Kada smo u martu prošle godine pisali o novom albumu benda Kanda, Kodža i Nebojša pod nazivom Uskoro, nismo se obazirali na brojeve, na godine. Taj bend odavno je konstanta naše muzičke scene, promenljiva konstanta sa kojim živimo 30 godina. Dakle, bend Kanda, Kodža i Nebojša postoji već toliko dugo, uz njega su u svakom smislu te reči kroz turbulentne godine na ovim prostorima odrastale mnoge generacije i sad je došao čas za jedan popis. Baš tako, Popis, zove se dvostruki njihov album u izdanju Mascoma, nedavno je izašao na vinilu i CD-u, a baš povodom obeležavanja tog važnog jubileja, ali i iz želje da publika na jednom mestu čuje okosnicu koncertnog KKN repertoara, uz nekolicinu njihovih pomalo zanemarenih i retko izvođenih pesama. Na albumu su kroz novi zvuk provučene svima znane Šafl, Sat, Mediteran, Kafa i rokenrol, Jamajka, Izlazim, Najsvetliji dan, Prekidi stvarnosti, Svetla, Vera, nada, ljubav i stav… ‒ rečju, poslastica, ili bombona, za decu devedesetih i njihovu decu.
Album takođe najavljuje i koncertne planove u skladu sa novim okolnostima uslovljenim pandemijom, i to u Srbiji i regionu. Tim povodom premijerno je prikazan i nov spot za pesmu Najsvetliji dan (2020) na Mascom YouTube kanalu, a sam proces nastajanja albuma prati svojevrstan rok dokumentarac u režiji Đurđice Gajić, čiji se kadrovi mogu videti u videu za singl Tajne letenja.
O Popisu i svemu što ga prati razgovarali smo sa Oliverom Nektarijevićem.

Kako se oseća jedan bend kada napuni 30 godina?
Verovatno slično kao čovek. Bend živi svoj život. Bend se živi, kao što se živi život. Možda je to jedan od razloga iz kojih mnogi muzičari, a posebno oni koji dugo imaju bend, odnosno dugo žive sa bendom, kao u nekoj vrsti braka, imaju tendenciju da govore kako je bend njihov život, kako je muzika njihov život i sl.

Vaša prodavnica emocija radi tri decenije i stigli ste do popisa. Da li vam se u kasi, na rafovima i u fiokama sve poklapa? I kakva je situacija u glavi i srcu?
Pune glave, puna srca. Pesme bi trebalo da govore nešto o tome čega sve tu ima. Bar o jednom delu svega što je u glavi i onoga što je u srcu. Album je blizu toga što smo želeli da bude, toliko blizu da bismo mogli da kažemo da jeste ono što smo želeli da bude. Sve se poklapa, ili je bar tu negde.

Kako odolevate vremenu i kako je moguće da vreme ne može da odoli vašim stihovima, koji su evo, tri decenije kasnije, i te kako aktuelni, toliko da se naježiš?
Da to je kao neka kletva i blagoslov. Svaki autor želi da njegovo delo traje što duže, a to može da podrazumeva i aktuelnosti i te stvari. Npr. pesma za koju me često pitaju, koju ja ne varim baš najbolje, Proći će i njihovo, kažu da je još uvek aktuelna, a to je strašno. A vremenu odolevamo trajanjem. Kao i svi.

Na omotu albuma je ilustracija najstarije beogradske bombondžijske radnje iz Gavrila Principa u Savamali – u kojoj je takođe popis. Recite na nam nešto o toj vezi.
Popis kod bombondžije nije njegov nego naš popis. U trenutku kada je fotografija napravljena bombondžijina radnja radi, a naša pravi popis. Bilo mi je glupo da pomislim kako bi ovaj retrospektivni album mogao da se zove nešto na foru „best of“ ili na neku sličnu foru. Popis mi se činio kao oke naziv. A iz naziva je nastala i slika, a iz nje omot. Oni su mi još gotivniji od naziva.

Album je blizu toga što smo želeli da bude, toliko blizu da bismo mogli da kažemo da jeste ono što smo želeli da bude. Sve se poklapa, ili je bar tu negde

Čime ste se vodili praveći izbor pesama i dajući im novo ruho?
Vodili smo se iskustvom. Izabrali smo stvari koje najviše sviramo uživo i one koje smo smatrali da bi bilo dobro da snimimo ponovo jer su na originalnim albumima zvučale daleko od onoga kako smo hteli da zvuče.

Da li vam je pandemija otvorila nove muzičke, emotivne čakre ili ih je pak blokirala?
Ne znam. Sumnjam da je pandemija donela bilo šta dobro, bilo kome, na bilo kom planu, ako izuzmemo one koji su od nje profitirali. Na svesnom nivou ne vidim da nam je, kao bendu, pomogla na bilo koji način. Nesvesno, možda, pošto je, svakako, neka vrsta traume, a kažu da trauma može da bude jedan od resursa kreativnog procesa. Ali ne, hvala, ja glasam za kreativni proces bez trauma. Dosta mi je trauma za tri života. A da ne govorim o tome koliko nas pogađa to što zbog pandemije nismo mogli da sviramo od februara, marta, više ni ne znam. A možda nećemo moći ponovo, još neko vreme. Ne samo mi. Svi.

