Te 1969. godine, po mnogo čemu neponovljive u minulom veku, rođen je jedan od najvećih vozača Formule 1 Mihael Šumaher, Led Zeppelin je objavo svoj prvi album, a The Beatles su na jednom londonskom krovu odsvirali svoj poslednji javni koncert, koji je prekinula policija. U Čehoslovačkoj se spalio student Jan Palah zbog invazije sovjetske armije, venčali su se Džon Lenom i Joko Ono, Šarl de Gol podneo je ostavku, u saobraćajnoj nesreći poginuo je legendarni košarkaš Radivoj Žućko Korać. Održan je čuveni festival Woodstock, svet je napustila neponovljiva klizačica i holivudska diva Sonja Heni, poslednji krug po bivšoj Jugi okrenuo je nezaboravni voz Ćira, BBC je emitovao prvu epizodu kultne serije Leteći cirkus Montija Pajtona, sledbenici Čarlsa Mensona ubili su glumicu Šeron Tejt, uspostavljena je prva udaljena veza između dva kompjutera na univerzitetima Stanford i Kalifornija, što je označilo početak ere interneta. U Vašingtonu je protestovalo gotovo pola miliona ljudi protiv Vijetnamskog rata, a Sovjeti su prvi put u istoriji spojili dva vasionska broda s ljudskom posadom u Zemljinoj orbiti…

Ali u čitavoj toj poplavi istorije, u tom nizu zemljotresa od kojih će neki odrediti i budućnost ljudske vrste i u veku u kojem živimo, planeta je i doslovno stala samo tih nekoliko sati koliko su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11 (Majkl Kolins, treći član tima, ostao je u utrobi moćnog Saturna V), u noći 21. jula prošetali Mesečevom površinom. I uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo „zvezdane staze“, ostalo je za upit kolko smo stvarno razumeli. Mnogo godina kasnije američki novinar Endrju Čajkin, u čijem je opisu posla bilo da se bavi svetom nauke, zapisao je sledeće reči: „Reklo bi se da mi nikada do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču s poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je kao i sam Mesec – izvan našeg dodira.“

Letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Iako dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, nakon Armstronga i Oldrina još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom. Povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars, planiran za 2033.

A izvan našeg dodira ostaje sve ono što nam je rubno ili potpuno nepojamno za razumevanje. Iza toga sledi odbacivanje, što je u našoj priči samo delimično tačno. Običan svet ne samo da nije shvatao već se i užasavao sumanute trke u naoružanju, paranoično, ali ne i bez razloga, bojao se atomskog rata dve supersile SAD i SSSR-a, pitao se zašto njihovi momci ginu u Koreji, Avganistanu i Vijetnamu. Na ovu listu bez ikakve sumnje možemo dodati i svemirsku trku koja je možda više nego išta drugo trebalo da dokaže intelektualnu superiornost jedne od velikih sila. A kada je Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu, poručio kako u orbiti „ne vidi Boga“, nije to bio samo znak da su ateisti prvi svetu poručili da Svevišnji ne postoji već je to postalo i pitanje nacionalnog ponosa za čitavu Ameriku. Uostalom, zbog toga je i Džon Kenedi iste te godine kao ultimativni cilj proklamovao spuštanje na Mesec, i to do kraja te decenije. A da bi se to postiglo, na oltar je prineta kompletna posada Apola 1, u kojoj su stradali Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi. Usledile su godine testiranja koja su imala za cilj ispitivanje gornjih granica tehnoloških i ljudskih potencijala. Kasniji letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Strogo gledano, u naučnom smislu dometi Apola 11 bili su skromni, materijal koji su doneli gotovo bezvredan, izuzev kao suveniri koji su deljeni tokom svetske turneje koja je upriličena u čast velike trojke. Tako je i Tito prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu. Četiri godine kasnije članovi misije Apolo 17 Džin Sernan i Džek Smit uradili su kudikamo bolji posao, vozeći automobile na baterije po Mesečevoj površini, obavljajući istraživanja i merenja uz obilje raznovrsnog materijala koji su doneli. Ali istorija je već bila zauzeta, ona je pripadala Armstrongu i Oldrinu, jednostavno više niko nije želeo da gleda reprizu, budući da ni premijeru nisu razumeli, a još manje u nju poverovali. Veličina njihovog poduhvata može se sagledati kroz činjenicu da dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, iako je nakon njih još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom.

U priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke

Tu negde između ili uporedo, sasvim svejedno, u priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke. Ali ljubiteljima alternativne istorije nikako ne bi trebalo odricati pravo na sopstvenu verziju istine ma koliko ona u nekim svojim tvrdnjama bila komična. Štaviše, ona ovom događaju veka daje onaj toliko potrebni obol misterije i čine je još intrigantnijom i tajanstvenijom. Uostalom, zar svemir i dalje nije velika tajna za ljudsku vrstu.

U međuvremenu, povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars koji je planiran za 2033 godinu. „Želimo da sletimo na Mars 2033“, rekao je direktor NASA Džim Bridenstin u američkom Kongresu aprila ove godine i naglasio da se sletanje na Mars može ubrzati tako što će se unaprediti sletanje na Mesec, koji bi prema tim planovima bio test poligon.

 I Tito je prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu

Ukoliko do toga zaista dođe, misija na Mars će trajati najmanje dve godine jer samo let do Crvene planete traje šest meseci, a let na Mesec tri dana. Takođe, let na Mars i povratak sa njega moguć je samo kada je planeta na istoj strani Sunca kao i Zemlja, što se dešava otprilike na svakih 26 meseci i dogodiće se 2031, a zatim 2033…

Gotovo je izvesno da su ovakve najave rezultat nestanka unipolarnog sveta i sve veće uloge Rusije i Kine u globalnim kretanjima, pa i u svemirskoj trci. To se posebno odnosi na Kinu i sve očigledniju buduću podelu planete po tehnološkoj a ne ideološkoj liniji. I ponovo će na testu biti ljudska i tehnička izdržljivost. Ostaje da vidimo da li će se selfiji s Marsa, ukoliko se ovaj ambiciozni plan ikada ostvari, praviti Apple ili Huawei telefonima.

Do tada, bavićemo se Mesecom u horoskopskim znacima i izbegavati da u noći punog Meseca budemo van kuće. Jer, očigledno je, nismo baš mnogo odmakli od one julske noći pre pola veka, kada smo sve posmatrali u neverici i još manje shvatali.

The post Mesec u znaku Apola: Pola veka od istorijskog leta koji je obeležio 20. vek appeared first on 42 magazin.

Teško je verovati, bar nama u godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Tintina, to apsolutno remek-delo belgijskog genija Žorža Remija Eržea (nadimak Erže nastao je tako što je inicijale svog imena i prezimena okrenuo naopako ERŽE) koje uveliko nadilazi značaj devete umetnosti, ali je srazmerno vrlo malo onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Tintin nikada nije dosegao kultni status jednog Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga ili Alana Forda… Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim simpatičnim i nespretnim novinarom sretali tek sporadično na stranicama žanrovski profilisanih Eks Almanaha i Politikinog Zabavnika i kroz nekoliko hrabrih ali komercijalno neuspešnih pokušaja Dečjih novina i izdavačke kuće IPS da nam bar malo približe Eržeovu magiju. Tintin nas je beskrajno zabavljao, bezglavo jureći iz avanture u avanturu, ali smo ga i isto tako lako zaboravljali do sledećeg, možda, i slučajnog susreta. Utoliko je značajniji naum Izdavačke kuće Darkwood da nam kroz osam knjiga, od kojih su se prve dve pojavile ovih dana, predstavi kompletan opus Tintinovih pustolovina.

Svejedno, mora biti da je reč o nekakvom prokletstvu kada se zna da se ni u čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije „zapatio“ strip koji je preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, koji je Stiven Spilberg tako uspešno ekranizovao 2011. godine, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, čak urađena i pozorišna predstava, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija, umetnost koju u Belgiji smatraju nacionalnim dobrom, a njegov autor dobio je i sopstveni muzej. Istovremeno, francuski parlament vodio je debatu da li su Tintinova politička uverenja na levom li desnom spektru. Šta tek reći o tome da je Šarl de Gol izjavio da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad. Uostalom, o tome kakvo mesto u svetu umetnosti ima Tintin možda najbolje svedoči činjenica da je samo jedna tabla mitskog albuma Šetnja po Mesecu na aukciji u Parizu prodata za „tričavih“ 1,55 miliona evra.

Čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku

Sva ova silna priznanja ostaju u senci činjenice da je Erže kroz ingeniozno svedeni crtež i duhovito pisani scenario stvorio briljantni atlas u slikama, neponovljivo svedočanstvo o 20. veku, stoleću u kome je civilizacija najviše napredovala, ali doživela i najveće ponore u svojoj istoriji. Autor, lukavo i spretno, secira i nemilosrdno kritikuje najvažniji događaje minulog veka, provodeći nas elegantno i bez želje da opseni kroz kulture, običaje i specifičnosti različitih nacija.

