Svejedno da li više volite pozorište, filmsko platno ili komfor svog kauča za popularno bindžovanje serija, poslednjih godina glumac Radovan Vujović je istovremeno na sva tri fronta, a ovih dana ga gledamo u ulozi kneza Pavla u Senkama nad Balkanom 2 ili kao Bakrača u seriji Državni službenik. Igrao je u najgledanijim domaćím serijama kao što Vojna akademija, Prvaci sveta, Koreni, ali i u filmu Kralj Petar Prvi, domaćem kandidatu za Oskara.
Ono što nam je odmah upalo u oči jeste to što se gotovo svaki njegov lik i vizuelno i po karakteru razlikuje od prethodnog i svakom od njih verujemo kao da je to baš onaj za kog se predstavlja, onaj čiji život živi. Baš zato nismo mogli da se ne zapitamo ko je najviše od njih zapravo Radovan Vujović.
Dok razgovaramo, postaje nam jasno zašto ga nove uloge ne zaobilaze, kao ni nagrade koje samo zvanično potvrđuju njegov, i laiku očigledan, talenat. Do kraja razgovora ostao nam je između redova ipak utisak da vreme velikih uloga za njega tek dolazi.
I nismo mogli da odolimo a da mu ne zatražimo preporuku za filmove koje moramo pogledati do kraja godine jer praznični filmski maraton uskoro počinje.

View this post on Instagram

Ivan Meštrović je napravio nekoliko simbola Beograda. Jedan od njih je i spomenik Neznanom junaku. Sa kakvim poteškoćama se sureo tokom izgradnje, pratite u nastavku Senki nad Balkanom 2. Verujemo da su prve tri epizode probudile kod vas želju da odgledate celu sezonu. To i dalje možete da uradite bez obzira na to kod kog ste internet provajdera. Korisnici EON, D3, D3i ili Total TV platforme, aktivacijom na mojSBB portalu mogu u par koraka da kupe za samo 990 RSD paket “Senke 2” i da odgledaju sve epizode pre svih. Ukoliko vam je lakše, paket “Senke 2” možete poručiti za isti iznos pozivom na 19900, kao i posetom SBB prodajnom mestu. Svi koji nisu SBB korisnici, preko bilo kog interneta u Srbiji, paket “Senke 2” mogu da kupe online karticom za 990 RSD na eon.tv/senke2 ili slanjem SMS poruke SENKE na 3355. Novu sezonu će moći da gledaju svi korisnici SBB-a u Srbiji i Telemacha u Sloveniji, BiH, Crnoj Gori, kao i putem NetTV Plus platforme u celom svetu! #draganbjelogrlic #senkenadbalkanom2 #sezona2 #senkenadbalkanom #senke2 #serija #produkcija #ivanmestrovic

A post shared by Senke nad Balkanom OFFICIAL (@senkenadbalkanom) on Nov 27, 2019 at 3:52am PST

Kada i kako je izgledao momenat kada si definitivno shvatio da ćeš biti glumac?
Iskreno, za mene takav momenat nije postojao. Nekako se to samo od sebe spontano desilo i pre nego što sam dospeo u neke godine kad sam mogao svesno i racionalno da razmišljam o tome. Upisao sam glumu posle druge godine gimnazije i tad nisam mogao da formulišem ni sebi ni drugima šta ja to hoću i zašto. Jednostavno, nešto me je vuklo i ja sam išao za tim osećajem. A onda sam jednog dana samo shvatio da sam glumac već neko vreme. I tad je već bilo kasno.

Tvoj životni put je veoma zanimljiv s obzirom na to da si, kao što kažeš, sa 17 godina upisao FDU i doselio se iz Užica u Beograd. Kako pamtiš taj period?
Kao jednu četvorogodišnju ekskurziju. Kao prvo, nisam više morao da idem u gimnaziju, da učim latinski ili hemiju koju nikako nisam mogao da shvatim, zatim, upisao sam faks koji sam želeo, tamo sam radio i učio ono što volim i što me zanima, preselio se u Beograd, upoznao nove ljude… Divan period sve u svemu.