Bend se živi, kao što se živi život. Možda je to jedan od razloga iz kojih mnogi muzičari, a posebno oni koji dugo imaju bend, odnosno dugo žive sa bendom, kao u nekoj vrsti braka, imaju tendenciju da govore kako je bend njihov život

Ovoga leta trebalo je da čujemo i KKN uživo. Kada i gde?
Prvi nastup bi trebalo da se održi 4. jula, na Adi, u okviru Beer Gardena. Pa onda dalje. Svašta je zakazano i zakazuje se, a možda se sve otkaže. Zbog pandemije i neminovnosti uvođenja vanrednih mera.

Hvala, Olivere.

Dvostruki vinil i CD (s bonus pesmom) u prodaji su od 19. juna – MASCOMSTORE (Čumić, Ušće, Delta) i onlajn na www.mascom.rs.

Oliver Nektarijević: Ne taktiziramo. Pratimo unutrašnji glas

The post Oliver Nektarijević: Kanda, Kodža i Nebojša objavili Popis za 30. rođendan appeared first on 42 magazin.

Zidovi Beograda već odavno nisu tek neme, ćutljive javne površine, na njima živi slobodna umetnost – grafiti i murali manjih i većih formata – kojom su domaći i strani street art umetnici učitali nova značenja i vrednosti prostora i vremena u kom živimo. Kroz te nove vrednosti grupu ljudi koja želi nov doživljaj kulture prestonice povela nas je jedna od najznačajnijih predstavnica srpske street art scene TKV.

Sredinom 20. veka ulična umetnost zapljusnula je naš glavni grad. Do pre samo par decenija javnim površinama – zidovima, fasadama, podvožnjacima, tunelima, ćoškovima – vladale su sprejom stilizovane poruke, buntovni grafiti i murali akademskih slikara čija je svrha bila tek dekorativna. Ne računajući žvrljotine i neduhovite misli, Beograd je svakodnevno dobijao bar jedno delo ulične umetnosti u čijem izrazu i iskazu stoji sloboda, neukrotivost, bunt i poruka. Street art koji se danas naziva i postgrafitima predstavlja ogromnu i važnu oblast likovne umetnosti,  a street art poslenici jesu građani sveta, novi nomadi koji gde god da se zadese ostavljaju svoja umetnička dela urađena raznim tehnikama.
Na toj mapi sveta poslednjih decenija jeste i Beograd, u kojem nezvanično postoji više od 8.000 različitih dela ulične umetnosti kojima su angažovane javne površine, a samim tim i ljudi koji kraj njih žive. Street art umetnici su novi angažovani borci za slobodu misli i javnog govora, a čije je glavno oružje i oruđe – sprej, boja, šablon, ruka i hrabrost.

Drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način

U taj drugačiji, izazovan svet beogradske ulične umetnosti zakoračili smo u sredu 13. juna na ekskluzivnoj turi koju je osmislila i organizovala Société Générale Banka u saradnji sa Francuskim institutom.  Bio je to drugi u nizu događaja u okviru Avantage učitavanja, projekta namenjenog grupi odabranih ljudi sa kojima ova banka već godinama ostvaruje i neguje uspešnu saradnju.
Kustos naše grupe kroz uzbudljivu ulično-umetničku galeriju bila je internacionalno priznata umetnica istančanog likovnog izraza TKV – The Kraljica Vila ili Aleksandra Petković, čiji maštoviti stensili jarkog kolorita zauzimaju velike i male površine, štekove i ćoškove javne beogradske galerije. TKV je prisutna na street art sceni od 2004, a njen rad našao se i u knjizi Women Street Artists: The Complete Guide Ksavijera Tapijesa – među 50 žena najboljih street art umetnica današnjice. Uz njenu pomoć otkrili smo i u svest učitali street art u javnom prostoru – najpre onaj skriven u predivnim štekovima i budžacima grada, a onda i onaj očigledan, ali kome većina nema vremena da pokloni pažnju.

Predvorje naše open street art galerije bila je umetnička četvrt Savamala – tačnije Kulturni centar Grad, koji je, prema rečima Kraljice Vile, a sa čime se duboko slažemo, jedna od najznačajnijih novih kulturnih institucija grada, koja je umetničku scenu okrenula naglavačke i omogućila mladim umetnicima iz gotovo svih segmenata umetnosti da svetu pokažu svoje radove.
Tu iza, na zadnjem delu KC Grada, tik uz prugu zaraslu u travu kojom dvaput dnevno prolazi teretni voz, stoji i mural ove umetnice nastao u saradnji sa holandskom ambasadom. „Imala sam punu slobodu da prestavim Holandiju, a ja sam odabrala da to ne bude kliše, i da ne budu lale. Narandžasta je jasan simbol, a Delft porcelan poznat je širom sveta. Devojka osmehom širi pozitivnu energiju, što je posebno bitno u ovom delu grada.“ Žena narandžaste kose sa naočarima celom tom delu grada daje pečat. Živopisni mural deo je panorame kada se Savamala posmatra s novobeogradske strane. Vila je, poput svakog street umetnika, ponosna na to što je njen rad pečat čitavog jednog krajolika. Pitanje je kako li se TKV osećala dok je visila sa skele tik uz prugu dok je slikala. Hrabre su umetnice.

