Čudno je sve to s ljudima kao što je Enio Morikone. Kada su pre nekoliko dana svi svetski mediji objavili da je preminuo verovatno najveći kompozitor filmske muzike, većina nas osetila se kao da je otišao neko koga smo lično poznavali. Možda ne baš intimni prijatelj, ali dobar poznanik svakako. Odgovor na pitanje zašto je to tako prilično je jednoznačan – rimski maestro obojio je svojim tonovima naše živote.

Siguran sam da je intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju – Za šaku dolara, Za dolar više, Dobar, loš, zao – zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati. Mora biti da su bar neki od nas voleli ili se nesrećno zaljubljivali uz muziku iz Kuma, koju je Morikone pisao s Ninom Rotom i još nekoliko kompozitora. Možda tugovali nad izdajom prijatelja slušajući note iz monumentalnog ostvarenja Bilo jednom u Americi ili se čežnjivo prisećali detinjstva uz zvučnu zavesu u Sinema Paradizo reditelja Đuzepa Tornatorea. Možda i paradoksalno, neke od tih filmova zaturili smo po fiokama prošlosti, a Morikone je ostao tu nadrastajući i sama ostvarenja za koje je trebalo da bude samo kulisa. Jednostavno je, njegova muzika otrgnuta od pokretnih slika funkcioniše nezavisno, elegantna i topla, savršena u svojim harmonijama. Na koncu, i sam kompozitor je tvrdio da cilj njegovih melodija nije da opiše samu radnju određene scene, nego da ispriča neizrecivo, ono do čega ne dopiru ni gluma ni sam scenario. Za upit je kako bi te slike funkcionisale bez Morikoneove muzike. Uostalom, zapitajte se koliko ljudi poznajete ili ste bar u prolazu čuli da im mobilni telefon zvoni nekom Morikoneovom melodijom.

Za skoro 60 godina rada nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je tu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Konačno, dobio je zlatnu statuu 2016. za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam

https://www.youtube.com/watch?v=hLe9gTKQ4LU

Impresivan je spisak filmskih velikana sa kojima je ovaj kompozitor radio u više od 500 dela – od Kventina Tarantina, preko Brajana de Palme, pa do Romana Polanskog i Bernarda Bertolučija… Ali čvorišna tačka njegove karijere bila je i ostala saradnja sa Serđom Leoneom, s kojim je išao zajedno u školu, čak jedno vreme delio i školsku klupu. Mnogo godina kasnije spojila ih je pomenuta Dolarska trilogija, a koliki je respekt Leone imao prema Morikoneu, govori činjenica da je često tokom snimanja muzika bila puštana glumcima kako bi bolje shvatili šta je to što treba da odigraju i kako bi se što bolje pripremili za ulogu.

Osamdesete godine prošlog veka bilo je doba njegovog američkog proboja. Tada su nastale kompozicije za filmove Stvor, Nedodirljivi, Mahnitost, Misiju Rolanda Džofea i, naravno, vanvremenski gangsterski ep Bilo jednom u Americi. Začudno je da za skoro 60 godina rada Morikone nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je ovu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši indirektno da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Nepravda je ispravljena 2016, kada je konačno dobio zlatnu statuu za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam.

Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život

Ali sve to kao da nije mnogo nedostajalo Morikoneu. Bio je duboko uronjen u sopstveni svet, njegovi albumi prodavali su se u platinastim tiražima, eksperimentisao je sa džezom i avangardnom kompozicijom. Priznanja su stizala sa drugih strana, pa je tako dobio Legiju časti, najviše francusko priznanje koje dodeljuje predsednik za vojne i građanske zasluge, a koje je utemeljio Napoleon Bonaparta 1802. godine. U dvovekovnoj tradiciji odlikovano je par stotina istaknutih istorijskih ličnosti, a među umetnicima na listi su se našli i Salvador Dali, Viktor Igo, Harold Pinter, Klint Istvud, Stiven Spilberg, Martin Skorseze, Žan Pol Belmondo, Bono, Žan Mišel Žar i Mira Trailović, osnivač Ateljea 212 i jedan od osnivača BITEF-a. Posebno zanimljivo je da je 2008. Morikoneova muzika donela i jednu nagradu Grammy Brusu Spingstinu, i to za najbolju instrumentalnu rok izvedbu na kompilaciji We All Love Ennio Morricone. Među ostalim slavnim muzičarima koji su na ovom albumu obradili Morikoneove numere nalaze se i Metallica, Andrea Bočeli, Rodžer Voters, Herbi Henkok, Selin Dion…

Intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati

Osim što je Miorikoneov rad u potpunosti redefinisao poimanje filmske muzike i umesto kičaste pozadine vremenom postao jedan od protagonista samog filma bar koliko i glumci, Mocart našeg doba, kako su ga zvali, ostavio je zaostavštinu koja je neuporediva s bilo čim drugim. Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život. A radio je to na neponovljiv način. Uostalom, tako širok izbor žanrova kroz koje je suvereno koračao najbolje svedoči tome. Nikada nije imao problem da komponuje za prezrene žanrove horora, vesterna ili kung-fu filmova. I što je još važnije, često smo odlazili da ih gledamo samo da bismo čuli njegovu muziku.