 Društvene mreže te teraju da sam od svog života praviš dopadljivi rijaliti da bi sakupljao folovere i bio primamljiv na Instagram tržištu. Radije ću utrošiti vreme na nešto drugo, a i nekako mi je prirodnije da kao glumac sve to posmatram i proučavam malo sa strane…

Po kom principu biraš uloge koje ti se nude i kako se kasnije za njih pripremaš?
Najbitnije je da je priča dobra, odnosno da su scenario i uloga dobro napisani. Ako je priča problematična, neuverljiva, dosadna, nemoguće je od toga napraviti dobar film, seriju ili predstavu… Uglavnom me zanimaju uloge koje se po nečemu razlikuju od onih koje sam već igrao. Gledam da to bude nešto novo za mene, neka staza kojom nisam već prošao.
A priprema zavisi od toga šta uloga od mene zahteva, al’ uvek se trudim da lik koji igram što bolje shvatim i upoznam. Da saznam sve o njemu. Da li kroz čitanje, gledanje i sakupljanje materijala – ako je to moguće, ili uz pomoć mašte i neke lične intuicije, nastojim da kreiram ceo mikrokosmos koji je ta osoba. Želim da potpuno razumem njegove misli, želje, strahove, osećanja i da sve to osećam kao svoje lično.

Koliko je teško kada paralelno glumiš potpuno različite likove i kako se šaltaš iz jednog karaktera u drugi?
Ako želite da igrate uverljivo, istinito i da sve to zaista prolazi kroz vas – jako je teško. To zahteva vreme, koncentraciju, energiju i spremnost da emocija, koju treba da dočarate i prenesete publici, zaista gori u vama. Ako igram čoveka koji umire od tuge jer pola svog života pati što je ostavio ženu koja je bila njegova prava i jedina ljubav u životu, to zahteva od mene da budem autentično i iskreno tužan, ogorčen, očajan, iskidan grižom savesti… A svi znamo kako nam je kada se tako osećamo. Zato je gluma težak posao ako se radi iskreno, jer često morate da budite i održavate u sebi osećanja koja ljudi uglavnom izbegavaju ili pokušavaju da uguše.

View this post on Instagram

Hvala od srca! Nagrada za najbolju mušku epizodnu ulogu i nagrada publike za glumca večeri ❤️Niški filmski festival 2019.❤️

A post shared by Radovan Vujović (@radovan_vujovic) on Aug 31, 2019 at 2:08am PDT

Da li se dešava da uhvatiš sebe da u privatnom životu u toku dana odgovaraš iz svog karaktera na kom trenutno radiš?
Desi se. Ponekad je zanimljivo sakriti se iza nekog karaktera i živeti u nečije tuđe ime…

Želim stalno da se razvijam, da napredujem i da se bavim svojim poslom ceo život

Serija, film ili pozorište?
I serija, i film, i pozorište. Sve je to isto – gluma. Samo su sredstva malo drugačija za glumu pred publikom u pozorištu i glumu pred kamerom.

Da li stižeš da gledaš serije i filmove koje si radio?
Nažalost, slabo. Filmove pogledam na premijeri, ali serije slabo stižem jer u terminu kad se prikazuju uglavnom igram predstave.

Put u središte duše: Kako su nas Koreni vratili korenima

Koliko si samokritičan kada sebe gledaš na malom ekranu?
Jako. To je još jedan od razloga što se ne trudim iz petnih žila da uhvatim reprize serija na TV-u jer uglavnom primetim nešto što je moglo bolje i to me iziritira.

Koji skriveni talenat imaš, a da ga nisi pokazao u glumi do sada? Nemam nikakav skriveni talenat. Nekad sam lepo crtao, u osnovnoj i srednjoj školi, imao sam smisla za to, ali otkad sam upisao FDU, nisam uzeo olovku u ruke i siguran sam da sad ne bih mogao da nacrtam ni drvo.

Sprovedi nas kroz jedan tvoj dan ove nedelje.
Ustajem u 8.30, u 10 mi počinje proba u JDP-u gde pripremamo Mnogo buke ni oko čega, u 14 me voze na snimanje, u 19 sam opet u pozorištu i spremam se za predstavu od 20 sati.
Ili ustajem 4.15, u pet odlazim na snimanje, snimam do 10.30, zatim krećem sa Teatrom na Brdu u Banjaluku i tamo igramo dve predstave od 18 i 20 sati. Ili ustajem u 11, nemam nikakve obaveze i slobodan sam ceo dan da radim šta hoću.

