Nakon što je krajem maja na Kanskom festivalu svetsku premijeru imao pompezno najavljivani film Kventina Tarantina Bilo jednom u Holivudu, drugi najiščekivaniji film godine – Irac, još jednog velikog reditelja Martina Skorsezea, prikazan je 27. septembra na novinarskoj projekciji, a bioskopski život počeće 1. novembra. Ni ovog puta Skorseze nije iskoračio iz miljea u kome se najbolje snalazi, a to je okruženje podzemlja, s tim što je razlika u tome što sada donosi priču o organizovanom kriminalu kroz istoriju. Gangsterska drama bazirana na knjizi I Heard You Paint Houses Čarlsa Branta svojevrsna je ispovest plaćenog ubice Frenka Širana, koji je navodno likvidirao zloglasnog vođu sindikata Džimija Hofu. Reći da jednu od nosećih uloga igra Robert de Niro i to upravo lik plaćenog ubice opšte je mesto za Skosezeove filmove, ali činjenica da je uloga Džimija Hofe poverena Al Paćinu, te da je ekipa upotpunjena Džoom Pešijem i Harvijem Kajtelom garancija je da makar u tom delu film garantuje spektakl. Interesantno je da je Irac s budžetom od 160 miliona dolara jedan od najskupljih Netfliksovih projekata, a da je sam Skosreze kazao da je jedino ovaj striming kanal bio voljan da finansira projekat.

I upravo ta činjenica možda najbolje opisuje Skorsezeov umetnički put iako je reč o reditelju čiji opus poznaju i oni koje je filmska istorija zaobišla u širokom luku. Baš kao što su priznanja, bar ona najcenjenija u Holivudu, decenijama zaobilazila Skorsezea. Ali ako je tačna definicija velikog Fransoa Trifoa da ne postoje dela već samo autori, onda je Skorseze uz Frensisa Forda Kopolu, Brajana de Palmu i Stivena Spilberga jedan od onih reditelja koji su zaslužni za revoluciju modernog američkog filma.

Pitanje Are you talking to me, koje izgovara Trevis Bikl u kultnom filmu Taksista, daleko nadilazi sineastičku sentencu. Pa da je samo to Skorsezeova zaostavština, dovoljno je za čitavu jednu karijeru

Ono što će trajno odrediti Skoresezeov opus jeste odrastanje u italijanskoj četvrti u Njujorku i likovi gangstera koji defiluju kroz njegovo detinjstvo i sazrevanje, kao i sagledavanje identiteta Italoamerikanaca, ali i jak uticaj Katoličke crkve s prepoznatljivom matricom krivice i iskupljenja, što se najbolje može videti u njegovom kontroverznom ostvarenju Poslednje Hristovo iskušenje iz 1988. godine. Njegova okrenutost crkvi bila je tolika da umalo nije završio kao sveštenik. Da su stvari krenule u tom pravcu, ne znamo šta bi crkva tačno dobila, ali sasvim pouzdano možemo tvrditi da bi kinematografija nemerljivo izgubila. Ali to nisu jedine kontroverze koje će obeležiti Skosezeovu karijeru. Ostaće zabeleženo da je odbio Spilbergovu ponudu da režira još jedan klasik – Šindlerovu listu, uz obrazloženje da je sam Spilberg mnogo bolji izbor upravo zato što je Jevrejin, kao i da je jedini reditelj kome je zabranjen ulazak na Tibet zbog filma Kundun, koji prikazuje život mladog dalaj lame, ali i nasilnu kinesku invaziju. Komunističke vlasti u Pekingu mu to nikada nisu zaboravile ni oprostile.

