Johana Bogićević

Johana je u svet muzike ušla pre deset godina puštajući u četvoročlanom ženskom di-džej kolektivu Deckadance. Kasnije se udružila sa kolegom di-džejem Dušanom Lilićem i zajedno osnivaju kolektiv Banda Panda, koji nastupa već osmu godinu. Puštali su u svim velikim gradskim klubovima, na festivalima u regionu i dovodili mnoge značajne strane di-džejeve, a prošle godine pokrenuli su i novi party serijal pod nazivom Bipolar.

„Iako je di-džejing za većinu nas sveden na nivo hobija, jer u lokalnim uslovima malo ko može od toga da živi, ne mogu reći da to nije moj ‘posao pored posla’, budući da mu se posvećujem, vežbam, pripremam se, istražujem i, na kraju, nastupam na nedeljnom nivou. A ako se nečim kontinuirano bavim, normalno je da želim i da budem bolja i da napredujem.“

Iako se dosta žena kod nas bavi muzikom, ne postoji nijedan sestrinski kolektiv koji bi ih udružio, povezao i osnažio

Nije tajna da je svet klabinga u Srbiji, kao i u svetu, polje na kom procentualno mnogo više deluju muškarci. Većina di-džejeva su muškarci, kao i vlasnici klubova, programski organizatori i tehničari, što često ume da bude izvor različitih nesporazuma.

„U prvom trenutku nisam osećala ili, možda je ispravnije da kažem – nisam razmišljala o tome da li je odnos drugih kolega i vlasnika klubova drugačiji prema meni ili prema Dušanu, ali su neke situacije pokazale da ta razlika ipak postoji. Npr. desilo mi se da mi je jedan programski organizator kluba prišao i rekao da nije primetio da ja vrtim, mislio je da sam tu za ‘ukras’. Nakon toga mi je rekao da mu se zapravo baš dopada to što radim. Dakle, ispostavilo se da su neke stvari koje sam ja radila ljudi pripisivali Dušanu jer logično je bilo da ja ne umem. Međutim, takve situacije u meni mogu samo da probude želju da se još više dokazujem.“

U Beogradu postoji dosta ortačkih di-džej ekipa, koje u svoje redove primaju mlađe di-džejeve. Ali, iako se dosta žena bavi muzikom, ne postoji nijedan takav sestrinski kolektiv koji bi na isti način krčio svoj put na sceni.

„U ovom momentu jedan od naših najuspešnijih di-džejeva je Tijana T. Ona je prevazišla mnoge svoje kolege i ne samo da je bitna za domaću scenu, već je i globalno priznata. Verujem da ni ona nije imala jednake prilike poput svojih muških kolega, ali uspela je da prevaziđe prepreke i napreduje do mesta na kom je sad. Mislim da je to sjajan primer za rušenje predrasuda.“

Iako se sve više žena nalazi na lajnapovima raznih muzičkih događaja, zanimljiv je podatak koji govori da su na jednom od velikih domaćih festivala od ukupno 118 imena koja nastupaju – samo 12 njih ženska.

Godine 2015. urađeno je istraživanje o tome koliko žena je uključeno u festivalske programe. Rezultati variraju od zemlje do zemlje, ali prosek kaže da je svega 10 odsto žena pozivano da učestvuju

U ovoj situaciji rodila se ideja za umrežavanjem ženskih di-džejeva. Milivoje Božović, vlasnik Broda 20/44, predložio je da se svake srede tokom leta organizuje program koji će ovu ideju realizovati, a Johanu je prepoznao kao organizatorku. Tako je ona dobila priliku da hostuje F-Society – veče na kom će muziku puštati samo žene.