Hrabar je i iznenađujući projekat Avantage učitavanje, u okviru kog je tokom godine planirano nekoliko programa za sve one koji žele da vide i osete drugačiju kulturnu i malo drugačiju lokalnu umetničku scenu. Ljudima koji mogu da biraju kulturnu ponudu baš kao što biraju banku koja im uliva sigurnost i podršku, a opet,uz raznovrsne pogodnosti, ostavlja slobodu da sami donose važne životne odluke, da planiraju putovanja ili kupovinu, bez opterećenja. Ležerno, a odlučno, sa ciljem da otkriju nove mogućnosti u oblasti kulture, biznisa i svakodnevice. Baš kao što smo u našoj otvorenoj street art galeriji prepoznavali zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja. Prostora na kojima se stvarnost učitava kroz poruku koja je prošla kroz duše hipersenzitivnih i hrabrih, a to su street art umetnici.
Zadržali smo se i u samoj bašti KC Grada, gde se na zidu prepliću zidno slikarstvo i puzavice kojima upravlja priroda.
I bili smo spremni za drugi eksponat, tu odmah gde kroz išaran podvožnjak Brankovog mosta puca pogled na veliki Remedov mural u Karađorđevoj ulici ‒.La Santa de Beograd, koji pozdravlja putnike na ulasku u grad. Ova francuski umetnik bio je inspirisan srednjovekovnim freskama i ikonom Bogorodice Trojeručice, pa je odlučio da Beogradu pokloni sveticu zaštitnicu čije brojne ruke i razaraju i čuvaju grad.

Ispod samog mosta mnogo je površina koje je dotakla ruka grafitera, TKV nam usput objašnjava razliku između bombera grafitera – koji su specijalizovani za likovnu intervenciju na opasnim, zabranjenim i teško dostupnim mestima, pa ih gerilski napadaju kako bi pokazali svoj bunt – i onih koji svojim šablonima po zidovima sprovode neku kampanju, npr. vegansku. U Karađorđevoj je još jedan mural Kraljice Vile. Njena zelena izjava ljubavi inspirisana slikom jedne umetnice koju je ona stensil tehnikom prenela na zid – žensko lice koje izvire iz lokvanja. Kaže da je za svaki centimetar murala potrebno dobiti dozvolu za rad, te da je, dok radila sliku na zidu koji nije baš bio u dobrom stanju, dobijala razne komentare stanara zgrade – od toga da je zelena smirujuća do toga da je histerična.

Dijagonalno od tog umetnošću osvojenog ćoška nalazi se zgrada nekadašnjeg Mikser Housea, a iznad nje je Plavi kit, delo švajcarskog dvojca Nevercrew, koji čine Christian Rebecchi i Pablo Togni, nastalog na Mikser festivalu 2014. Gledamo visoko, ali pogled nam zakloni najpre kombi, pa autobus, gužva je, ne vidi se visina umetnosti.

U našoj street art galeriji prepoznavali smo zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli smo do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja

Svetska street art zajednica je sve veća, a svaki poznatiji umetnik voli da kad poseti neki grad u njemu ostavi i svoje delo, naravno prethodno se informiše i sazna što više detalja o mestu na kom se potpisuje. Jer važno je da stanovnici grada razumeju poruku na zidu.
Ispričala nam je TKV i priču o Remedovom muralu The Only Truth iz 2009. u Novom Sadu, koji je prekrečen kada je zgrada promenila vlasnika, a to je pokrenulo grupu Lančana reakcija koja je uzvratila novim muralom istog umetnika, ali i time što je i u Novom Sadu gotovo preko noći procvetala ulična umetnost.
Kustoskinja Vila i Srećko Sekeljić iz Société Générale Banke potom nas vode do Galerije Štab, ušuškane u konstrukciji mosta. E to je pravi štek, a u samom ćošku rad TKV. To jeste bio plaćeni mural, ali ono što TKV čini beskrajno srećnom jeste što lice žene iz te kompozicije vidi svako ko putuje desnom trakom mosta iz pravca Novog Beograda. Svali put se nešto se desi, uvek se sa delima street arta nešto dešava, u punom autobusu ne moraš biti sam čak i kad si sam.

Sledeća destinacija je levi podvožnjak ispod Branka, Crnogorska ulica, kojim smo se uputili do Kosančićevog venca. Pre toga nam TKV pokazuje na davnašnji grafiti pokret čiji potpis još stoji na fasadi ruinirane udžerice. Vila je oduševljena jer u  samo nekoliko slova čita korene svog sadašnjeg delanja, ljubavi, angažmana i umetnosti kojom se bavi.

U podvožnjaku je mračno, i puno je grafita, neke nam pominje kao jako vredne, kaže da voli taj podvožnjak, a onda prolazi kraj svog rada zalepljenog tik iznad naših glava i vidi da je ćošak papira fluorescentnozelene boje skoro otrgnut – pa ona sama otcepi taj ćošak i kaže: „Na ovom radu je puno šljokica, sijaju kad je mrak, morate da ga vidite noću.“  I sve okej, spremni su ulični umetnici na mogućnost da jednoga dana svoje delo neće zateći na mestu na kom je bilo. Svuda u svetu se to dešava, u Berlinu preko noći nestane slika – biva prekrečena i umesto nje osvane druga.

