Iako je umro pre više od 30 godina, deluje da su njegovi radovi bili vizionarski, kao i njegove ideje, čiji je smisao mnogo jači i uticajniji u sadašnjem vremenu. Čuvena Warholova rečenica, jedna od najcitiranijih na svetu, glasi – u budućnosti svako će biti poznat na 15 minuta – definitivno je predvidela vreme koje će doći, a u kom danas živimo. Vreme vladavine društvenih mreža, nedostatka fokusa i konstantne gladi za novim.

Varhola pre Warhola

Andy je treće dete Julije i Ondreja Varhola, čehoslovačkih migranata, koji su se dvadesetih godina prošlog veka nastanili u Pitsburgu, SAD. Kao dete bio je pametan i kreativan. Njegova majka, takođe umetnica, podržavala ga je i bodrila u ideji da stvara – kupila mu je kameru kada je on imao samo devet godina. Poznato je da je patio od anksioznog poremećaja zbog čega je veliki deo detinjstva proveo u kući, vezan za televizor. Upravo u tom periodu razvio je opsesiju pop kulturom i slavnim ličnostima. Imao je samo četrnaest godina kada mu je otac umro, ostavivši sav familijarni novac za školovanje jednog od trojice dečaka. Odlučeno je da će Andy biti taj koji će potencijalno imati naviše beneficija od univerzitetskog obrazovanja.

Warholova rečenica – u budućnosti svako će biti poznat na 15 minuta – definitivno je predvidela vreme koje će doći, a u kom danas živimo

Srednju školu završio je 1945, kada je imao šesnaest godina, nakon čega je upisao tehnološki univerzitet Karnegi – gde se fokusirao na dizajn. Ubrzo posle diplomiranja seli se u Njujork, gde radi kao komercijalni ilustrator. Pedesetih dobija angažmane u magazinima Vogue, Harper’s i New Yorker, a zatim počinje da producira reklamne ilustracije i aranžira izloge za njujorške robne kuće.

Warholova reklama za modnu kuću Halston

Rad za supermarket Miller & Sons posebno je bio zapažen i, potom, nagrađen plaketama kluba Art Directors i Američkog instituta za grafičke umetnosti. U tom periodu menja prezime iz Varhola u Warhol sa idejom da se probije kao samostalni umetnik i od sebe napravi brend.

Umetnost kao eksperiment

Iskustvo i ekspertiza u svetu komercijalne umetnosti kombinovani sa opsesijom američkom pop kulturom proizveli su neke od njegovih najuticajnijih radova. Godine 1952. izlaže 15 crteža inspirisanih zapisima američkog pisca i glumca Trumana Capotea u njujorškoj galeriji Hugo. Nakon velikog uspeha ove individualne izložbe dobija poziv da izlaže na grupnom šouu u MoMA. Ovaj šou važan je za njegovu karijeru jer su radovi drugih kolega umetnika s kojima je izlagao, posebno oni Roberta Raushenberga i Jaspera Honesa, inspirisali Warhola da zakorači u zonu ličnih umetničkih eksperimenata.

https://www.youtube.com/watch?v=Ejr9KBQzQPM

Šezdesetih počinje da koristi reklame i isečke iz stripova i – reprodukuje ih na platnima. Ovi radovi, primeri ranog pop arta, nastali su pod jasnim uticajem apstraktnog ekspresionizma, Međutim, kako je odmicao s radom, potpuno se „otcepio“ od ovog pravca, gotovo sasvim uklonivši dokaze umetničkog korišćenja četkice, ruke ili bilo kakvog slikarskog alata. Jedan od radova iz tog perioda je čuvena slika Brillo kutija (1964).

Nastavljajući s upotrebom reklama i stripova, u ovom periodu njegovi radovi oslanjaju se pre svega na grafički dizajn. Kako bi stvorio large-scale grafičke slike, koristio je projektor kojim bi određen motiv projektovao na platno, nakon čega je slobodnom rukom, uljanim bojama, precrtavao direktno na platno. Rezultat ovog procesa danas je više nego poznat – tu je, pre svega, serija slika s Campbell’s konzerviranom supom.