„Nedavno sam držala di-džej radionicu namenjenu ženama sa devojkama iz Norveške koje su i di-džejke i organizatorke festivala na kojem je lajnap formiran tendenciozno tako da bude 50 odsto žena i 50 odsto muškaraca, tj. da se radi na jednakosti i u isto vreme promociji žena u muzici. Sama radionica, iako organizovana bez gotovo ikakve promocije, privukla je petnaestak devojka sa jakom željom da se bave elektronskom muzikom. Mislim da je celo to iskustvo bilo inicijalna kapisla za stvaranje F-Society.“

Iako može delovati da kaskamo za svetskom scenom, to zapravo nije tako. Cela priča o ženama u elektronskoj muzici, tj. nedostatak žena u njoj, pokrenula se kao posledica organizovanja ženskih kolektiva, i to tek poslednjih nekoliko godina. Jedan od takvih je i njujorški tehno-feministički kolektiv Discowoman. One su tada zauzele svoja, dobra, mesta u klubovima, a kasnije, sasvim prirodno, počele da postavljaju pitanja o poziciji žene na toj sceni. Slični kolektivi danas mogu da se nađu svuda u svetu – tu je londonski Siren ili pariski TGAF… Godine 2015. urađeno je istraživanje o tome koliko žena je uključeno u festivalske programe. Rezultati variraju od zemlje do zemlje, ali prosek kaže da je svega 10 odsto žena pozivano da učestvuju.

„Objektivizacija žena za di-džej pultom prisutna je u jednakoj meri koliko je prisutna u celom društvu. Verujem da mnogi misle da ona mora biti lepa i seksi da bi se uopšte našla na tom mestu jer je to čini dobrim marketinškim alatom. Naravno da ne želim time da kažem da lepa devojka ne može biti dobar di-džej, ali izgled ne treba da bude presudan – sluh i muzičko znanje su sve što je suštinski potrebno za ovaj posao. Danas, kako se globalno radi na osnaživanju pozicije žene u svim sferama društva, i ovakve stvari postaju vidljive i jasnije. F-Society jeste u neku ruku nastao kao plod duha vremena, ali, da smo želeli tako nešto da organizujemo pre par godina, mislim da ne bismo ni mogli. Jednostavno, nije bilo toliko žena koje bih mogla da pozovem. Samo iz tog razloga vidim da se situacija i kod nas promenila u protekle tri, četiri godine.“

Last night at F-Society w/Sara Renar & Johana

A post shared by Banda Panda (@bandapandacrew) on Jul 26, 2018 at 3:17am PDT

F-Society nije samo „žensko“ veče već je veče za sve one koji su tu zbog kvalitetne elektronske muzike različitih podžanrova. To je, složićete se, na koncu i najvažnije. Ipak, ispostavilo se da je ovo veče dobra platforma za povezivanje žena u elektronskoj muzici, mesto za upoznavanje i razmenjivanje iskustava.

„Kada sam krenula da realizujem ideju i pravim program, poznavala sam samo nekoliko devojaka koje bih mogla da pozovem. Suštinski, neplanski sam ušla u celu priču. Međutim, već posle prve večeri desila se promena – počele su da mi se javljaju devojke koje se bave muzikom, koje prave svoju muziku, imaju izdanja i pratioce van zemlje, ali ja nikad nisam čula za njih. Tako sam i sama otkrila neke sjajne producentkinje. Do sada je održano sedam žurki na kojima je nastupilo 10 di-džejki i producentkinja. Moj favorit je i dalje pilot-veče na kom je puštala Zhe Pechorin – jer ona je lansirala sve što je usledilo, ali svakako jednako dobre su žurke i sa ostalim devojkama: Nevenom Jeremić, Marijom i Jelenom aka Bikini, Kezz, Nannom Delay, Aaskom, Chorbikom, Años de danza y romance i Sarom Renar – koja je prva regionalna gošća iz Zagreba. Do kraja meseca na večeri F-Society puštaće Teodora Van Context i DJ April iz Banjaluke.“

Naša klupska scena jeste mala, ali je jako uzbudljiva i njen potencijal krije se upravo u uključivanju žena, queer osoba i mlađe generacije koji će sa sobom doneti diverzitet, svežinu i novu publiku

Ako bi se, po principu pomenutih di-džej bratstava, stvorila slična sestrinstva, možda bi porasla ne samo ženska već celokupna scena i tako se generisalo još dobre, nove i raznovrsnije muzike.