Dok se penjemo ka Kosančiću, na visokoj zgradi vidimo dve ogromne ptice. Kaže TKV da su nove, nastale ovo godine na festivalu Dev9t. No pre toga nam na obelisku Pokreta nesvrstanih pokazuje rad njenog prijatelja Nikše Mopsa Yode Zgužvanog. Kaže da je skoro svakog mopsa na zidovima u Beogradu nacrtao Nikša Herman – Yoda je i ime mopsa kog je usvojio i koji mu je pomogao da prevaziđe težak period u životu. Nikša, kog ćemo kasnije i sresti u ateljeu TKV na Dorćol Platzu, crta preko grafita koji podstiču nasilje, a voli i mesta na kojima je izazov i rizik crtati, poput Terazijskog tunela. Njegovi radovi uvek nose neku introspektivnu tekstualnu poruku, a neretko su to i tabu teme: nasilje, strah, ravnopravnost polova, LGBT osobe…

Približavamo se čuvenom grafitu u Pop Lukinoj koji je 2009. uradio italijanski umetnik BLU – grad koji zubima od zgrada jede drveće, a u Fruškogorskoj vidimo ogromne Vrapce – motiv murala je nezvanični simbol Beograda – vrapci, a autori su izraelski muralista Dede i pesnikinja Nican Minc, koji su u Beogradu bili na festivalu Izraelska umetnost u Ciglani. Oni imaju murale u Berlinu, Minhenu, Njujorku, Pragu, Londonu…
Zatim prilazimo čuvenom muralu BLU-a, ispod njega je trafika, preko puta benzinska pumpa. Mural je izbledeo, ali i tako slab u boji prenosi jaku poruku. A tome služe murali, tome služi street art – da nas podseti u kom veku živimo.

Preskočili smo obnovljeni Kosančićev venac. Njega verovatno tek čeka street art, naravno uz prethodne saglasnosti nadležnih. Ipak je to nov venac. Usput TKV gleda zidove, prazne, potencijalna mesta za nove radove. Jedan joj se baš sviđa, siv je i ima fleku od vlage. I žao joj je što ne može da nam pokaže svoje rane radove po napuštenim i ruiniranim mestima, kojima je ovaj grad bogat, kaže da ih baš voli. Oni su iz vremena kada je želela da bude anonimna. Umetnica voli Indiju, njihovu muziku i ples, voli i lik lepe i opasne O-Ren Ishii iz filma Kill Bill (i naglašava da to nije Lusi Liu!), koja još živi na mnogim mestima po gradu.
Dok smo se spuštali Dobračinom, jedan specijalista radnog pravo pričao nam je kako mu je ranije ulična umetnost često promicala, sve dok jednom ispred Francuskog instituta u Knezu nije ugledao dve Japanke kako pokušavaju da iz žablje perspektive naprave dobar kadar visokopostavljenog vitraža. Tada je i on počeo da gleda i da opaža. U ovoj vođenoj izložbi uživali su i on i njegova devojka.

Foto: TKV

Ubrzo smo stigli do sledećeg eksponata u klubu Blaznavac – u njemu je jedan od novijih murala Kraljice Vile. Žena koja oslobađa ptice iz kaveza. TKV je radeći ga doživela lični preobražaj, a te ptice i dalje slobodno lete po Blaznavcu. Usput smo naišli na još jedan njen rad. On stoji na malim sivim vratima za koja većini nije jasno kuda vode (npr. u kotlarnicu) – devojka čija je glava u čeljustima psa. Kaže da je to mali rad koji joj je otvorio vrata u veliku knjigu o 50 najboljih žena street umetnica.

Svašta nam je još ispričala Vila. Između ostalog i to kako sada – posle velikog uspeha u zemlji i inostranstvu, mnogo radova, izložbi, između ostalog i u Francuskom kulturnom centru krajem 2017. – ima atelje u kom radi i koji se nalazi u delu kulturnog centra Dorćol Platz, kuda smo se i uputili.
Na samom ulazu tog centra je njen rad – Sofija Loren, žena koju obožava, opet mali format koji joj je otvorio neka druga velika vrata.

I odmah nov zid – njega je oslikala devojka koja vodi pomenutu novosadsku Lančanu reakciju – a kojoj je to bio prvi zid koji je oslikala. Osim što stvara, TKV ohrabruje druge da uzmu zid u svoje ruke.
I sam frontalni zid Dorćol Platza je oslikan, a sve murale – uradile su žene, gošće naše prestonice.

Naravno, tu je mural TKV – na kom je jedna žena veliki borac, a tik je do vrata koja vode u njen atelje.

A atelje je čista radost za sve koji umetnost vole a njome se ne bave.
Velika oslikana platna, pa još slika manjih i većih formata, oslikana drvena stolica iz vrtića čiji naslon i sedalni deo imaju oči, plafon pun papirića, mnogo boja, sprejova, jedan rasklimatani mermerni stočić i jedan sto na kojem umesto slikarskog alata stoji street art andergraund švedski sto pun srpsko-francuskih delicija. Branislav Glumac iz Francuskog instituta kaže da je sir domaće proizvodnje, kao i suve šljive aranžirane uz njega… ali uz fino belo vino vi ste u Francuskoj, odakle je i Société Générale Banka, koja je svima nama priuštila šetnju po galeriji ulicama prestonice.