Kasnije počinje da istražuje tehniku sitoštampe (sitoštampa, serigrafija ili svilotisak tehnika je direktne propusne štampe s mogućnošću štampanja na različitim materijalima. Smatra se najstarijom ovakvom tehnikom – prim. aut.). Ovaj postupak podrazumeva korišćenje šablona sa slikom koja se prebacuje posebnu vrstu sita, a zatim se preko nanosi boja ili mastilo gumenim squeegee alatom. Uz pomoć ovog procesa potpuno se gubi dokaz slikarskog prisustva u stvaranju umetničkog dela i dozvoljava mu da multiplicira istu sliku nekoliko puta, čime upućuje na fenomen masovne proizvodnje.

Iskustvo i ekspertiza u svetu komercijalne umetnosti kombinovani sa opsesijom američkom pop kulturom proizveli su neke od njegovih najuticajnijih radova

Prve slike rađene u sitoštampi prikazivale su prednju stranu i poleđinu novčanice od jednog dolara, nakon čega je uradio seriju slika s različitim komercijalnim proizvodima – od Coca-Cola flaša, Brillo kutija za sapune, šibica i, u tom momentu, popularnih automobila. Kasnije počinje da štampa fotografije na platna, pre svega onih iz tabloidne štampe, zatim motive uličnih protesta, novčanica i konzumerističke, popularne robe.

Fabrika

Seli se u hangar na adresi 231 East 47th street, krstivši ga The Factory (Fabrika).

U tom momentu Warhol je bio umereno uspešan umetnik, te je mogao da priušti nekoliko asistenata koji su mu pomagali u daljem radu, a što se ispostavilo kao jako dobra odluka i zapravo prekretnica u karijeri. Njegova ideja (inspirisana radom Marcela Duchampa) – da se umetnik mora distancirati od dela koja proizvodi, u tom trenutku bila je potpuno realizovana, a samim tim je i postavio pitanje – ako nije autentična, šta umetnost zapravo čini umetnošću?

Još od rane mladosti bio je fasciniran Holivudom, što se jasno videlo produkcijom serije slika s likovima Elizabeth Taylor i Marilyn Monroe.

Širi svoje polje delovanja na prostorne instalacije, replicirajući Brillo kutije u originalnoj veličini, a zatim štampajući etikete brenda na šperpločama. Počinje da se zanima i za film, s kojim počinje da eksperimentiše 1963. godine.

U periodu od ’63. do ’76. snimio je preko 600 filmova u kojima su glavne uloge tumačili svetski ekscentrici i eklektične grupe njegovih prijatelja, poznatih kao Warholove zvezde

Dve godine kasnije, nakon puta u Pariz, objavljuje da se više neće baviti slikarstvom, već će isključivo režirati. U periodu od ’63. do ’76. snimio je preko 600 filmova u kojima su glavne uloge tumačili svetski ekscentrici i eklektične grupe njegovih prijatelja, poznatih kao Warholove zvezde. Neki od ovih filmova trajali su samo par minuta, dok ste za neke morali da odvojite čitava 24 časa.

https://www.youtube.com/watch?v=KaiEM2lUoZg

Razvio je projekat nazvan The Exploding Plastic Inevitable, iliti EPI, 1967. godine. Projekat obuhvata mas-medija produkciju koja kombinuje muziku rok benda Velvet Underground i projekcije filmova, svetlosnih efekata i plesa, koja rezultira svojevrsnim iskustvom za sva čula ili, čak, nekom vrstom performansa.

Pored toga, objavljivao je knjige i osnovao uticajni magazin Interview, koji je i danas neviđeno popularan.

Vremenski kratak povratak slikarstvu

Ranih osamdesetih Warhol se ipak, uprkos svojim pređašnjim planovima, vraća slikarstvu i proizvodi Oxidation seriju slika – nastalu uriniranjem na platna obojena bakarnom bojom.