„Naša klupska scena jeste mala, ali je jako uzbudljiva i njen potencijal krije se upravo u uključivanju žena, queer osoba i mlađe generacije koji će sa sobom doneti diverzitet, svežinu i novu publiku. Samo ime F-Society predstavlja skraćenicu od femme society, međutim F-Society je i termin iz popularne kulture čiju simboliku (u kontekstu ove klupske večeri) možemo da tumačimo kao bunt prema premisi da žena u određenim sferama društva nema zbog toga što nisu dovoljno kvalitetne, i poziv je svima na akciju – da se zalažu, rade na stvarima koje žele da promene i rezultat sigurno neće izostati.“

Malo se zna da je britanska muzičarka i producentkinja Daphne Oram bila pionirka u stvaranju eksperimentalne elektronske muzike još šezdesetih. Ako istražite šta je to sve ona radila, shvatićete da bez nje danas zasigurno ne bi postojali genijalci poput Human League ili Aphex Twin. I ko zna koliko je slične inspiracije uskraćeno čitavom svetu, a iz koje je mogla da nastane odlična muzika – samo zbog nekakvih predrasuda.

The post F-Society – mesto za nepristrasne ljubitelje elektronske muzike appeared first on 42 magazin.

Sve svoje talente, uz pomoć još nekoliko, a jednako talentovanih ljudi, pretočio je u jednu neviđenu igricu – Golf Club: Wasteland,  koja je osvojila brojne nagrade i pre nego što je lansirana (nagradu za izvrsni gameplay na Reboot Develop konferenciji i drugu nagrada na Gameupu 2018. u organizaciji Mad Head Games).

https://www.youtube.com/watch?v=G8TZ1ioXT88

Igrica priča priču o postapokaliptičnoj budućnosti u kojoj su se ljudi preselili na Mars, a sasvim uništena i opustošena Zemlja im dođe kao poligon za igranje golfa, evociranje uspomena i prosipanje emocija.

O detaljima igre, koja je zanimljiva pre svega zbog njene umetničke vrednosti, zatim soundtracka koji potpisuju Ana Ćurčin i Sara Renar, pričali smo sa Igorom.

Ćao, Igore! Hajde nam isprva reci nešto više o sebi i Demagog studiju, red je da se upoznamo.
Hej, naravno, prvo bih se predstavio: nakon što sam diplomirao filmsku režiju i filozofiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, radio sam seriju kratkih filmova koji su prikazani na stranim festivalima i bili nagrađivani u kontekstu savremene umetnosti. Najznačajniji radovi su Mislilac u supermarketu, Cost-Benefit-Love i Melanholični dron. Ove umetničke radove u videu, 3D štampi i fotografiji na tržištu savremene umetnosti zastupa galerija Anita Beckers iz Frankfurta.

Na primer, ja nemam iskustva u poslovanju firme, a našao sam se u poziciji da treba da redovno razgovaram sa ljudima koji donose odluke u kompanijama kao što je Apple

Kako ste se sakupili vi iz studija, kako ste počeli i napredovali?
Na videima koje pominjem radila je ista ekipa pet godina, a ona je kasnije postala Demagog studio. Paralelno, sa drugarima još iz Matematičke gimnazije – Ivanom Stankovićem, Milošem Milojevićem, Milošem Mihajlovićem – još 2012. napravili smo video-igru Crisis Expert o šoping kolicima koja se voze po padajućem ekonomskom grafu i usput skupljaju profit i izbegavaju zdravstvo, školstvo, ekologiju i sindikate. Tretirajući igre više kao umetničke eksperimente, 2013. smo uradili Children’s Play – igru o fabrici u kojoj deca proizvode igračke, a zadatak korisnika je da održi decu budnom na proizvodnoj traci. Ta igra prikazana je na Bijenalu u Frankfurtu.