Nabrajanje desetine filmova koje potpisuje Skorseze moglo bi potrajati, zato ćemo se na ovom mestu koncentrisati na ono što ga je učinilo toliko voljenim u boji bioskopskog mraka i toliko neprijemčivim pre svega u njegovoj domovini. Pokušajte na ovom mestu da se setite koliko ste puta na ivici sukoba izgovorili reči „meni govoriš“, stavljajući do znanja onom preko puta sebe da je to linija peko koje se ne ide i zapitajte se odakle tačno dolaze ove dve jednostavne reči. „Are you talking to me“, izgovorene iz usta Trevisa Bikla (Robert de Niro) u kultnom filmu Taksista, dakle, daleko nadilaze sineastičku sentencu. Pa da je samo to Skorsezeova zaostavština, dovoljno je za čitavu jednu karijeru. A daleko od toga da ćemo ovog reditelja pamtiti samo po tome. De Niro i Skorseze stvorili su u ovom remek-delu jednog od najkompleksnijih antijunaka u istoriji filma. Taksista iza eksplicitnih scena surovog nasilja zapravo pripoveda o tragičnom pokušaju društvene integracije veterana Vijetnamskog rata. Film odjekuje traumom, samoćom i izolacijom, a Biklovi monolozi u kojima priziva kišu da ispere grad jedni su od najupečatljivijih u istoriji filma. Kritika je ovo remek-delo dočekala na nož zatvarajući oči pred njujorškom svakodnevicom, u kojoj je nasilje postalo deo lokalnog kolorita, pa je Taksista, iako nominovan u četiri kategorije za Oskara, ostao kratak u trci za najbolji film. Kao loš vic zvuči podatak da je te godine zlatnu statuu dobio Roki reditelja Džona Avildsena. Nepravda je ispravljena godinu dana kasnije Zlatnom palmom u Kanu, mada je i tada publika kraj filma dočekala podeljena na one koji su frenetično aplaudirali i one koji su salvama zvižduka stavljali do znanja da je ostvarenje nedostojno nagrade na najznačajnijem festivalu. Upravo ove protvrečnosti, kao i neuspeh ambicioznog mjuzikla Njujork, Njujork, Martina će dovesti do zavisnosti zbog koje je napustio Kan i odleteo za Pariz samo da bi kupio kokain. Pogađate, najveću podršku u oporavku odigrao je baš De Niro, a njihov odnos uveliko prevazilazi relacije saradnika i postaje istinsko prijateljstvo.

Skorseze je Oskara dočekao 2006, kada je objektivno za jedan od svojih slabijih filmova Dvostruka igra krunisan u filmskog besmrtnika. Iako i u ovom ostvarenju ostaje sjajan pripovedač koji likove najrazličitijih karaktera spaja u lavirint izdaje i krivice, deluje da je nagrada došla kao iskupljenje za prethodne nepravde, nešto kao preglomazni ruski sat koji se dobija na odlasku u penziju

Ako su, žanrovski posmatrano još dva Skoresezeova klasika, Dobri momci iz 1990. i Kazino snimljen pet godina kasnije, reditelja definitivno promovisala u jednog od kultnih autora koji ne može da podbaci kada se nalazi na terenu krimi-drame, a ovo se posebno odnosi na Dobre momke, gangstersku odiseju o usponu i padu, prijateljstvu i izdaji i nostalgiji zbog protraćenih života, onda je Razjareni bik, adaptirana biografija čuvenog bokserskog šampiona Džejka La Mote, bila Skosezeova doktorska disertacija na žanru sociološke drame i verovatno jedan od naboljih filmova u istoriji kinematografije. Taman kada je kritika, nakon pomenutog neuspeha filma Njujork, Njujork i Skosrsezeove privatne i kreativne drame, horski zaurlala da taj Italijan ume samo da se snalazi u okruženju Male Italije i mafijaškog probisveta, usledila je priča koja je imala vrlo malo veze sa sportom i mnogo više sa organskom strukturom njegovih ranijih likova, a to je nemogućnost samostvarenja u odnosu sa prijateljima, ženama i, ako hoćete, čitavim društvom. De Niro je za impresivnu prezentaciju La Mote nagrađen Oskarom upravo zbog maestralnog kontrasta između uspeha na sportskom planu i potpunog životnog kraha. Iste sudbine, međutim, nije bio i Skorseze. Kao i nekoliko godina ranije glavni šnjur odneo je film Obični ljudi, rediteljski prvenac Roberta Redforda, ostvarenje koga da se teško više iko i seća.