I da, tu je i sanduk iz predstave Dogvil, pomenuti Nikša Mops, madam An-Loren Viguru (Anne-Lorraine Vigouroux), ataše za kulturu Francuskog institutu u Srbiji, Ljiljana Radošević koja organizuje celodnevne street art ture po Beogradu, Srećko Šekeljić i Olivera Zulović iz Société Générale Banke i jedan veliki utisak da drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način.

Slobodni umetnik ispred slobodne umetnosti

The post Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza appeared first on 42 magazin.

U Berlinu su murali urbana religija, a tagovi i stikeri obavezni deo svakodnevice. Dok hodamo unaokolo blenući u fasade, na svakom koraku uzvikujemo „Evo još jedan“. I još jedan. I još jedan. Čoveče, svuda su! Na roletnama kuća. Na krovovima zgrada. Šahtovima, vratima, banderama, klupama, trotoarima… Istorija švrljanja je jako duga. Ne u Berlinu, nego uopšte. Nije to nastalo juče, pojavom spreja ili krede. Faraoni su još u Egiptu tražili da im umetnici klešu i šaraju po zidovima, doduše, samo po unutrašnjim, jer nikome nije bilo normalno da umetnost kači na ulicu. Danas je to, na našu sreću, potpuno OK. Naročito u berlinskim četvrtima Kreuzberg, Friedrichshain i Mitte.

Stikeri i tagovanje po toaletima

Da krenemo od najmanjih i najintimnijih prostorija za škrabanje. WC, kultno mesto za beleženje kratkih dubokoumnih misli. Od vas se zaista očekuje da se potpišete ili ostavite neku motivacionu poruku za sledeće generacije kojima se piški. Možda će neka od tih osoba biti tužna, pomozite joj! Setite se samo koliko ste puta i sami doživeli katarzu čitajući mudrosti urezane u metalna vrata kabine.

Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi!

Po pabovima toaleti često preuzimaju ulogu oglasnih tabli – „Iznajmljujem se. Volim pank i picu. Ako si zainteresovan, nacrtaj mi jednu ovcu.“ Naići ćete tu i tamo i na inspirativnu poeziju, tužne ispovesti, ali i teške istine – „Kada dobije, njena plava arijevska krv je crvena.“ Zatim praktična pitanja – „Dokle ja da stružem ovaj zid. Gde je jebena kreda?“ Ako ste se ikada pitali zašto su po klubovima Berlina redovi za WC ogromni, otkrićemo vam tajnu – glavni krivac je neobuzdan poriv za škrabanjem. Toalet je definitivno mesto gde se mnogo čita.

Ogledala u ovim kvartovima služe kao podloga za stikere. Ovaj oblik supkulture star je preko 130 godina, ako pod stikerima podrazumevamo i one prve „pljucke“, papire koje smo svi lizali pa lepili unaokolo.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca. U julu se u galeriji Yaam održava i sajam stikera pod nazivom Berlin lepi (Berlin Klebt). Tu se pojavljuje armija vrhunskih svetskih stiker majstora. Neki od njih su iAMOK, Takt32, Rolf, My Dear Prost, Darum36…

Kvartovi – slikovnice

Berlin je sinonim za globalnu galeriju savremene umetnosti. I usred sveg tog šarenila je  EastSide Gallery – istorijsko-ideološki strip bez premca. Ovaj deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo. Par nedelja kasnije ovaj deo zida nazvan je EastSide Gallery, a status kulturnog dobra zvanično je dobio 28. septembra 1990. Najveća i najduža open air galerija na svetu.

Ipak, održati ovu galeriju u pristojnom stanju uopšte nije lak zadatak. Izloženost vremenskim uslovima znači da propada svakoga dana. To što se nalazi baš u Berlinu, gde svi vole da šaraju, znači samo da propada još brže. Danas možda i nema mesta da se na ovim zidinama oslikavaju novi murali, ali ima velike solidarnosti među umetnicima, pa se tako od 2000. godine redovno radi na prepravkama i obnovama postojećih dela. Godine 2009. bila je najveća akcija. Njih 87 je danima picanilo zidine.

Da li ste čuli za RAW? Tu je, u blizini. Mesto koje je malo buvljak, malo smetlište, a ponajviše galerija (Urban Spree). Prepuno barova i klubova. RAW je nešto na šta bi Savamala ličila da je dušmani nisu porušili. Na ovih pet hektara mogu se pronaći sve street art tehnike. Od grafita, preko stikera i šablona, do 3D murala i junk yard skulptura. A mogu se naći i kombinacije pomenutih, poput tukana koji je sastavljen od karoserije jednog automobila, kolica iz supermarketa i jednog bicikla. Sastavljen tačno tako da mu točak koji se vrti predstavlja srce.

Ako neko dominira u svetu 3D kreacija, to je portugalski umetnik Bordalo. I ovaj berlinski tukan je, naravno, njegov.

