Za početak – da li ste se nekad zapitali koliko puta ste od ljudi iz vašeg okruženja čuli: „Ovo je za Felinija“ i pomislili šta time hoće da kažu? Da je nešto urnebesno, groteskno, karikaturalno… Ovaj kratki pojmovnik je tačan, ali nepotpuno opisuje ono što je Federiko Felini, jedan od najvećih režisera otkako su braća Limijer izmislila pokretne slike, zapravo radio. Tom popisu slobodno možete dodati – ekstravagantno, erotično, cirkuski prenaglašeno, dečje maštovito… I prilično sam siguran da njegovu veličinu i opus ni tada do kraja nećemo precizno definisati. Tako je sada – kada se obeležava vek od njegovog rođenja (20. januar 1920), a izvesno će tako biti i za narednih sto godina.

Federiko Felini i Marčelo Mastrojani

Formalno, Felinijev značaj možemo posmatrati kroz četiri Oskara za najbolji strani film (peti je stigao kao nagrada za životno delo), gomilu Palmi, Lavova i ostalih individualnih priznanja, ali ako se njegov opus sagleda u celini, pokazaće se da moderni film duguje ovom velikanu više nego što se može i pretpostaviti. Još neki giganti poput Martina Skorsezea i Džima Džarmuša nikada nisu krili da im je baš Felini uzor, a Sav taj džez Boba Fosa, predivni Sinema Paradizo Đuzepa Tornatorea ili Pad Džoela Šumahera duboko su zagledani u nasleđe velikog Italijana – posebno njegovo ostvarenje Sladak život iz 1960. godine. Štaviše, na primeru ovog filma možemo se osvedočiti da taj uticaj nadilazi sineastičke okvire i zadire duboko u društvene fenomene. Tako je, između ostalog, nastao i u masovnu upotrebu ušao izraz paparaci jer se u filmu pojavljuje fotograf pod imenom Paparaco. Italijani su mu se, između ostalog, odužili i tako što odeću sa rol-kragnom i danas zovu imenom filma Dolce Vita.

Felini nikada nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke

Bacajući pogled na Felinijevu biografiju, treba zabeležiti da je njegovo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine. Događaj koji će odrediti njegovu karijeru i život bio je preseljenje u Rim, gde je upisao pravni fakultet na koji nikada nije kročio, zarađujući tih dana za život crtanjem stripova, karikatura i pisanjem kratkih priča za novine. Vrata filma kroz koja je Felini s lakoćom prošao otvorio mu je još jedan velikan – Roberto Roselini, koji mu je poverio da bude saradnik na scenariju i asistent režije u njegovom filmu Rim, otvoren grad. Gotovo sve nakon toga za Felinija, režisera, bio je sladak život, čak i onda kada ga je kritika sekla na komade.

Marčelo Mastrojani i Anita Ekberg

A upravo to se dogodilo sa njegova prva dva filma – debitantskim Svetlosti varijetea, koji potpisuje zajedno sa Albertom Latudom, i prvim samostalnim ostvarenjem Beli šeik. Čudno je to sa Felinijem, ni tada, ni kasnije kada je postao svetski priznati režiser nije odustao od fascinacije koja se ogleda u stalnom vraćanju čežnjivom detinjstvu. Njegove filmove naseljavaju cirkuski mađioničari, muzičari, besposlene lutalice, sitni kriminalci i predivne žene – bilo da su one odbačene prostitutke, svetice ili posvećene majke. Tvoreći neformalnu trilogiju sa filmovima Ulica, Kabirijine noći i Sladak život, koji će mu obezbediti status filmskog kolosa, Felini nimalo ne haje za standardne filmske postupke, za uobičajenu naraciju, za uobičajenu građu predstavljenih događaja koja bi od filma načinila celinu… Ta ogromna, razuđena struktura baš tom veličinom i nepojamnom razbarušenošću postiže ono što je i danas ideal mnogih režisera – da uhvate balans bitnih i još više nebitnih događaja od kojih se sastoji život. I da, savršeno mu je jasno da su ovi mali događaji krucijalni, budući da važna dešavanja u životu nisu monumentalne stene oštrih ivica, već se svaki od njih utapa u moru nebitnih, koji ga ublažavaju, deformišu i na koncu oblikuju. Jer posle svakog kratkotrajnog vrhunca, orgazma, dolazi dugački antiklimaks, a posle glamurozne i burne noći sledi jutro s glavoboljom i mučninom. Ma naposletku, sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma.

