Izložba pod nazivom Super Klaster biće svečano otvorena u beogradskom Domu omladine 10. oktobra. Na izložbi će biti prikazane njene nove ilustracije u formi sličnoj rebusu ili fleševima – na samom otvaranju biće dostupne sitoštampane grafike, te će posetioci imati priliku da ponesu deo Super Klastera kući. Sanja svoj umetnički izražaj kanališe kroz grafički dizajn, ilustraciju i tetoviranje. Nedavno je masterirala grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu, a kao međunarodno priznanje za njen rad bila je prva nagrada Samita Svetske asocijacije uličnih novina u Mančesteru u kategoriji naslovnih stranica. O njenim zanimljivim radovima na Fruškoj gori koje je realizovala zajedno sa Vanjom Vikalom već smo pisali.

Odakle je potekla inspiracija za izložbu Super Klaster?
Inspiracija je dolazila iz više dimenzija, a sama stilizacija je na neki način moj izražaj kroz kombinaciju grafičkog dizajna i tattoo ilustracije. Iz ugla grafičkog dizajna igrala sam se simbolikom, kolažiranjem motiva i uprošćavanjem do jasne ideje kao kad pravim logo identitet. Logo kao prepoznatljivi simbol koji vizuelno opisuje ono što zastupa mora da nosi težinu i jasnoću u prenošenju poruke, dok, s druge strane, obuhvata nekoliko značenja radi boljeg opisa. Tako u mojim radovima ilustracije u formi tattoo motiva poseduju vrednost simbola, a, po mom mišljenju, lepota simbola jeste u tome što mi odlučujemo šta ono nama predstavlja. Na nama je da samom motivu damo smisao ili besmisao. Radovi inspirisani okruženjem zajedno sa imaginacijom za mene mogu da imaju jedno značenje, ali je jako zanimljivo slušati ljude kako oni slobodno interpretiraju motive na osnovu njihovog utiska. I sama reč je simbol koji nas asocira na istu stvar i na taj način se razumemo u komunikaciji, ali simbol isto tako može da nosi potpuno drugo dublje značenje, koje nas vezuje za sećanje i iskustvo vezano za taj simbol.

A kako gledaš na podsvest i proces stvaranja?
U samom procesu stvaranja podsvest je imala veliku ulogu. Često mi se dešavalo da se završen crtež koji je otišao dalje od moje zamisli pojavi i objasni mi neke stvari – što zna da iznenadi. Takođe smatram da je jedan od bitnih faktora bio humor i lična zabava u kreativnom procesu i sklapanju konstelacija samih ilustracija, i na taj način doza neozbiljnosti razbija kontekst crnog ili belog.

Radovi inspirisani okruženjem, zajedno sa imaginacijom, za mene mogu da imaju jedno značenje, ali je jako zanimljivo slušati ljude kako oni slobodno interpretiraju motive

Prestižna svetska nagrada za cover uličnog magazina Liceulice prilično je impresivan domet jedne mlade osobe poput tebe?Nagrada za Liceulice je za mene bila potpuno iznenađenje. Pre svega, iznenadila sam se kada su mi rekli da smo nominovani za uži krug za najbolju naslovnu stranicu uličnih novina, ali nisam očekivala da moj dizajn može da parira radovima na svetskom nivou, a kamoli da pobedi. Drago mi je što sam sarađivala sa divnim ljudima iz Liceulice, koji za cilj imaju da pomognu i edukuju u isto vreme. Takođe, sama tema o rodnoj ravnopravnosti je dosta osetljiva, te je samim tim zadatak bio i teži. Devojka na naslovnoj stranici predstavlja upravo i jedno i drugo, sud na osnovu naslovne stane i segregaciju na osnovu polova. Predrasude, pretpostavke i loše namere. Pokušala sam da predstavim nekoliko stvari agresivnim dizajnom, a to je da često pretpostavljamo da možemo da čitamo sa lica dok, s druge strane, to može da bude spoljašnji utisak i potpuno drugačije od suštine celine. Rečenica koju sam dobila za naslovnu se savršeno uklopila kao povez preko očiju, a ona glasi ovako „Prvo im odrežemo krila, onda ih optužujemo da ne umeju da lete“. A to, po mom mišljenju, koncizno obuhvata problematiku sa kojom se susreću žene u društvu. Za mene tema broja nije vezana samo za žene već sveobuhvatno za međuljudske odnose.

Koja ti je primarna delatnost – dizajn/ilustracija ili tetoviranje?Primaran posao mi je trenutno tetoviranje, ali je do toga nekako spontano došlo, nisam sigurna ni da li ličnom odlukom. U početku sam krenula da tetoviram iz hobija, a danas me i dalje ista ljubav vezuje kao prema hobiju samo sa poslovnom dozom odgovornosti. Kada kažem da nisam sigurna da li je to bila moja lična odluka, mislim na period kada je moj rad bio traženiji kao tetovaža nego kao dizajn. Samim tim je to zahtevalo više posvećenog vremena i truda, a samim vremenom i posvećenošću to je zauzelo glavnu okupaciju u mom životu. Tako da, recimo, to je uzročno-posledično. U početku sam osetila da jedna stvar pomalo gasila drugu, ali nisam se opterećivala izborom koja je primarna a koja sekundarna stvar. Prosto je išlo prirodno. Definitvno mogu da zaključim da je za napredovanje potrebna odluka, posvećenost i, naravno, iznad svega ljubav. A mene od početka vezuje ogromna ljubav prema tetoviranju, kolaboracija sa divnim ljudima i sam duhovni momenat utiskivanja umetnosti u telo i sve što ono predstavlja jednom biću. Nekada imam utisak, po reakciji ljudi koje sam istetovirala i njihovoj sreći, da je to nešto veće od mene, i to me ispunjava.

Drago mi je što sam sarađivala sa divnim ljudima iz Liceulice koji za cilj imaju da pomognu i edukuju u isto vreme

Da li je tvoje akademsko obrazovanje uticalo na tvoju karijeru kao tattoo majstora?
Ne znam koliko je moje akademsko obrazovanje imalo uticaj na to da postanem „tetovažerica“, s obzirom na to da sam htela da tetoviram i pre fakulteta, i na prvoj godini to i počela da radim, ali mislim da ima uticaja možda u smislu primenjenosti i ispunjavanja zahteva kroz moj likovni izražaj. Definitivno ima uticaja na samu likovnost i grafičko rešavanje motiva. Mislim da se na mojim radovima jasno vidi da nisam slikar već da sam dizajner ili ilustrator. I dalje kombinujem obe discipline u svom radu, trebalo je vremena da shvatim da jedno ne isključuje drugo, već da se prožima kao što sam već objasnila vezano za radove za izložbu. Zapravo nije ili jedno ili drugo, već smatram da je lepota u tome da možemo da se izrazimo u više različitih medija, svaka tehnika zahteva drugačiju vrstu razmišljanja, ali je na kraju krajeva i osveženje i izazov.

The post SANJA STOJKOV: Svaka tehnika zahteva drugačiju vrstu razmišljanja appeared first on 42 magazin.