Najbitnije je da je priča dobra, odnosno da su scenario i uloga dobro napisani. Ako je priča problematična, neuverljiva, dosadna, nemoguće je od toga napraviti dobar film, seriju ili predstavu…

Vrlo često komentarišeš i deliš pozitivne, negativne, ali i tužne pojave na društvenim mrežama, pozivaš na humanitarne akcije i osvešćivanje o određenim pitanjima, pa nas zanima kako vidiš svoju ulogu u društvu jer deluje kao da osećaš potrebu da svoju popularnost iskoristiš i za doprinos društvu?
Iskreno, mislim da ne učestvujem baš u javnom životu i nisam društveno angažovan. Naravno da na Instagramu, jedinoj društvenoj mreži koju imam, podelim poziv za neku humanitarnu akciju i slično, ali to je zanemarljivo. Možda je sebično od mene, al’ nemam potrebu da u svoje ime govorim o stvarima i ukazujem na ovo ili ono. Tačnije imam potrebu, ali medijski i javni prostor danas je jedno blato, kroz koje ne možeš da prođeš neukaljan. Ili su u pitanju društvene mreže koje te teraju da sam od svog života praviš dopadljivi rijaliti da bi sakupljao folovere i bio primamljiv na Instagram tržištu. Radije ću utrošiti vreme na nešto drugo, a i nekako mi je prirodnije da kao glumac sve to posmatram i proučavam malo sa strane…

Brojne nagrade koje čuvaš u vitrini već govore o tvojoj glumi, nas zanima šta si ti sebi zacrtao kao nagradu koja bi bila potvrda tvog kvalitetnog rada?
Trajanje. Želim stalno da se razvijam, da napredujem i da se bavim svojim poslom ceo život.

Ako bi izdvojio 42 minuta da nam predstaviš svoju karijeru do sada, kako bi to izgledalo?
Nemam odgovor na ovo pitanje. Ne znam ni da odgovorim kako je moja karijera dosad izgledala. Niti kako će izgledati odsad. Razmišljam jedino i stalno o glumi, i nemam nikakav plan.

Gde te gledamo ovih dana?
U mom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde igram u više predstava, zatim u Teatru na Brdu, gde smo nedavno imali premijeru nove predstave Celo telo tu me boli (tekst i režija Nikola Pejaković), kao i u predstavi Pazi šta želiš, te u Zvezdara teatru u predstavi Boing boing. Na TV-u sam se malo ušunjao u Senke nad Balkanom 2.

Medijski i javni prostor danas je jedno blato, kroz koje ne možeš da prođeš neukaljan

Gde te gledamo 2020?
Druga sezona Državnog službenika, malo u seriji Južni vetar i u novom filmu Darka Bajića Očevi slobode.

Top pet filmova koje moramo odgledati kada se ušuškamo s prvim snegom koji tek što nije?
Baš mi je teško da izdvojim top pet, al’ evo nekih koji su mi trenutno aktuelni: Punch Drunk Love, Parasite, The Age of Shadows, Rubljov, The Irishman.

Hvala, Radovane!

The post Radovan Vujović: Gluma je težak posao ako se radi iskreno appeared first on 42 magazin.

Sve je bilo jasno nakon prvih sat vremena prve sezone serije Senke nad Balkanom – reditelj Dragan Bjelogrlić napravio je produkcijski i narativni iskorak kakav u domaćoj dramaturgiji nije viđen u poslednjih tridesetak godina.

Nije da se tako nešto nije očekivalo od reditelja koji potpisuje romantizovano i sentimentalno viđenje zaboravljenog uspeha srpskog fudbala u filmu i seriji Montevideo, Bog te video i kao izvršni producent sjajnu seriju Vratiće se rode, ali Bjelogrlić je u Senkama nad Balkanom ponudio mračni, na momente i jezivi psihološki triler međuratnog Beograda u kome se prepliću politički interesi, neskrivena nacionalna mržnja, čitava mreža kriminalaca, ubica i secikesa, surovi belogardejci, dekadentni i pervertirani svet visoke klase, okultni simboli i rituali… Reč je o briljantnom prikazu alternativne ili, ako je tako jednostavnije, skrivane istorije, i to onog perioda na koji smo, kao zemlja pobednik u Velikom ratu, tako ponosni.

Zato i ne čudi što je dve godine nakon prikazivanja prve sezone, desetine hiljada ljudi u samo nekoliko dana aktiviralo opciju gledanja svih epizoda nastavka serijala na internet platformama. U svakom slučaju Senke nad Balkanom 2, izazvale su reakciju dostojnu iščekivanja najboljih ostvarenja HBO ili BBC produkcije.