Po periferiji se lako mogu naći kvartovi slični RAW-u. Ipak, u samom centru grada krije se jedno posebno dvorište koje predstavlja pravi raritet. Kuća Švarcenberg (Haus Schwarzenberg) mesto je gde nema milimetra kvadratnog čistog zida. U ovom haustoru su se očigledno grčevito držali one fraze „Jedan tag je vandalizam, milion njih je umetnost.“

Deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118 njih iz 21 zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar i po betona i počelo da oslikava to ružno sivilo

U dvorištu, po podrumima i stanovima ove kuće su se, pored ludog street arta, naselili i Muzej Ane Frank, otkačeni junk yard teatar čudovišta Monsters Cabinet i bioskop Kino Central koji prikazuje uglavnom internacionalne filmove nezavisne produkcije. U kafićima i barovima sa alternativnom muzikom pivo se pije na simsu otvorenih prozora, a tu je i više desetina malih zanatskih radnji. I po ko zna koji put, nudi vam se prilika da se potpišete na zidu, stepeniku ili gelenderu i ostavite nešto iza sebe. Samo nemojte „On + Ona“. Dajte nešto kreativno.

The Haus koncept

Die Dixons kolektiv je 1. aprila 2017. otvorio zgradu koju su nazvali The Haus. Ulaz je bio besplatan, a šetnja moguća isključivo bez telefona. Ova petospratnica nekada je bila banka koja je planirana za rušenje. Marta ove godine 165 umetnika uletelo je unutra i oslikalo apsolutno svaki ćošak. Svaki hodnik, svaku prostoriju i svaki toalet. Ture su bile danonoćne. Navala ogromna. Tolika da su ograničili broj ljudi koji istovremeno može da uđe na 199.

Zgrada je srušena 1. juna, kako je i planirano, a ovaj jedinstveni street art projekat okupirao je Berlin na tih par meseci kao nijedan drugi. Ekipa koja je vodila celu priču veruje da njen veliki uspeh počiva isključivo na ograničenom roku trajanja. Ljudi su znali da će za koju nedelju nekoliko desetina kilograma eksploziva sve to razneti u paramparčad. Trenutni stav je da se nešto slično nikada neće ponovo raditi. Mi im ne verujemo. U oktobru su i sajt i stranice na društvenim mrežama i dalje bile aktivne. The Haus prosto mora da se ponovi! Ako nečega u Berlinu ima napretek, to su zgrade za rušenje. E sad, neke ruševine ni ne treba dirati jer predstavljaju jedan potpuno unikatni svet.

Imperija grafita po berlinskim ruševinama

Do većine je teško uopšte doći. Uglavnom trule napuštene na periferiji. A opet, neke od njih nisu čuvane i tako neobezbeđene vrlo su popularne za druženja i pravljenje skvoterskih žurki uz akustičnu muziku.

Tim krajevima najviše lutaju fotografi. Među posetiocima se nađe i poneka tura, ali vrlo, vrlo retko. Glavni problem je ulazak. Bile one obezbeđene ili ne, do ovih zgrada se, po pravilu, stiže preskakanjem kojekakvih ograda i provlačenjem kroz šipražije, veranjem preko gelendera i prozora ili uvlačenjem kroz memljive podrumske prostorije. Da li je vredno? Naravno da jeste!!! Posebna vrsta umetnika voli da škraba isključivo na ovakvim mestima. Jedan od njih je Ken Plotbot. Radovi ovog dečka stvoreni su za napuštene zgrade i ruševine. Svaki je vezan za tematiku nuklearnih katastrofa i prikazuje ljude u specijalnim odelima sa gas-maskama i lobanje u dimu i isparenjima.

U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti muzej Hatch Sticker sa preko 30.000 primeraka lepljivaca

U ruševinama, osim činjenice da nešto može da vam padne na glavu, veliku manu predstavlja i to što umetnici često stvaraju jedni preko drugih. Zato nikada ne možete biti sigurni da li će vas sačekati baš onaj rad koji ste i jurili. Nas, recimo, nije.

Na bini Ballhaus Riviere rad Kena Plotbota je nažalost bio prekrečen. Dočekale su nas vesele note manje poznatih likova i klavir. Međutim, njegove predstave nuklearnih specijalaca u momentu pisanja ovog teksta (oktobar 2017) mogle su se pronaći na samoj periferiji Berlina. Cela kolekcija specijalaca bleji na cisternama napuštene fabrike hemikalija Rudersdorf.

Za ruševinu u Weißensee kvartu vezuje se jedna krajnje jeziva anegdota. Naime, ovu dečju bolnicu su ’97. napali zombiji. Pojeli su svu decu i zgradu pretvorili u svoj dom. OK… što da ne… zvuči uverljivo. Verujemo mi tim pričama. Danas je lako obići ovu bezopasnu Zombi bolnicu, u kojoj su umetnici bili krajnje kreativni.

Ovde ćete pronaći sobe od oblaka, ljubičaste sobe sa crvenim srculencima, zatim banane i Bananamene. Sobe cveća, šargarepica i mafina. Zombi bolnica je možda i najreprezentativniji primer ulične umetnosti po ruševinama, kojih ima zaista mnogo. Možda biste za mesec dana uspeli sve da ih obiđete. Ako nemate toliko vremena, pored pomenutih, razmislite i o Spree luna-parku, Barenquell pivari i Teufelsberg špijunskoj stanici iz vremena Hladnog rata.