Znali smo još dok je bio tu da je i za života nebo bilo njegovo. Sada kada je otišao sasvim smo sigurni u to. Jednostavno, oduvek je bio previše dobar.

One loše i zle ostavio je drugima. Valjda nismo mnogo bolje ni zaslužili.

Fenomen Klint Istvud: Za šaku nostalgije

The post Enio Morikone – odlazak velikana appeared first on 42 magazin.

Nije baš da je poslednje ostvarenje Klinta Istvuda (Clint Eastwood) Mula (The Mule), koje je minulih dana ušlo i u ovdašnje bioskope, nešto najbolje što je ovaj vanvremenski reditelj i glumac ponudio, ali ga vredi pogledati iz bar dva razloga. Prvi je taj što 89-godišnjeg Istvuda gotovo izvesno poslednji put gledamo ispred kamera u ulozi veterana Korejskog rata koga biznis sa prodajom cveća dovodi do bankrota, te da bi se izvukao iz finansijske bule počinje da prevozi robu za jedan narko-kartel. Dakle, reč je o poslednjem tangu sa glumcem koji je više od pet decenija bojio naše živote, na koga smo se ugledali, želeli da imamo njegova 193 centimetra, isteramo pravdu i razbijemo lokalnog siledžiju, potajno žudeli za njegovim burnim privatnim životom, bili ljubomorni na strašne ribe koje je tako lako obarao, valjao pljugu s kraja na kraj usana, i na kraju da imamo stav kao on. I profesionalno i privatno, ma kakve konsekvence iz toga proizašle.

Klint je ostao konstanta naših života, kao Politikin Zabavnik, Tom i Džeri u sedam i petnaest, farmerke iz Italije, Bitlsi i Stonsi, košarkaška reprezentacija, prvi seks, kao mlađi brat koga ste mnogo čemu naučili, lično ogledalo vaših zabluda

Drugi razlog je što je na zabavnom nivou ove priče ideja filma subverzivna, pa bi neko od ovdašnjih penzionera koji jedva sastavljaju kraj s krajem došao na istu ideju. Bilo bi zanimljivo videti kako bi policija isparcelisala teritoriju između državnih dilera lažno maskiranih u fudbalske navijače i opravdano gnevnih penzionera.

Ali na koncu, dva sata dobre zabave u Muli samo je povod da se pozabavimo fenomenom bez koga sedma umetnost ne bi bila ista. Posebno ako se uzme u obzir metamorfoza koju je Istvud prevalio od sporedne uloge kauboja u seriji Sirova koža i glavne u legendarnoj dolarskoj trilogiji Serđa Leonea, preko mačizma Prljavog Harija, do sposobnosti preispitivanja stereotipa čija je i sam žrtva bio. I upravo taj samoironijski odmak i autocinizam čine ga jednim od najznačajnijih kritičara američkog društva, tradicije i kulture. Više od trideset filmova koje potpisuje kao reditelj komotno ga svrstavaju ga u istu fioku u koju bismo mogli staviti i Džona Forda, Freda Cinemana, Čarlija Čaplina ili Vudija Alena… Istvuda odlikuje odmerenost i preciznost, postupak koji ne opterećujući samu priču nikakvim viškom virtuoznosti, ali i ne dopuštajući, sa druge strane, vizuelno uprošćavanje. Klint nikada nije kalkulisao, vodio se instinktima još u vreme dok je bio niko i ništa.
„Verujem u svoj instinkt. Sledio sam ga i kad mi je 1964. ponuđena uloga u vesternu Za šaku dolara. Do tada sam pet godina svaki dan bio sedlu, glumio budalastog goniča stada u seriji Sirova koža, a onda me je neko pitao: ’Da li bi išao u Italiju i Španiju i snimao evropsku koprodukciju sa italijanskim rediteljem koji ima samo jedan film?’ Nije baš da me je zvao Felini. Ali bilo je nečeg u toj priči.“

Fotografija Getty Images

Otkad je kao reditelj 1971. godine potpisao svoj rediteljski debi filmom Jeza u noći, Istvud nas je sa lakoćom i neuporedivom emotivnošću provodio kroz najrazličitije žanrove, pričao priče o pojedincima sa integritetom u vremenima velike inflacije takvih likova.