I dok vam na ovom mestu nudimo naše viđenje pet najboljih domaćih serija, uz punu svest da ovakve liste sadrže dozu subjektivnog, valja primetiti da će u nekoj narednoj rekapitulaciji Senke nad Balkanom, sasvim sigurno naći mesto među onim ostvarenjima koja su preživela sud vremena.

Grlom u jagode (1976)

Kada mi je svojevremeno reditelj Srđan Karanović u jednom davnom intervjuu na pitanje zašto u seriji nema 1968. godine i prikaza velikih studentskih demonstracija, bez imalo ustezanja odgovorio da su tako tražile komunističke vlasti i da su on i koscenarista Rajko Grlić posle dugog razmišljanja odlučili da žrtvuju tu epizodu zarad čitavog materijala, priznajem da sam pomislio da je reč o svojevrsnom oportunizmu. Mnogo godina kasnije, eto ponovo priznajem, zahvalan sam im na toj odluci. Zašto? Zato što su nam Karanović i Grlić ponudili nostalgično viđenje i fetišizaciju jednog vremena i jedne generacije, ali su to uradili s mnogo ljubavi, topline, ironije, sete i osećaja promašenosti koji nas sve bar ponekad pronađe. Grlom u jagode su utopija o „socijalističkom raju“ koji nam je ponuđen, maštarija o tome da ćemo i sami nalikovati velikom svetu, šareno ogledalo kapitalističkog Zapada na komunističkom Istoku. Nismo se ni nakon svih ovih decenija mnogo pomerili, zaglavljeni u tranziciji, prepoznavali smo u sopstvenom okruženju Baneta Bumbara, Rubirozu, Ušketa, Gocu, Čombeta… Zato su i onima koji su samo slušali o igrankama na Kališu, prvim pločama i Radio Luksemburgu, odlascima u Trst po farmerke ovi likovi tako poznat i bliski.

Šta je bilo posle? Bolje da nikada nismo saznali odgovor na najpoznatije pitanje serije koju nam je Srđan Karanović servirao u filmu Jagode u grlu, skoro deceniju kasnije.

Kada zamirišu Jagode, zamiriše život!

Više od igre (1977)

Sve i da je reditelj Zdravko Šotra kroz karijeru imao samo brljotine, a nije da ih nema onoliko, serija koja se odigrava u izmaštanoj srpskoj varošici Gradini između dva rata dovoljna je za otkup grehova. Reč je o izuzetnom prikazu građanske Srbije i zato ne čudi što je dve godine odležala u bunkeru. Tadašnjim komunističkim vlastima nikako se nije dopala ta promocija pristojnosti i koegzistencije klasnih neprijatelja. Ključna zamerka bilo je to što nije „dovoljno jasno prikazana progresivna uloga Partije“. Naravno, prećutali su da se serija na suptilan način obračunava i s vremenom diktature Aleksandra Karađorđevića. Rivalstvo između lokalnih klubova Građanskog i Radničkog samo potcrtava dolazeće vreme velikih deoba uoči nemačke okupacije.

Vratiće se rode (2007)

Briljantni prikaz preživljavanja u tranzicionoj Srbiji. Glavni protagonisti Švaba (Nikola Đuričko) i Ekser (Dragan Bjelogrlić) već samim porodičnim i socijalnim miljeom iz kojeg dolaze predodređeni su za gubitnike. Reditelj Goran Gajić ponudio nam je dramu osmišljenu u vremenima kada visokoparne parole brendiranih udarnika privatizacije bivaju ogoljene kao crnohumorna stvarnost. Nema šablonizirane uzvišene ideje vodilje poput borbe za pravdu i neustrašivih heroja, ali nema ni nepobedivog neprijatelja koji se uvek vraća jači i opasniji. I šta ostaje? Ostaje, naravno, nada jer se u Barandu vraćaju rode. „A gde su rode, tu je i dobro“, kazuje seoski hroničar Milenko (Branimir Brstina).

Sivi dom (1986)

Maestralna egzistencijalna drama reditelja Darka Bajića i scenariste Gordana Mihića koja se u najširem smislu gledano bavi problemom maloletničke delinkvencije sveprisutnim i u ovim vremenima. Građa za scenario, prema medijskim navodima, prikupljena je na osnovu istinitih priča. Snažni prikaz unutrašnjih sukoba i individualnih lomova ukazuje na razorenu porodicu kao naličje maloletničke delinkvencije. Smela i sumorna naracija jasno sugerišu da je delinkvencija simptom duboko bolesnog društva. I da ne zaboravimo, dodatni bonus koji ide uz seriju jeste nezaboravna pesma Sve što želim u ovom trenutku grupe Far.

