1 Zašto ga stalno citiraju
Neretko ćete na društvenim mrežama naići na jeftino urađen poster sa citatom Dostojevskog, Andrića ili Selimovića. Sa postera vas obavezno posmatra njihovo dobrohotno lice ili je tu, još gore, neka motivaciona fotografija. Nažalost, ovo je primer kada se ne treba preterano ponositi time što ste „ljubitelj“ književnosti ili „poštovalac“ lika i dela određenog autora, budući da je ovakav vid promocije puka eksploatacija i vulgarizacija umetnosti. Zašto su navedeni baš ovi autori? Zato što su citati njihovih tekstova, izvučeni iz konteksta, naizgled univerzalni i deluje kao da se baš nama obraćaju. Šta se, u biti, dešava? Takav citat, izvučen iz konteksta romana, najčešće nema veze sa piščevom intencijom ili celinom teksta, i samim tim je često pogrešan. Dostojevski svakako odnosi pobedu nad autorom romana Na Drini ćuprija, a da ne govorimo o Selimoviću. Njegovim rečima se služe svi, što nije nužno pogubno, ali je loša činjenica što iza toga, nažalost, ne stoji mnogo istine i znanja. Navešću jedan primer koji često srećem, a ljudi ga diletantski koriste kad god stignu: Lepota će spasiti svet. Čak i kada krenete u pretraživaču da kucate lepota će, sveznajući Google nastavlja citat. Ono što me istinski i duboko razgnevi jeste fotografija neke ženske, urađena lošim Photoshopom. Zašto? Nemam ništa protiv lepih devojaka, naprotiv. Ali ovaj citat je iz romana Idiot, koji se uistinu dotiče i lepote, ali na jedan specifičan način, povezan je sa antičkim merilima estetskog. Lepo se vezuje za vrlinu, za dobro. Dakle, neće mis sveta spasiti svet (iako joj je to na spisku želja, mir u svetu), sumnjam da ima te svemoći. 

#citati#citat #balkancitati #zivotnicitati #misli #tekst #slikesanatpisom #slikesatekstom#stih #ljubavnicitati #balkanquotes #misao #citatdana #quote #quotes#mudremisli #misaodana#poezija#reč #pesma #ljubav #dusa #duša #c_h_itati#fjodordostojevski #dostojevski

A post shared by c(h)itati (@c_h_itati) on Feb 15, 2018 at 1:21am PST

2 Zašto Sibir
Dostojevski je proveo godine u Sibiru u zatočeništvu i svoje jezivo iskustvo pretočio je u pripovest Zapisi iz mrtvog doma. Već sam naslov ukazuje na piščev doživljaj Sibira, a Rusi su – koliko blaženi, toliko i prokleti što imaju bele, zaleđene sibirske površine. Prvobitno mu je bila izrečena smrtna presuda zbog navodnog širenja različitih proklamacija i učešća u kojekakvim tajnim poslovima. Da se tada dogodila ta smrt, danas ne bismo čitali Braću Karamazove, poslednji napisan autorov roman, koji u sebi sažima egzistencijalne, moralne i duhovne dileme. Umesto antirežimskog streljanja, Dostojevskom je bilo određeno osam mučnih godina teških fizičkih poslova. Svu patnju ruskog čoveka on je uspeo da prepozna u sibirskim zatvorenicima, na mestu gde se gubi svaka granica godina, klase, obrazovanja. Kasnije je tog ruskog čoveka slavio rečima, kad god je mogao.

Nesporno je da se tih tema i te kako doticao i da su ga istinski opčinjavale, ali je jednako nesporan i njegov kritički stav prema hrišćanstvu, pa je često mesto kod pisca pitanje teodiceje

3 Umetnik obeležen porokom
Da bi otplatio dugove, za kratko vreme napisao je Zločin i kaznu, zaradio nešto novca i prosledio ga svojim „uterivačima dugova“. Opšte je poznata činjenica da je Dostojevski imao problema sa kockom, a muke jednog kockara ilustrovane su u istoimenom romanu. Moglo bi se reći da je stereotip umetnika u gladovanju, u njegovom slučaju, potvrđen, ali je istina mnogo dublja. Njegovi biografi, a ima ih mnogo (o Dostojevskom je napisano toliko da bi se mogla popuniti jedna solidna biblioteka samo kritičkim osvrtima, biografijama, kritikama kritika itd.) ističu da je moralni imperativ njegovog života, uprkos ne tako slavnom habitusu, bio pokušaj shvatanja „potpuno dobrog čoveka“, što je otelotvoreno u liku Miškina iz Idiota. Miškin je personifikacija težnje i potrebe, ali kako Nikola Milošević kaže – kod Dostojevskog dominantu treba tražiti u antropološkoj ravni značenja i to u jednom radikalno pesimističkom viđenju antropološke problematike. Ovakav dvojaki pogled na svet vodi do sledećeg stalnog mesta koje se vezuje za Dostojevskog. Psihologija.