Gde nema ulične umetnosti?

Sigurni smo da postoje mesta gde je nema. McDonalds nije jedno od tih mesta. Ni crkva nije jedno od tih mesta. Ni škole, ni pozorišta, ni bolnice. Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni… osim u jednom. Fale im jebeni zidovi! Gotovo svaka organizacija koja se, poput Street Art Berlina, bavi promocijom i podrškom uličnoj umetnosti apeluje i moli da im se jave vlasnici zidova koji bi želeli da ih vide u nekim drugim bojama. Akcije „prikupljanja“ zidova nisu vezane samo za Berlin, već za celu Nemačku, pa čak i za celu Evropu. A onda tamo negde iza kulisa umetnici sede i pregovaraju o međugradskoj trampi kvadrata kako bi škrabali jedni kod drugih.

Berlin je, istini za volju, jedna od najvećih, ako ne i najveća, street art galerija sveta. Malo grad, malo slikovnica. Stoji rame uz rame, a možda čak i za pedalj ispred Melburna, Meksiko Sitija, Lisabona i Bogote. Pa vi procunjajte i procenite. Mi smo bili, u oktobru, kada su političko-društveni kritizer i mega-car Banksy izlagao svoje radove u klubu Felix.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post 42 sata u Berlinu – gradu kome fale zidovi, za slikanje appeared first on 42 magazin.

U Savamali, beogradskom centru urbane kulture, nedavno je otvoren Share Square, prvi kafić u Srbiji koji funkcioniše po principu korišćenja po satu. To znači da gosti ovog neobičnog kafića u Koče Popovića 4 pri izlasku iz lokala ne moraju da zatraže račun za kafu, čaj ili sok, već jednostavno plaćaju onoliko koliko su vremena proveli u njemu.

Koncept je nastao po ugledu na online društvene platforme kao što su YouTube i Udemy, koje pružaju mogućnost amaterima i hobistima da podele svoja znanja i veštine, te da od njih i zarađuju

Ovo je jedini kafić u Srbiji koji za istu cenu pruža neograničene količine kafe i bezalkoholnih pića, grickalice, optički internet, i to u prostoru od 600 metara kvadratnih koje ljudi mogu koristiti kao otvoreni prostor za rad, sastanke ili jednostavno provođenje vremena sa prijateljima.

Share Square je jedinstven i zbog činjenice da u njemu svako može da se prijavi da drži časove ili da ih pak sluša. Koncept je nastao po ugledu na online društvene platforme kao što su YouTube i Udemy, koje pružaju mogućnost amaterima i hobistima da podele svoja znanja i veštine, te da od njih i zarađuju.

Ovaj prostor nudi svojim korisnicima četiri specijalizovane učionice za držanje predavanja, uključujući veliku i moderno opremljenu kuhinju, sobu za IT, prostor za profesionalno šminkanje, kao i sobu za muziku.

Obezbeđena je i multifunkcionalna prostorija koja se može koristiti za sve druge oblasti, od učenja jezika do pravljenja origamija.

Osnivač ovog prostora Ryo Ragland objasnio je ideju koja stoji iza Share Squarea: „Koncept Share Squarea nastao je usled činjenice da na online društvenim mrežama postoji ogromna potražnja za razmenom veština i znanja, dok takav koncept ne postoji u realnom životu. Proveli smo dosta vremena u pronalaženju najboljeg načina da prenesemo privlačnost društvenih mreža u fizičku platformu koja će ljudima omogućiti da se povezuju na mnogo smislenijem nivou, dok smo istovremeno zadržali aspekte koji čine online svet privlačnim: pristupačnost, jednostavnost, mogućnost da eksperimentišu i isprobavaju nove stvari, a da ne moraju da se posvete na duži rok ili potroše mnogo sredstava. Svi mi vodimo vrlo užurbane i zahtevne živote, tako da u svoje slobodno vreme radimo stvari za koje je potrebno najmanje truda. Share Square ima potencijal da pruži malo te fleksibilnosti koja nam je potrebna, dok nam u isto vreme omogućava da obogatimo svoj društveni život na konstruktivan i raznolik način.“

[See image gallery at 42magazin.rs]

U svetu koji je orijentisan na internet i društvene mreže ovakvo mesto biće osveženje jer će posetioci moći da se upoznaju i komuniciraju sa ljudima sličnih interesovanja, i to uživo, u realnom vremenu i prostoru. Međutim, iskorišćene su i prednosti online sveta, pa se zainteresovani na sajtu www.sharesqua.rs brzo i jednostavno mogu registrovati i dopuniti svoj račun, pregledati dostupne časove i prijaviti se na njih, oceniti instruktore, a na istom mestu se lako mogu prijaviti da i sami postanu instruktori.

Iza Share Squarea stoji neprofitna organizacija Coordinaide, čija je misija da kreira jake osnove za jačanje lokalnih zajednica povezivanjem pojedinaca, grupa, organizacija i kompanija. Jedno od ključnih načela organizacije Coordinaide jeste da kroz građenje i koordinaciju jakih društvenih mreža u realnom svetu zajednice mogu da stvaraju i obezbeđuju resurse i postižu svoje ciljeve kroz saradnju sa obostranom korišću i bez pomoći sa strane.