Inače, snimanje ovih antologijski kadrova trajalo je neuobičajeno dugo. Lepa Nordijka je bez pogovora i problema podnosila sate u hladnoj vodi, ali Mastrojani je ispod odela nosio ronilačku opremu. Kako ni to nije pomoglo da se navikne na hladnu vodu, prema Felinijevom svedočenju, glumac je ispio flašu votke i odvalio se od života. Kao što rekosmo, posle žurke dolazi glavobolja.

Felinijevo odrastanje u malenom Riminiju na obali Jadranskog mora obeležilo je čitav autorov kasniji opus, pa i život. Kreativno i maštovito dete razonodu u učmaloj provinciji pronalazilo je u cirkuskim predstavama, remek-delu devete umetnosti – stripu Mali Nemo Vinzora Makeja, kao i u sopstvenim crtežima, koji će postati propratni, ali važan deo njegove zaostavštine

Na vrhuncu slave, sa tri sjajno pozicionirana filma, Felini pravi zaokret i svoj rad uvodi ideje Karla Gustava Junga. Njegov uticaj snažno je prisutan u ostvarenjima Đulijeta i duhovi, Satirikon i veličanstvenom filmu Osam i po, u kome Mastrojani donosi ulogu režisera Gvida, koji je u potrazi za izgubljenom inspiracijom. Sam Felini će kasnije ispričati da se u tom periodu života upravo tako osećao i da je Gvido zapravo njegov alter ego. Možda mu i možemo poverovati na reč, izuzev što ga demantuje jedna „sitnica“. Baš ured kreativne krize – za Osam i po dobija trećeg Oskara. Jungove seminalne ideje o animi i animusu, kao i arhetipovi i kolektivno nesvesno obeležiće ovaj ciklus njegovog stvaralaštva.

Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze

Nije, razume se, uputno raspravljati o ukusima, ali svakako najvoljeniji, možda i najnežniji Felinijev film Amarkord (Sećam se) definitivno će ga postaviti među besmrtnike.

I to ne zato što mu je doneo i četvrtog Oskara, to je već prešlo u rutinu, već zato što je reč o fantazmagoriji i nostalgičnoj priči o odrastanju u malom selu na obali mora tridesetih godina prošlog veka. Kroz urnebesno humorne i isto toliko poetične epizode iz života stanovnika sela, Felini nam dočarava mučninu bitisanja u vreme već vladajućeg fašizma i njegovog saputnika klerikalizma, obračunavajući se usput s malograđanštinom, ljubomorom na tuđi uspeh, ali i ne zaboravljajući magiju života. Zato se Federiko toliko dramatično razlikovao od svojih uglavnom mračnih kolega. Maštom dečaka kroz čitavu karijeru slavio je život, bio je otelotvorenje najlepših fantazija, nadilazeći normirane okvire filma.

Sve i da ga ni u čemu ne razumemo, dovoljno bi bilo što je u Slatkom životu otkrio Marčela Mastrojanija i prelepu Šveđanku Anitu Ekberg, čije će brčkanje u Fontani di Trevi ostati upamćeno kao jedna od najupečatljivijih scena u istoriji filma

To što mu je Holivud nekoliko puta položio crveni tepih pred noge, pozivajući ga da snima u Americi, geniju ništa nije značilo. Odbio je svaki put, ostajući dosledan Rimu i Riminiju kao prvim i jedinim ishodištima svoje inspiracije.