Jutro će promeniti sve (2018)

Neuobičajeno hrabar iskorak RTS-a koji se nakon beskrajnih saga u ruralnom okruženju osmelio da emituje urbanu priču o generaciji koja je odrasla u beznađu devedesetih, srpskih milenijalaca – dovoljno mladih da ne odustanu od života, ali i dovoljno stasalih za gubitak svih iluzija. Generacijska melodrama jedinstvene estetike prati život četvoro urbanih prijatelja zašlih u tridesete godine koji pretresaju egzistencijalne dileme, ispituju granice seksualnosti i sindrom prisilno produženog detinjstva. Sama činjenica da su autori Vladimir Tagić i Goran Stanković snimali na više od 300 lokacija i da kroz seriju prolazi preko 200 glumaca govori da je reč o poduhvatu koji nije ni nalik ostatku srpske televizijske produkcije. Gradski duh i univerzalni problemi upakovani u neodoljivu poetiku gubitništva.

Goran Stanković i Vladimir Tagić: Samo budite strpljivi – jedno jutro će promeniti sve

The post Senke nad najboljim domaćim serijama appeared first on 42 magazin.

Nekada smo sakupljali postere, a šta misliš, da li su oni danas – prevaziđeni? Da li se sele na mrežu?
Živimo u digitalnom dobu, eri vladavine interneta i komunikacije na klik. Kao što su filmovi u visokoj rezoluciji dostupni jednim pritiskom miša, tako je i reklama za njih prisutna svuda u univerzumu mreže kako bi nam skrenula pažnju na aktuelni naslov. Filmski plakat nikako nije prevaziđen, on se lagano vraća na velika vrata u filmskim studijima koji shvataju njegovu važnost i dugu tradiciju. Pomenuću IMDb (Internet Movie Database) sajt, koji je ažuran u prezentaciji trejlera i plakata za dolazeće naslove, te tamo možemo imati prvi susret sa oficijelnim reklamama za potencijalne blokbastere i sva ostala ostvarenja. Tu je i veći broj renomiranih stranih sajtova i blogova koji pridaju značaj plakatima kao i njihovim autorima. Pri svakoj većoj premijeri plakati se štampaju i krase bioskopske panoe, takođe dobijaju svoju ekstenziju u vidu velikih bilborda koji su uvek na vidnom mestu i mame gledaoce u sale.

Odlika dobrog plakata je odlika samog ilustratora, odnosno njegova sposobnost da pri dogovoru sa rediteljem filma uspe prebaciti na papir karakteristične scene koje su ključne za likovni opis

Šta jedan filmski poster čini dobrim?
Odlika dobrog plakata jeste odlika samog ilustratora, odnosno njegova sposobnost da pri dogovoru sa rediteljem filma uspe prebaciti na papir karakteristične scene koje su ključne za likovni opis. Istorija ilustrovanih filmskih plakata je bogata, te se kroz nju promaljaju veliki umetnici, veterani kao što su Drew Struzan, John Alvin, Bob Peak, Richard Amesel i mlada nada, danas veoma aktuelan Paul Shiper. Ovi sjajni artisti su u periodu sedamdesetih i zlatnih osamdesetih godina bili najproduktivniji i ostavili pečat svojim besmrtnim ilustracijama za čuvene filmove u riznici kinematografije. Drew Struzan, jedan od najvećih živih umetnika filmskog plakata, uspeo je da uhvati karakteristične mimike lica i poze glavnih aktera, njihove iskričave oči, najvažnije trenutke u filmu, atmosferu i kolorit, agoniju i ekstazu. Svojim magičnim olovkama i četkama stvarao je magiju koja je vukla gledaoce pred filmsko platno, budila radoznalost u njima, kao i želju za kolekcionarstvom. Sasvim sam siguran da iskreni fanovi filma, pripadnici moje generacije imaju bar jedan plakat u svojoj arhivi koji je delo nekog od pomenutih umetnika. Moja malenkost je strastveni kolekcionar filmskih plakata, originalnih printova koji su visili u bioskopskim salama širom bivše Jugoslavije.

