Kada je 2012. godine u Muzeju Jugoslavije bila priređena izložba Tehnika narodu, mogli smo da se prisetimo davnih, srećnih dana i vidimo uređaje koji su se u većinu domova SFRJ uselili sedamdesetih i osmdesetih godina prošlog veka. U isto vreme bili smo svesni da su u našim porodičnim kućama, kod babe i dede ili roditelja, patinirani šustiklama, još izloženi primerci za 20. vek napredne tehnologije.

Sećam se i te neke godine početkom novog milenijuma kada nisu baš svi imali kompjuter, mobilni telefon i flet televizor. Imali smo diskmene, MP3 uređaje i gomile diskova. I bilo nam je lepo. Za one koji se sećaju, bilo je to vreme kada se kao obavezna komponenta PS-ja pazario i rezač, pa se dupliralo, kopiralo, bekapovalo; vreme kada je tek poneko još koristio flopi, što nije moglo da prođe bez podsmeha.
Ja sam na primer za svoj prvi PC podigla kredit. Prvi u životu. Godinu dana sam otplaćivala mašinu na kojoj sam uglavnom koristila Word, analogni krkrkrrrrkr internet i surround zvučnike, za filmove, koncerte i video-klipove koje sam dovlačila na CD-ovima. Dve stvari tad nisam znala – da će ta, tada supermašina za samo deceniju postati elektronski otpad i da će kredit postati moj dugogodišnji kamen oko vrata (uz šta se bolje rimuje rata).

Sve rate sam uredno otplatila i nakon toga podigla još nekoliko kredita, između ostalog (i) za druge tehničke novotarije. A kompjuter? Pa, tastatura je odavno bačena, kućište takođe, a eno monitora na terasi oblepljenog celofanom za pucketanje, čekam neku prvu subotu u mesecu da ga spustim kraj kontejnera pa da ga odnese služba koja prikuplja kabasti otpad. Nisam horder (valjda), ali sećam se jedne subote kada sam do kontejnera spustila ogromni katodni televizor (dijagonale 72 cm), počela je kiša, gledala sam sa terase kako TV kisne, kako mokar ulazi u nepokrivenu prikolicu kamiončića i kreće put deponije. Ma nisam plakala, ali lamentirala sam nad vremenom potrošenim na nešto čija će materijalizacija jednoga dana završiti na đubrištu. I bilo mi je žao nas, skoro svih, potrošača koji vole da sebe ulažu u stvari koje umiru. Sve dok i sami ne skončaju. I malo sam počela da razumem i babe i dede, pa i roditelje, koji se jako teško odriču stvari.

Na primer, moja majka još na polici iznad TV-a drži video-rikorder (valjda je Hitachi) i poseban uređaj za premotavanje kaseta na početak (u video-klubovima su za nepremotanu kasetu naplaćivali kaznu). Na rikorderu stoji bend porcelanskih figurica – anđela. U dubini ormana, koji retko ko otvara, čame i VHS kasete. Na krovu naše kuće još stoji satelitska antena, koju smo u vreme dva-tri kanala voleli zbog MTV-ja i nekolicine stranih TV stanica, a nije uključena dve decenije. Ništa od toga se ne dira, ne sklanja i ne baca, i čuva uspomenu na pokojnog oca koji je voleo da kupi, da ima.

Nedavno sam u petstotom prevrtanju po kutijama našla bezmalo 15 punjača za razne vrste mobilnih, pa foto-aparat, diskmen, vokmen je odavno u delovima završio na deponiji, nekoliko pari slušalica, manjih i većih, pokidanih i čitavih, nekoliko MP3 uređaja. Kutija sa diskovima i još jedna kutija sa diskovima, koje čame na terasi odmah pokraj zaštićenog PC monitora, zrele su za reciklažu i DIY improvizaciju.

I da, DVD plejer nisam uključila deset godina, poslednji put reprodukovao je pesmice kada sam u kući imala dve bebe i kad sam im preko DVD-ja priključenog na retro pojačalo puštala Lakovića i Kolibi. Sada ga koristim kao postament za TV, niska mi je polica. Na zvučniku od pojačala držim cveće.

Moji klinci su peti razred, do sada su već uspeli da pokvare po dva tableta, po dva mobilna telefona, treba im nova grafička karta, Sony 2 im je đubre jer svi imaju četvorku. Od kamerice donedavno korišćene za Skype napravljena je instalacija, slušalice moraju da imaju mikrofon, ove obične vise obešene o kvake, a internet mora da ima takav protok da nesmetano mogu da se umreže na Fortnite sa drugarima. Razumem, nosi ih 21. vek. A mene ne nosi nostalgija već pitanje kuda to vodi?
Uz svest da ću ostati bez odgovora, podelila sam to svoje zapažanje sa kolegama i u znak poštovanja prema svim trenucima života uloženim u gažete i uređaje koji kad-tad završe svoj vek – proglasila sam ih postavkom u mom Kućnom muzeju tehnike.
A onda smo razmenili vizuelne utiske fotografišući telefonima šta ko u kući ima i čuva. Svako je dao svoj muzejski doprinos, neki od eksponata još rade, a Slobodin usisivač je neuništiva sprava.

Ovo je 42 muzej malih kućnih aparata, deo naše i, sigurni smo, vaše istorije:

Veći raritet od aparata fiksnog telefona danas je zvonjava fiksnog telefona

Deo evolucije aparata jednog korisničkog boja

Radio još svira ali radio-stanice sele se na web

Neke kolekcije prosto čekaju – jer, setite se, vinili su se vratili skuplji nego ikada pre

On ima i gramofon čija igla ne radi, ima i milje

Drže se zajedno iako nisu ispisnici

Ako Nadalina može još da muti jaja, što ne bi mogao i on

Nintendo GAME BOY…

Vokmen, kako to dobro zvuči

Diskmen, kako to dobro zvuči

MP3, i to dobro zvuči, a i radi, iako retko

Šta je na ovim trakama, nikada nećemo saznati, sve su umršene

Tranzistor PR i tranzistor

The post Svako u svojoj kući ima mali muzej tehnike – a ovo je naša postavka appeared first on 42 magazin.