U međuvremenu, svet se pretvorio u čudovišni konglomerat brutalnog imperijalizma, socijalnog divljaštva, legalizovanih uterivača dugova u jedoobrazno skrojenim bankarskim odelima, lažne političke korektnosti, unitarizovanog, kastriranog kompjuterskog jezika, bolesnog luksuza, loše dizajniranih heroja, onlajn seksa i globalne depresije

Tako nas u vesternu Neoprostivo, koji je pokupio četiri Oskara (između ostalog na najbolji film i režiju) upoznaje sa likom Vila Manija, penzionisanog, nemilosrdnog plaćenog ubice, koji u međuvremenu shvata da više nije to što je bio, obračunavajući se usput sa junacima špageti vesterna i mita koji je sam kreirao. Njegova usamljenost je nešto poput dolazeće pošasti potpunog otuđenja, daleko od imidža, mnogo više znak rezigniranosti prema čitavom svetu. Ali to nije jedini tabu koji je Istvud tokom karijere sravnio sa zemljom. U filmu Devojka od milion dolara, još jednom ostvarenju ovenčanom s četiri Oskara, Klint nam pokazuje da u klišeizirano muškom svetu, ovog puta bokserskom okruženju, ima mesta i za uspešne žene. Mnogo više od toga, Istvud očinskim odnosom prema Megi Ficdžerald (Hilari Svonk) stavlja čitavom svetu na uvid ličnu intimu, pokazujući da baš nije uvek bio najbolji roditelj za svoje sedmoro dece. Toplina s kojom se u Gran Torinu testamentarno oprašta od Džona Vejna, Hamfrija Bogarta i ostalih cinika mekog srca, zlatnog doba Holivuda, pa i od samog sebe, jeste fascinantna. I još više bio je to poslednji pozdrav svetu s jasnim vrednostima.
„Ovo je generacija dupeuvlakača i pičkica. Svi hodaju po jajima. Svi su odjednom rasisti. Kad sam ja odrastao, to nisu bile rasističke izjave. Kad mi je stigao scenario za Gran Torino, rekli su mi da je stvarno dobar, ali politički nekorektan. Odlično, rekoh, još noćas ću ga pročitati. Sledećeg jutra sam ušao u svoju kancelariju, bacio ga na sto i rekao, ’Smesta počinjemo da snimamo ovo’“, kazao je tada Istvud i napravio antirasističko remek-delo.

U međuvremenu, svet se pretvorio u čudovišni konglomerat brutalnog imperijalizma, socijalnog divljaštva, legalizovanih uterivača dugova u jedoobrazno skrojenim bankarskim odelima, lažne političke korektnosti, unitarizovanog, kastriranog kompjuterskog jezika, bolesnog luksuza, loše dizajniranih heroja, onlajn seksa i globalne depresije.

Glumac koji više od pet decenija boji naše živote, na koga smo se ugledali, želeli da imamo njegova 193 centimetra, isteramo pravdu i razbijemo lokalnog siledžiju, potajno žudeli za njegovim burnim privatnim životom, bili ljubomorni na strašne ribe koje je tako lako obarao, valjao pljugu s kraja na kraj usana, i na kraju da imamo stav kao on. I profesionalno i privatno, ma kakve konsekvence iz toga proizašle

Doba nežnosti, ideala, makar kasnije i porušenih, vidljivih neprijatelja i pravih prijatelja, ručno odsvirane muzike, žena koje su se davale sa stilom, zima sa snegom i leta sa suncem nepovratno su prošla. Nestalo je frajera koji mirišu na alkohol, opasnost i poroke. Osim u Istvudovim filmovima i Čendlerovim krimićima. Otuda je Klint ostao konstanta naših života, kao Politikin Zabavnik, Tom i Džeri u sedam i petnaest, farmerke iz Italije, Bitlsi i Stonsi, košarkaška reprezentacija, prvi seks, kao mlađi brat koga ste mnogo čemu naučili, lično ogledalo vaših zabluda.

Zato Istvud nije ni reditelj ni glumac, on je mnogo više od toga. On je frajer koji je odbio ulogu Džejmsa Bonda, za koju bi muška polovina Holivuda ubila bez razmišljanja, nekadašnji gradonačelnik Karmela, dobitnik francuske Legije časti, bivši odlikovani vojnik pilot, radnik na benzinskoj pumpi…

On je onaj koji će nas, bez obzira na odmakle godine, verujem, bar još jednom povesti u meandre jednog zanavek nestalog sveta.

The post Fenomen Klint Istvud: Za šaku nostalgije appeared first on 42 magazin.