Oxidation

Sarađivao je sa Jean-Michelom Basquiatom i Francescom Clementeom, koji su u to vreme bili mladi i inovativni, te je, na taj način, i on bio u centru pažnje. Pred kraj života okrenuo se religijskim motivima – posebno je poznata njegova interpretacija Poslednje večere.

Warholova Poslednja večera

Nakon postoperativnih komplikacija od rutinske operacije žučne kese, Warhol umire 22. februara 1987. godine. Sahranjen je u rodnom gradu – Pitsburgu, a sahrani je prisustvovalo više od 2.000 ljudi.

Ako nije autentična, šta umetnost zapravo čini umetnošću?

Andy Warhol jedan je od najuticajnijih umetnika druge polovine 20. veka, koji je kreirao neke od najprepoznatljivijih vizuala na svetu. Osvrćući se na unikatne ideje i lične emocije, apstrahovane na platnu, kombinujući ih s pop kulturom i komercijalnim procesom proizvodnje, stvarao je radove koji su se dopali mnogim ljudima. On je jedan od očeva pop art umetničkog pokreta, šireći Duchampove dadaističke ideje i prkoseći samoj definiciji umetnosti.

Konstantna volja za rizikom i eksperimentisanjem u raznim medijima čine ga pionirom u gotovo svim formama vizuelnih umetnosti, a njegov nekonvencionalan osećaj za stil i celebrity prijatelji pomogli su mu da dobije status umetničke megazvezde. Jedinstvene i dan-danas.

The post Andy Warhol: autentično neautentični umetnik appeared first on 42 magazin.

Luft je zajednički projekat Marka Gamsera, Miloša Opačića i Nemanje Obradovića, momaka koji preko dana rade u marketinškim agencijama, a noću – u okviru svog projekta Moksito, vrste sitoštampe koju su sami izmislili – koristeći mrežu za komarce štampaju baš dobre majice. Upravo ovaj pronalazak rezervisao im je mesta predavača na gotovo svim festivalima u regionu, a ove godine ih je odveo u Kan, gde će držati radionicu na prestižnom festivalu Cannes Lions.

Detaljno o projektu koji ih je izdvojio – Moksitu, ali i drugim zanimljivim stvarima koje u okviru Studija Luft rade – dizajnu, intervencijama u prostoru i izložbama – pričali su mi Marko, Miloš i Nemanja.

Dobro došli u 42!
Miloš: Nije ti baš akustično ovde.

Ma pusti ti sad akustiku, pričajte o Luftu!
Nemanja: Hajde ja ću. Upoznali smo se na faksu i skapirali da nam je super kad radimo zajedno, a i družimo se, pa je zato i zanimljivije. Hteli smo da se bavimo sitoštampom, ali nismo baš imali uslova – radili smo to u jednom podrumu. I onda smo isprobali da štampamo uz pomoć mreže za komarce, osmislili smo dizajn za print i tako napravili seriju majica. To nam je pošlo za rukom, tako smo izmislili Moksito – alternativnu sitoštampu! To bi bilo to (smeh).

Kraj intervjua znači? Pa, ne može. Odakle vam ideja da koristite mrežu za komarce kako biste štampali?
Nemanja: Miloš je došao na ideju.
Miloš: Na faksu smo učili o sitoštampi i išli smo u Grafički centar kako bismo imali neku praksu u tome. Tamo sam dobio inspiraciju jer sam video da oni suše grafike na mrežama za komarce. Sećam se da sam bez veze, onako usput, pitao – da li je moguće štampati s mrežom za komarce. Ne sećam se ni šta su mi rekli. Tek posle, na faksu, postavio sam isto pitanje profesoru, zanimalo me je. On mi je rekao – NEMA ŠANSE.

