaju. Možda dobijaju drugačije pojavne oblike, ali narativ je isti. Razumeo bi dobro da smo složni u tome da se ni oko čega ne slažemo, da smo taoci sopstvenih mitova po meri lične interpretirane istorije, da ne verujemo jedni drugima, a da je ono što dolazi iza nepoverenja nasilje. To što se ponekom u tranzicionoj okretnosti u međuvremenu dogodio džip, đakuzi ili uspešna of-šor kompanija ne znači da u prvoj narednoj podeli karata iz njega neće ponovo proviriti varvarin.

Šarl de Gol izjavio je da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad

Nije ta mala tačka na planeti koja mu je još jedino poznata dovoljna za nove avanture. Osim toga, čovek, iako mladolik, ima već devedeset leta, a to nije baš doba u kojem se lako prihvataju krupne promene. Naposletku, ovako će biti bolje – oni koji ga poznaju odranije imaće zadovoljstvo da još jednom zajedno prođu kroz sve one divne avanture. Opet, onima koji su ga tek upoznali biće sjajan vodič kroz duhovitu povest veka koji su tek okrznuli ili o njemu samo slušali.

The post Devet decenija Tintina, novinara kome se poklonio i Šarl de Gol appeared first on 42 magazin.