4 Psiholog, psihagog, psih…
Budući da se tako duboko i zainteresovano bavio istraživanjima svih dubina ljudske duše, što na više mesta i njegovi junaci izgovaraju (npr. Dmitrij Karamazov), nije neobično što se Dostojevski danas smatra arhizačetnikom moderne psihologije. Poznato je da ga je i Frojd sa velikim interesovanjem čitao. Međutim, Dostojevski je imao negativan stav prema psihologiji svog vremena – i u naučnoj i u umetničkoj literaturi i u sudskoj praksi. Realnu sliku lažne psihologije u praksi daju scene istrage i suđenje Dmitriju u Karamazovima. Islednici, sudije, tužilac i branilac su potpuno nesposobni da dopru do nerazrešenog jezgra Dmitrijeve ličnosti,  koji je u večitoj sumnji i dilemi. Prava verzija Dmitrija ostaje van njihovog suda – on će sam sebi suditi. Upravo zbog toga Dostojevski nije smatrao sebe psihologom ni u kom smislu. On je bio umetnik koji je voleo da posmatra dušu.

Njegovim rečima se služe svi, što nije nužno pogubno, ali je loša činjenica što iza toga, nažalost, ne stoji mnogo istine i znanja

5 Veliki hrišćanin, ateista, agnostik ili…
Na dugačkom spisku autora koji su pisali o Dostojevskom nalazi se i značajan broj hrišćanskih filozofa ili teološki nastrojenih tumača. Svakako nije neobično što su kod pisca pronašli potku za razvijanje teoloških tema i tumačenje njegovih tekstova kroz prizmu pravoslavlja. Međutim, kod Dostojevskog je ono jedno izvesno – nerazgovetnost i širina duše. Ne može se definisati rečju, zato je pogrešno kada ga sravnjuju sa pravoslavljem, Hristom i slično. Nesporno je da se tih tema i te kako doticao i da su ga istinski opčinjavale, ali je jednako nesporan i njegov kritički stav prema hrišćanstvu, pa je često mesto kod pisca pitanje teodiceje. Teodiceja podrazumeva ispitivanje ili preispitivanje božanske pravdoljubivosti, a najjednostavnije se formuliše sledećom dilemom – ako je Bog toliko dobar, pravedan i sveznajući, kako je moguće da dozvoljava da ono najnevinije što je stvorio, deca, pate?

Epizoda, tačnije poema Veliki inkvizitor iz Braće Karamazovih postala je paradigma i jedno od najslavnijih mesta u svetskoj književnosti. Razgovor sa Hristom, tačnije monolog, spada u najveća dela intelektualne konverzacije. Inkvizitor je zapretio Hristu da će ga spaliti kao najgoreg jeretika, a upravo u ime hrišćanske vere. U stavu velikog inkvizitora Dostojevski je dao presek mnogobrojnih apsurdnih ideja kojima se zanose stvarni ili potencijalni diktatori.

Svu patnju ruskog čoveka on je uspeo da prepozna u sibirskim zatvorenicima, na mestu gde se gubi svaka granica godina, klase, obrazovanja

6 Summa summarum
Stigla sam do šeste stavke i shvatila da nabrajanja mogu ići unedogled. Iako je napisana čitava biblioteka studija o Dostojevskom i njegovim delima, sasvim je sigurno da bi se mogla otvoriti još jedna, odmah pored. Istina je da ovi detalji, ovako izdvojeni, nisu ni zrno peska te nepregledne pustinje koja čini ovog pisca. Zato, recept za čitanje je sasvim jednostavan: čitajte ga više puta, sa olovkom u ruci, u različito doba dana, na planini, jezeru, u baraci, štali, u praskozorje, na predavanju, u tramvaju, u vozu do Budimpešte, na stanici, sa prljavom kosom, u izgužvanoj košulji, za ručkom, pred spavanje, pred jutro, posle trčanja, posle umivanja, na biciklu, triciklu, štafelaju ili u vodi. I svaki put će biti drugačije, a svaki put dragoceno.

The post Dostojevski za početnike appeared first on 42 magazin.