Za kraj – Felini je dugo za života bio popularniji od svojih filmova, glumaca koji su u njima igrali, čak popularniji i od sebe kao režisera. Jer čak iako nikada niste pogledali nijedan njegov film, sigurno ste čuli njegovo ime. I u nekoj urnebesnoj ili apsurdnoj situaciji ćete reći: „Ovo je za Felinija.“

The post Felinijev vek: U slavu slatkog života appeared first on 42 magazin.

Naravno da imamo svog favorita, koga ovde nećemo otkrivati, ali ćemo se zato vratiti u prošlost – podsetiti se nekih filmskih dobitnika ove prestižne nagrade i malo obnoviti istoriju najpoznatijeg francuskog filmskog festivala i istoriju filma, uopšte.

La Dolce Vita (Sladak život); Federico Fellini, 1960.

Sladak život je ekspresionistička bajka koja prati Marčela Rubinija, novinara žute štampe, opsednutim filmskim zvezdama i njihovim životima.

Upravo je ovaj film inspirisao termin paparaco fotograf, a osim tog kurioziteta, film se poigrava sa svim čime može, a što odslikava naše društvo. Struktuiran je tako da na narativno zanimljiv način istražuje teme poput religije, ljubavi, politike, socijalnih odnosa…

Roma, Citta aperta (Rim, otvoren grad), Roberto Rossellini, 1945.

Kada čujete za italijanski neorealizam – znajte da je ova Roselinijeva drama upravo ono što taj termin podrazumeva.

Film je snimljen u dokumentarnom maniru, a predstavlja Rim nakon pada Musolinijevog fašističkog režima i kraja Drugog svetskog rata. Kako bi prikazao Rimljane pod nacističkom okupacijom, Roselini priča priču o članu Pokreta otpora koji beži od Gestapa, uz pomoć sveštenika (ovaj lik baziran je na realnom svešteniku don Pietru Mirosiniju, koga su, kada je otkriveno da je pomagao Pokretu otpora, odmah ubile vlasti).

U neorealističkom maniru, Roselini je glavne uloge poverio amaterima Aldu Fabriziju, Ani Manjani ili Marćelu Paljeriju, a neki od njih ušli su kasnije u filmsku istoriju.

Apocalypse Now (Apokalipsa sada), Francis Ford Coppola, 1979.

Ovaj film je definicija genijalnog ludila ili lude genijalnosti – srčani udari, samoubistva, jezive oluje, rat, droga i Marlon Brando samo su neke od ključnih reči koje bi se mogle vezati za Kopolin masterpis.

Scenario je baziran na noveli Džozefa Konrada – Heart of Darkness, ali je radnja, koja se u knjizi odigrava u Africi, premeštena u Vijetnam, u jeku rata. Baš tamo pratimo kapetana Vilarda koji juri niz reku Nuang sve do srca džungle, kako bi pronašao odbeglog pukovnika Kurca. Tokom ovog psihideličnog putovanja on prolazi kroz ratna bojišta, Playboy zečice i jednu stravičnu sektu.

Pulp Fiction (Pretparačke priče), Quentin Tarantino, 1994.

Plaćene ubice Džuls Vinfild i Vinsent Vega treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselasu Volasu. Kao čovek od poverenja Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miju Volas, Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž, bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč.

Životi naizgled nepovezanih ljudi prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući zaista bizarnim situacijama.

All That Jazz (Sav taj džez), Bob Fosse, 1979.

Priča o nadarenom koreografu koga je sopstveni nagon, kako profesionalni tako i lični, doveo do uništenja. Čuveni brodvejski reditelj i koreograf Bob Fos zasnovao je film na ličnom iskustvu.