Na faksu sam pitao profesora da li je moguće raditi sitoštampu uz pomoć mreže za komarce, zanimalo me je. On mi je rekao – NEMA ŠANSE

Sedi dole, jedan.
Miloš: Rekao mi je da su prevelike rupe, da će boja da prođe… Sve u svemu – katastrofa. I tu sam ja odustao, tek kada sam završio faks, u nekom momentu dokolice odlučio sam da ipak isprobam. Pokušao sam nekako da zapušim mrežu. Uspelo mi je, pa sam pozvao Marka i Nemanju da štampamo.

Celu mrežu?
Marko: Zapušimo deo preko kog se štampa – napravimo nešto što podseća na stensil. Ne punimo baš sve rupe i radimo to nitro lakom. Tako napravimo sito za štampu.

Kako je izgledao prvi print?
Nemanja: Malo erotski (smeh). Hteli smo da nacrtamo komarca, ali nije baš ispalo kako treba, već je ličilo na… je l’ smem da psujem ovde?

Nama je ovo zabavno. Radimo to da se iskuliramo. Nikada nismo razmišljali o nekim ogromnim parama, želeli smo da radimo nešto kreativno, da pokažemo ljudima kako postoje mnogi načini da radiš štampu

Nismo na radiju.
Nemanja: Dobro, kapiraš poentu. Eto, prvi nije baš uspeo.
Marko: Posle toga smo na krpi štampali prvi prototip, koji je ispao kako treba, ali nismo stavili katalizator za boje kako bi se zasušila, pa smo ga upropastili kada smo probali da ga operemo.
Nemanja: Nismo imali pojma. Nismo znali da boju moramo malo da zapečemo kako se ne bi spirala, skidala.
Marko: Jedina stvar koja nije improvizovana jeste sama boja – nabavili smo pravu boju za sitoštampu. Ali dobro, brzo smo učili šta nam sve treba i usavršavali smo se.
Miloš: Takođe, u alat nismo gotovo ništa ulagali, već smo sve samo sklapali od stvari koje smo imali oko sebe.

DIY zakon vlada.
Nemanja: Mi smo skoro bili u Berlinu, gde ta kultura zapravo vlada, što je sjajno.

Moksito katalog prelistajte OVDE.

Ima li publike u Srbiji? Mislite da od toga može da se živi?
Miloš: Zarada je mala zasad, ali nama je to još uvek hobi. Luft – kao što se i zovemo. Da se ozbiljnije bavimo štampanjem, sigurno bismo došli do neke okej sume.
Nemanja: Nama je ovo zabavno. Radimo to da se iskuliramo. Nikada nismo razmišljali o nekim ogromnim parama, želeli smo da radimo nešto kreativno, da pokažemo ljudima kako postoje mnogi načini da radiš štampu.

Da ne veruješ profesorima kada ti kažu – NE MOŽE.
Miloš: Nikada nam nije bio primaran profit, već da nešto naučimo, da se usavršimo.
Marko: Mi smo sada usavršili proces štampe, ali trik je objasniti ljudima zbog čega je ovo što mi radimo zanimljivo. Ljudi ovde ne znaju ni šta je sitoštampa, a kamoli alternativna sitoštampa. Kada se desi da ljudi skapiraju zašto je naša priča drugačija, onda će im i majice na koje mi štampamo biti privlačnije, posebnije.

Sada postoji puno street brendova koji rade sa sitoštampom. A kako ljudi reaguju na alternativu kojom se vi bavite?
Marko: Super, ali to je i dalje mala grupa ljudi, uglavnom iz struke. Od početka su nas zvali da držimo radionice vezano za Moksito, a to i dalje radimo. Prvu smo imali u Zagrebu na njihovom Danu D – dizajnerskom festivalu. Usledila je Young Balkan Designers radionica u okviru Mikser festivala.
Nemanja: Ta radionica na Danu D bila je super. Učesnici su popunjavali sito, učili kako da ga prave od mreže za komarce, crtali dizajn za štampu, štampali to na majicama i na kraju pakovali – sve to ručno. Ljudi su bili baš zainteresovani, 100 odsto uključeni u priču.
Miloš: Na Mikser festivalu smo dobili nagradu, nakon čega  smo organizovali radionicu. To nije bila klasična radionica, već više showcase tehnologije. Dva sata štampali majice ljudima na licu mesta. Mislim da smo odštampali preko 40 majica. To je bilo baš naporno jer se sve radi manuelno – nakon svakog sedmog otiska prali smo sito.