U radu se, pre svega, fokusiraš na žanr fantastike, a član si i kreativnog tima organizacije Festivala srpskog filma fantastike. Koliki je kružok ljubitelja fantastike kod nas i kakvi su domaći filmovi u tom žanru. Koliko ih ima?
Festival srpskog filma fantastike (FSFF) junački je proslavio 11 godina postojanja. Naš tim se bori hrabro da fantastika ugleda svetlost dana na adekvatan način. Ponosni smo na količinu filmova iz čitavog sveta koja pristigne na našu adresu za takmičarski program. Takođe, svako mesto u Srbiji krasi posebna grupa entuzijasta koja stvara film u domenu fantastike ili horora. Mitovi i legende naših prostora su neiscrpna inspiracija mladim filmadžijama.

Svako mesto u Srbiji krasi posebna grupa entuzijasta koja stvara film u domenu fantastike ili horora. Mitovi i legende naših prostora su neiscrpna inspiracija mladim filmadžijama

Dovodili ste i neke face koje personifikuju žanr.
Festival je veoma ozbiljan, u domaću selekciju stižu profesionalni, dugometražni filmovi fantastike, kao i kratke forme i studentski radovi. Na Festival dolaze i specijalni gosti. Imali smo čast da ugostimo velikog majstora italijanskog filma Lamberta Bavu, zatim reditelja i scenaristu Mika Gerisa direktno iz Los Anđelesa, majstora horora koji je filmovao kultne romane Stephena Kinga. Takođe, posetio nas je Sergio Stivaletti, jedan od najvećih majstora specijalnih efekata i maske, kao i Hasan Karacadag, priznati reditelj horor-filmova iz Turske, te Viktor Boulankin, predsednik Ruskog festivala fantastike i horora.

Ko su naši najinovativniji reditelj/ke u tom smislu?Ustanovili smo pre nekoliko godina nagradu Festivala Koskar (Oskull), čiji sam idejni tvorac. Koskar se dodeljuje u više kategorija i aluzija je na Oskara. Možemo se pohvaliti domaćim autorima koji su krenuli ozbiljnim stopama u kreiranju svežih srpskih, fantastičnih i horor filmova. Izdvojio bih Milana Todorovića, reditelja i producenta filmova Zona mrtvih i Mamula, kao i Dejana Zečevića, reditelja filmova TT sindrom, Neprijatelj i The Rift (Procep). Srbija počinje ozbiljno da korača sa veoma zanimljivim filmovima u domenu fantastike, koji su zapaženi širom sveta jer je reč o koprodukcijama, a pored domaćih glumaca, tu su velika imena svetskog filma. Tek nam slede iznenađenja.

Pokušavam da povratim slavu plakatu kada su u pitanju kultni domaći filmovi, zato što zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali

Na ovogodišnjem FEST-u prikazan je prvi domaći SF u režiji Lazara Bodrože – Ederlezi Rising. Kakav je tvoj sud?
Jako mi je drago što pominjemo Ederlezi Rising u režiji izuzetno talentovanog Lazara Bodrože. Film je baziran na priči Zorana Neškovića, a scenario je napisao Dimitrije Vojnov. Moram da kažem da sam izuzetno ponosan na ovaj značajan poduhvat u domaćoj kinematografiji, s obzirom na to da su u pitanju kolege čijoj generaciji pripadam. Ovaj film je svojevrstan omaž kultnim SF naslovima uz koje smo odrastali kroz osamdesete i devedesete godine, besomučno ih iznajmljivali iz video-klubova i željno očekivali nova ostvarenja određenih reditelja. Izuzetno mi se dopada atmosfera i patina filma, kao i odlično obavljen glumački zadatak glavnih aktera. Film očekuje bogat festivalski život širom sveta, a već je počeo da stiče fanove i važne nagrade.

Navedi nam nekoliko projekata na kojima si ti radio, a na koje si posebno ponosan?
Zadovoljan sam uspešnom izložbom vizuelnih koncepata pod nazivom Zemlja koje više nema, inspirisanom spomenicima NOB-a. Radovima sam probudio maštu posmatrača, stavljajući vanvremenske spomenike u ulogu fantastičnih objekata u sklopu izmišljenih prostora na dalekim planetama, među zvezdama. Takođe mi je velika satisfakcija što sam bio angažovan radeći vizuelne koncepte prostora i atmosfere za film Mamula aka Nymph aka Killer Mermaid u režiji Milana Todorovića, u kojem je jednu od glavnih uloga tumačio legendarni Franko Nero.