Džo Gideon je pozorišni reditelj i koreograf koji pokušava da uskladi rad na najnovijem brodvejskom mjuziklu i montiranje holivudskog filma koji je režirao. On je radoholičar koji ne vadi cigaretu iz usta i neprekidno spava sa svojim plesačicama. Bez dnevne doze Vivaldija, kapi za oči, alka selcera, deksedrina i seksa, ne bi imao dovoljno energije da vodi najveći šou od svih – svoj život. Devojka Kejti, bivša žena Odri i ćerka Mišel pokušavaju da ga vrate s ivice propasti, ali prekasno je za njegovo iscrpljeno telo i stresom oštećeno srce.

Les parapluies de Cherbourg (Šerbuški kišobrani), Jacques Demy, 1964.

Premijerno prikazan na Kanskom festivalu 1964, godine – film je momentalno trijumfovao i osvojio Zlatnu palmu. Ova odluka žirija je, doduše, izazvala kontroverze među delom kritike koja je film smatrala „previše komercijalnim“ i „nedovoljno umetničkim“ za dodeljivanje tako velikog priznanja.

Međ publikom je pak imao daleko bolji prijem. Katrin Denev je upravo zahvaljujući naslovu Les Parapluies de Cherbourg postala jedna od najvećih zvezda francuskog i evropskog filma, a numere koje se u filmu čuju i danas važe za velike hitove, a žive i kroz obrade raznih pop izvođača.

Kagemusha (Kagemuša), Akira Kurosawa, 1980.

Smeštena u 16. vek, kada su se moćni ljudi borili za kontrolu nad Japanom, ova priča istražuje prirodu političke moći i gubitak identiteta. Film prati Šingena Takedu, koji se drži podalje od bojnog polja zahvaljujući bratu Nobukadu, koji se zauzimao za njega i u ratu postavljao kao njegov dvojnik.

Beskompromisni Akira Kurosava naišao je na brojne poteškoće radeći da ovom, za vreme kada je nastao zahtevnom filmu. U nekom momentu mu je ponestalo finansija neophodnih za finiširanje projekta, te je režiser koji se pre angažmana u filmskoj industriji bavio slikarstvom, pretvorio Kagemušu u seriju slika pod istim nazivom. Prodajom ovih dela, između ostalih kolegama Džoržu Lukasu i Frensisu Fordu Kopoli, on je dobio finansijsku podršku koja mu je umnogome pomogla da realizuje film.

Viridiana, Luis Buñuel, 1961.

https://www.youtube.com/watch?v=x4hTSjfh7Y0&t=1s

Bunjuel je satiričar, fetišista i kralj crne komedije. Takav je i ovaj film.

Drama se vrti oko glavne junjakinje Viridijane, devojke koja želi da se zamonaši, ali neposredno pre uzimanja zaveta dobija poziv od dalekog rođaka kojeg je samo jednom u životu videla. Pod presijom odlazi do njegove farme, mesta na kom se on, nakon gomile bizarnih dešavanja, obesi. Tako farma ostaje Viridijani, koja odustaje od ideje da postane monahinja i ostaje tu s rođakom Horheom i njgegovom devojkom Lucijom, koji se, zajedno, brinu o siromašnim sugrađanima i edukuju ih.

The Third Man (Treći čovek), Carol Reed, 1949.

Smatra se jednim od najvažnijih filmova svih vremena (prvi je na listi Top 100 filmova Britanskog filmskog instituta), i ne samo to – Treći čovek najbolje je ostvarenje filmskog noir žanra.

U uvrnutoj priči smeštenoj u ratom oskrnavljenom Beču, pulp fiction pisac Holi Martins traži svog prijatelja koji ga je tu i pozvao, Harja Lajma. Nalazi ga mrtvog, dok ga nose tri muškarca od kojih dva uspevaju da identifikuju, ali niko ne zna ko je – treći čovek.

The post Filmska lista: Kanski pobednici za sva vremena appeared first on 42 magazin.