Ljudi ovde ne znaju ni šta je sitoštampa, a kamoli alternativna sitoštampa

A sad držite radionicu na internacionalnom festivalu za ljude iz kreativnih industrija – Cannes Lions.
Marko: Prvo smo se prijavili za festival Eurobest. Poslali smo im video i kratku priču kojom smo opisali Moksito – tehniku sitoštampe koju smo sami izmislili. Njima se sve to  svidelo i zvali su nas da učestvujemo, da dođemo u Rim. Festival se održava u rimskoj palati Barberini, koja je pod zaštitom države.
Miloš: I tu je nastao problem. Kad su oni čuli da ćemo mi uneti boje i vodu kako bismo štampali, otkazali su nam radionicu. Mi smo otišli tamo, dobili smo pass, ali nismo aktivno učestvovali.
Nemanja: Baš smo se smorili kad su nam to javili, ali kad smo videli palatu, bilo nam je jasno zašto je tako – puna je umetničkih dela. Ne možeš ni da se usudiš da bilo šta sa tečnostima radiš tamo.
Marko: Tamo smo sreli selektora kanskog festivala – Cannes Lions, koji je rekao da će nas zvati da učestvujemo i nije se šalio! Eto, sad idemo u Kan. S jedne strane, tamo nas je odveo splet srećnih okolnosti, ali, s druge strane, potpuno smo zaslužili da se nađemo tamo – da su smatrali da ne pripadamo tamo, ne bi nas ni zvali.

Koliko ovde ljudi znaju za veličinu festivala Cannes Lions?
Nemanja: Mi radimo u marketinškim agencijama, znaš. I po agencijama ljudi znaju. A kada spomenemo sa strane, svi prvo pomisle na filmski festival. Voleo bih kad bi znali, Cannes Lions je najznačajniji festival kreativnosti na svetu.
Marko: Mi smo sad #lavovibeograda da znate. Potražite heštag (smeh).

Da li biste želeli da se profilišete kao brend inovativne sitoštampe Moskito ili kao Luft – multidisiplinarni dizajn studio?
Marko: Moksito nije jedini projekat koji radimo, mada jeste najzapaženiji. Pomenula si fanizine – e pa i mi smo radili Luftzin koji smo štampani na faks aparatu. To je odneto u Švajcarsku na izložbu. Pored toga smo imali i intervencije u prostoru na festivalu Dan D u Zagrebu, u okviru kojih smo obeležavali šahtove po gradu oznakama za metro… Tako, svašta nešto.

Prvi print ispao je pomalo erotski! Hteli smo da nacrtamo komarca, ali nije baš ispalo kako treba, već je ličilo na… je l’ smem da psujem ovde?

Jeste učestvovali na Fijuku možda?
Nemanja: Da, oni su nam drugari. Na Fijuku smo imali dva puta radionicu, a oni su bili sa nama u Švajcarskoj, gde smo imali radionice i izložbe.
Marko: Oni su hiperprodukcija. Ozbiljni su carevi.

Gde vidite Luft za par dana, meseci, godina…
Miloš: Želeli bismo da što više ljudi otkrije Luft, a mi moramo da se potrudimo oko toga. Imam osećaj da sada baš moraju da rudare poljima interneta da bi došli do nas. Nadam se da će se to promeniti, da ćemo progurati Luft kao dizajn studio i Moksito kao brend. Svakako, vredno radimo na tome.

Momci, srećno u Kanu!

The post LUFT: #lavovibeograda appeared first on 42 magazin.