Erže svog junaka najpre šalje u okruženje Staljinovog Sovjetskog Saveza u sopstvenoj viziji Potemkinovih sela, preko Konga, tadašnje belgijske kolonije, do Amerike u vreme Velike depresije, gde će se Tintin sresti sa Al Kaponeom. Nespretni i dobronamerni reporter će putovati Južnom Amerikom, Škotskom, biće svedok japanske okupacije Mandžurije, hodaće Mesecom 15 godina pre Nila Armstronga, biće upleten u hladnoratovski špijunski triler, a nemirni duh će ga dovesti i na prostore Balkana, u izmaštanu zemlju Sildaviju, baš kao što neće mimoići ni fašističku Borduriju, čiji je lider Mistler neskrivena aluzija na nacističkog vođu Adolfa Hitlera i italijanskog fašistu Benita Musolinija.

Danas, u Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana

Sa ove vremenske distance, čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku. Jer šta bi naivni novinar radio danas u eri digitalnih medija, lažnih vesti koje postaju postfaktualna stvarnost i propagandnoj mašineriji gebelsovskog tipa. Sasvim sigurno se ne bi snašao u korporativnom novinarstvu kome je profit jedino merilo stvari, nevešto bi se pitao šta je skriveni pi-ar i kako je nestala prava novinarska priča. Nije teško pretpostaviti da bi vrlo brzo postao tehnološki višak ili politički nepodoban.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

Iako ga Erže nijednog trenutka nacionalno ne određuje, Tintin živi u Briselu, današnjem sedištu Evropske unije. Teror političke korektnosti učinio bi ga nepoželjnim u „evropskoj prestonici“. Teško je zamisliti da bi bio na strani briselskih birokrata iskreno zabrinutih jedino za budućnost sopstvenih zadnjica, a malo je verovatno da bi držao stranu i dolazećim nacionalnim desničarima. Bio bi šokiran činjenicom da o Kosovu pregovaraju albanski ratni zločinci i srpski ratni huškači. U najboljoj varijanti bio bi, kao apatrdi, deportovan u neki migrantski kamp, zgranut da je svet, lišen bilo kakve empatije, postao još gore mesto za život nego u njegovo vreme.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije se „zapatio“strip preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija

U Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana. Ne bi razumeo zašto je na Bliskom istoku važnije ratovati nego živeti u miru i kako se desilo da na čarobnom Levantu jasmini dobiju boju krvi. Ako ga ne bi ubili ekstremisti Islamske države, sigurno bi završio u turskom zatvoru kao zaverenik koji je upleten u pokušaj državnog udara na Erdogana. Veselilo bi ga što je na Kubi bar neko „pretekao“ od porodice Kastro, ali bi Raula sigurno pitao šta to bi s revolucijom?

Jedino što ga ne bi iznenadilo jeste ponovni obilazak Sildavije, izmaštane zemlje na Balkanu. Tu se, zna to Tintin, vekovima stvari ne menjaju. Možda dobijaju drugačije pojavne oblike, ali narativ je isti. Razumeo bi dobro da smo složni u tome da se ni oko čega ne slažemo, da smo taoci sopstvenih mitova po meri lične interpretirane istorije, da ne verujemo jedni drugima, a da je ono što dolazi iza nepoverenja nasilje. To što se ponekom u tranzicionoj okretnosti u međuvremenu dogodio džip, đakuzi ili uspešna of-šor kompanija ne znači da u prvoj narednoj podeli karata iz njega neće ponovo proviriti varvarin.

Šarl de Gol izjavio je da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad

Nije ta mala tačka na planeti koja mu je još jedino poznata dovoljna za nove avanture. Osim toga, čovek, iako mladolik, ima već devedeset leta, a to nije baš doba u kojem se lako prihvataju krupne promene. Naposletku, ovako će biti bolje – oni koji ga poznaju odranije imaće zadovoljstvo da još jednom zajedno prođu kroz sve one divne avanture. Opet, onima koji su ga tek upoznali biće sjajan vodič kroz duhovitu povest veka koji su tek okrznuli ili o njemu samo slušali.

The post Devet decenija Tintina, novinara kome se poklonio i Šarl de Gol appeared first on 42 magazin.