The post Share Square: Prvi kafić gde plaćate sate, a ne piće! appeared first on 42 magazin.

Kako kaže Maja Lalić, kreativna direktorka MH, osim kulturno-umetničke, Mikser House Sarajevo iznedriće „dobre, pozitivne priče koje mladima svih naših zemalja nude humaniju, pozitivniju alternativu“.

Adresa Kolodvorska 12 u naselju Pofalići uskoro će biti glavna nova urbana lokacija grada Sarajeva. U kompleksu fabrike Vaso Miskin Crni, čija se fasada trenutno transformiše u grafički dizajn Ajše Beširević, 8. septembra svečano će se otvoriti Mikser House Sarajevo. Prvi deo događaja, s početkom od 18 časova, biće otvaranje Balkan Design Shopa, zatim u 19 časova sledi otvaranje Galerije Frederic Maurice. Muzički deo programa počinje u 20 časova koncertom Dečije filharmonije, čiji su članovi iz Zagreba, Beograda, Skoplja i Sarajeva, a sa dirigentom Ljubišom Jovanovićem i solistom Jovanom Kolundžijom. Rambo Amadeus održaće koncert u 22 časa i za sve one koji nemaju pozivnicu za prethodni deo programa. DJ-evi Uroš Đurić i Žika Todorović puštaće muziku od ponoći.

Svakim našim projektom slavimo bogatstvo kulturnog nasleđa Balkana i promovišemo poštovanje različitosti – naroda i narodnosti, religija, seksualnih opredeljenja, životnih filozofija, rekla nam je Maja Lalić iz Miksera

Ovom uvertirom nastavlja se izgradnja kulturnog mosta između Sarajeva i Beograda i drugih vibrantnih gradova regiona, na kojoj je Mikser ekipa radila i tokom delovanja u Beogradu. Taj trud prepoznat je i pohvaljen od ljudi iz svih krajeva Bosne i Hercegovine, ponajviše samih umetnika, dizajnera, muzičara, ističe kreativna direktorka MH Maja Lalić.

Svi oni koji su posetili bilo koji događaj Mikser Housea u Savamali ili Mikser festival dok se održavao u Žitomlinu znaju da su tamo promovisane kultura i umetnost na veoma razumljiv način, suprotno elitističkom. To je veoma široka kulturna lepeza koja edukuje i emancipuje neočekivanog gledaoca i ruši društvene barikade.

„Multidisciplinarnost i stimulisanje razmene između različitih kreativnih disciplina širi vidike mladih kreativaca i daje daleko kvalitetniju bazu za iskorake u kulturi i umetnosti. Takođe, Mikser je mesto prvih šansi, tu svoje karijere započinju mnogi mladi bendovi, dizajneri u povoju, arhitekte sa svežim diplomama, producenti bez iskustva, što kroz naše programe, što kao članovi naše velike radne porodice. Verujemo da se talenat krije na najneočekivanijim mestima i nemamo nikakve predrasude ili predubeđenja“, dodaje Maja.

Upravo tako nastale su i Mikserove platforme iz oblasti dizajna, umetnosti i muzike – Young Balkan Designers, kolektivna umetnička instalacija Black Box i tradicionalni konkurs za mlade bendove, u organizaciji sa Mascomom.

Stubove nooformljenog sarajevskog tima čine Alma Mušić, Almir Kurt Kugla i Denis Memić. Interna organizacija Miksera funkcioniše u dva značajna grada regiona, Sarajevu i Beogradu. Po rečima Maje Lalić, to predstavlja „svetao primer kako je moguće u razjedinjenom Balkanu, gde na utakmici u Banjaluci i dalje imate sramotne transparente ’Nož, žica, Srebrenica’, bez ikakvog sankcionisanja, graditi dobre, pozitivne priče koje mladima svih naših zemalja nude humaniju, pozitivniju alternativu“.

U kompleksu fabrike Vaso Miskin Crni 8. septembra svečano će biti otvoren Mikser House Sarajevo

Za sve koji prepoznaju sebe u vrednostima Miksera, ovu priču mogu podržati između ostalog i finansijski putem crowfunding kampanje uplatom na račun br. 161-00001793000-49 / Raiffeisen bank DD BiH.

„Ja se nadam da ćemo svojim aktivnosti u Pofalićima doprineti da se sarajevska scena bolje vidi i čuje, ne samo na međunarodnom nivou, već da bude vidljivija i u sopstvenom dvorištu. Jedan od naših saradnika uporedio je Mikser sa megafonom koji pravim porukama daje snagu da se čuju malo glasnije i to je najlepši deo našeg rada – saradnja sa brojnim lokalnim kolektivima, organizacijama, pokretima, umetnicima. I za kraj, svakim našim projektom slavimo bogatstvo kulturnog nasleđa Balkana i promovišemo poštovanje različitosti – naroda i narodnosti, religija, seksualnih opredeljenja, životnih filozofija“, rekla nam je Maja Lalić.

The post Mikser House Sarajevo: Kuća za sve naše ljude appeared first on 42 magazin.