Opišite nam proces kreiranja vaše prve igre?
Počeli smo od sasvim različite ideje, pa je ona vremenom postala Golf Club: Wasteland.

Šta je bilo najteže u tom procesu i kako ste to prevazišli? Kako se razvijaju ideje za priču ili art direkciju?
Najteže u procesu je što ljudi rade duple poslove i što smo učili u hodu. Na primer, ja nemam iskustva u poslovanju firme, a našao sam se u poziciji da treba da redovno razgovaram sa ljudima koji donose odluke u kompanijama kao što je Apple. Priče i ideje se obično razvijaju mučenjem – posle meseci lupanja glavom nešto se i rodi.
Bitno je da istaknemo da ovo nije samo video-igra nego i muzički album Radio Nostalgia from Mars, koji ima sat vremena originalne muzike i razgovora sa ljudima koji žive na Marsu i nostalgični su za Zemljom.

Koliko je fakultetska diploma važna za nekog ko želi da postane game developer ili da radi u tom svetu?
U principu nije bitna – ni za dizajnera, ni za art direktora, ni za programere, ni za marketing. Sa druge strane, ako uzmemo samo primer programera, pod uslovom da su inače zainteresovani za igre, a pritom i imaju diplomu sa fakulteta poput ETF-a, pokazuju bolje poznavanje logike, brže rade i imaju pismenije kodove. Drugim rečima, postoji razlika između obrazovanih i priučenih, sa izuzetkom vanserijskih samoukih ljudi.

Najbitnija osobina u ovom poslu je istinska zainteresovanost za oblast, disciplina i znatiželja. I da ste dobar čovek – ako mislite da radite u timu

Ja sam završio školu koja nema veze sa igrama, te sam u tom smislu laik. Ja čak nisam ni igrao igre. Opet, koncept, pripovedanje i estetika ove igre povezani su sa mojim radom na filmu. Dizajner naše igre Nikola Stepković radio je kao arhitekta godinama, a sada živi od dizajna i koncept arta i to radi vanserijski. Prema tome, najbitnija osobina je istinska zainteresovanost za oblast, disciplina i znatiželja. I da ste dobar čovek – ako mislite da radite u timu.

Kakav je vaš tim, koliko je važno da se dobro razumete. Da li zajedno testirate ono što kreirate?
Četiri člana ekipe znaju se skoro petnaest godina. Skoro pa kao rodbina ili kao neki hip-hop sastav koji je zajedno potekao u sirotinji. Pored Stepkovića, koji je značajno doprineo kvalitetu naših igara, tu je i Shane Berry. On je deset godina bio DJ na klupskoj sceni Tokija, a sada je dizajner zvuka i kompozitor u Parizu. Rad na originalnom albumu igre bio je naročito zanimljiv, intuitivan i pravi primer timskog rada. Ana Ćurčin izvela je dve pesme koje uskoro objavljujemo, a Sara Renar zatvara album. Tu su i muzičari iz Italije, sa Kube, glumac iz SAD i mnogi drugi.

Šta ćete dalje?
Što se projekata tiče, do kraja juna objavljujemo ovu igru i dva muzička spota: Take My Hand i Two Astronauts sa Anom Ćurčin.

Rad na originalnom albumu igre bio je naročito zanimljiv, intuitivan i pravi primer timskog rada. Ana Ćurčin izvela je dve pesme koje uskoro objavljujemo, a Sara Renar zatvara album

Premijera spota i igre je na Unity konferenciji u Berlinu, Unite Berlin, 19‒21. juna. Nakon toga izlažemo video u Kunsthalle Mainz početkom avgusta. Spremamo i druge stvari, novi kratki film, ali o tome neki drugi put.

golfclubwasteland.com

The post Demagog studio: Umetnici među programerima appeared first on 42 magazin.