Na mom zidu visi uramljen plakat kultnog filma Blade Runner, primerak star 30 godina

Radiš i kao profesor na Odseku scenografija. Koje filmove u tom smislu obavezno predlažeš svojim studentima da pogledaju?
Studentima pružam na uvid dugačak spisak filmova koji nazivam Filmska lektira, a njihova obaveza je da pogledaju sve naslove sa spiska do kraja svojih četvorogodišnjih studija. O pogledanim filmovima raspravljamo, analiziramo ih u domenu likovnosti scenografije, uverljivosti izgrađenog dekora i njegovoj službi u samoj priči. Pomenuću neke od vrlo važnih ostvarenja koji su u vrhu liste, to su Blade Runner, 2001: A Space Odyssey, Apocalypse Now, Barry Lindon, The Cabinet of Dr. Caligari, Metropolis, Delicatessen, All that Jazz…

Trenutno si fokusiran na oživljavanje plakata domaćih kultnih filmova. Zašto?
Pokušavam da povratim slavu plakatu kada su u pitanju kultni domaći filmovi, zato što zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali. To su većinom bili grubi kolaži sastavljani ovlaš iz fotografija nastalih na snimanju. Nije se pridavao veliki značaj izgledu i kompoziciji, te se u meni probudila želja da polako ilustrujem plakate za sve meni drage naslove domaće kinematografije. Želim da poput mojih uzora, velikih ilustratora koje sam pomenuo, prikažem nezaboravne glumačke legende i scene u kojima ćemo ih večno pamtiti. Ovaj projekat je omaž jugoslovenskoj kinematografiji, zlatnom periodu filma, moj duboki naklon velikanima.

Koje alate koristiš kako bi stvorio vizuale?
Osnova su crteži, skice rukom, na papiru a zatim ih skeniram kako bih dalje nastavio rad na kompjuteru, u programu Adobe Photoshop. Putem digitalne table i olovke (WACOM) traje proces docrtavanja, kolorisanja i davanja finalne patine.

Da li si radio plakat za neki aktuelan film?
Bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim plakat za kratak dokumentarni film mladog reditelja Gorana Nikolića pod nazivom Oni žive. Ovo malo, retro delo govori o video-klubovima i poslednjoj generaciji koja je posećivala ta uporišta, svetilišta filma. Uživao sam kreirajući plakat koji potpuno odiše erom VHS kaseta, vremenom koje se nikada neće vratiti. Uskoro možemo očekivati i ozbiljnu dugometražnu varijantu.

Kakve su reakcije na tvoj rad? Da li publika razume tvoj kreativni izraz?
Presrećan sam pozitivnim reakcijama kolega koji se bave filmom, kao i ljubiteljima filma raznih generacija. Veoma mi znači što su pojedini značajni filmski autori videli moj rad i pohvalili projekat. Imao sam čast da se sretnem sa rediteljem Zoranom Amarom koji živi i radi u Americi, i predam mu plakat za njegov kultni film Šmeker, u kome je glavnu ulogu igrao Žarko Laušević. Gospodin Predrag Perišić, profesor na FDU, scenarista kultnih filmova Ljubavni život Budimira Trajkovića i Nije lako sa muškarcima, veoma je zadovoljan plakatima koje sam ilustrovao za ova dva naslova. Primio sam i reči hvale od glumca i reditelja Dragana Bjelogrlića povodom ilustracija plakata za seriju Senke nad Balkanom, čiji sam veliki fan, a moj rad su putem socijalnih mreža podelili glumci Gordan Kičić, Andrija Kuzmanović i Marija Bergam, ovim putem im se zahvaljujem. Glumac i reditelj Lazar Ristovski uputio mi je komplimente za plakat filma Boomerang, kao i mnogi drugi kojima se dopao moj pristup tretiranju plakata za filmove u čijem su stvaranju učestvovali.

Omiljena serija postera koju je neko radio, a želeo bi je na svom zidu?
Na mom zidu visi uramljen plakat kultnog filma Blade Runner, primerak star 30 godina, a spremam se da uskoro pod staklo stavim trilogiju Povratak u budućnost, zatim Indiana Jones i Star Wars izvornu trilogiju. Ilustrator svih tih plakata je pomenuti mag, moja inspiracija – Drew Struzan.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post STEVAN ALEKSIĆ: Omaž jugoslovenskoj kinematografiji appeared first on 42 magazin.