Sveti gral Holivuda, Oskar, zaobišao ga je i 2002. godine kada su Skorsezeove Bande Njujorka ostale u senci bledunjavog mjuzikla Čikago, kao i dve godine kasnije, kada je istinita priča o Hauardu Hjuzu, ekscentričnom industrijalcu, filmskom producentu i donžuanu, ekranizovana u filmu Avijatičar, za promenu ovog puta, zasluženo izgubio trku od remek-dela Klinta Istvuda Devojka od milion dolara.

Njegova okrenutost crkvi bila je tolika da umalo nije završio kao sveštenik. Da su stvari krenule u tom pravcu, ne znamo šta bi crkva tačno dobila, ali sasvim pouzdano možemo tvrditi da bi kinematografija nemerljivo izgubila

Konačno, Skorseze je svoj momenat dočekao 2006, kada je objektivno za jedan od svojih slabijih filmova Dvostruka igra krunisan u filmskog besmrtnika. Iako i u ovom ostvarenju ostaje sjajan pripovedač koji likove najrazličitijih karaktera spaja u lavirint izdaje i krivice, deluje da je nagrada došla kao iskupljenje za prethodne nepravde, nešto kao preglomazni ruski sat koji se dobija na odlasku u penziju. Ali uzimajući u obzir i činjenicu da je odluka da baš Dvostruka igra dobije Oskara mnogo više odraz kompromisa nego stvarnog kvaliteta, ona ispravlja bar jednu istinsku anomaliju kojima istorija Američke filmske akademije i te kako obiluje.

Kako god posmatrali stvari, dve su konstante Skorsezeove karijere. Jedna je svakako Robert de Niro, koji će u Ircu deveti put sarađivati sa omiljenim autorom. Sa ove vremenske distance izgleda da su u kreativnom smislu rasli zajedno sve do ikoničkog statusa. Druga, ali ništa manje važna stavka Skorsezeovog opusa jeste da nikada nije zagazio u umetničku pretencioznost i opsenu. Njegov jedini naum kroz sve ove decenije stvaralaštva bio je da ispriča zanimljivu priču.

A priče se uvek dešavaju onima koji umeju da ih ispričaju.

Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara

The post Čekajući Irca: Dobri duh loših momaka – Martin Skorseze appeared first on 42 magazin.

Kada u priči koja je nastala gotovo pre skoro dva veka prepoznate paralelu sa današnjim karakterima i društvenim dešavanjima, onda sigurno možete reći da je reč o svevremenoj pozorišnoj predstavi. Korešpodencija koja se izvodi u Zvezdara teatru 16. maja doživeće 50. izvođenje, a urađena je prema tekstu Borislava Pekića,u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza i u režiji Gorčina Stojanovića. Glumica Jelena Stupljanin u ovoj predstavi glumi cirkusku igračicu Julijanu Tolnaj, koja sa puno simbolike donosi jedno novo vreme i životne promene. Cirkuska atmosfera u bukvalnom i prenesenom značenju puna je simbolike koja se preliva do današnjih dana.
Osim ove uloge, Jelenu do kraja pozorišne sezone možete gledati i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212, Magično popodne na Sceni Petar Kralj i Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na velikom platnu glumi u Šavovima Miroslava Terzića, filmu koji se bavi intrigantnom pričom o krađi beba iz srpskih porodilišta, nedavno je završila snimanje britanske naučnofantastične serije The Outpost i već se sprema za novi filmski projekat sa mladim režiserom iz Litvanije. Velika Jelenina profesionalnost i odgovornost prema obavezama možda se najbolje vide iz činjenice da se lično javila da opravda prekoračeni rok predviđen za intervju. Iskreno, ostala sam bez teksta, uz preispitivanje koliko mi se javnih ličnosti javilo sa izvinjenjem što kasne. Pretpostavljate, bila je prva.

Uskoro se približava 50. izvođenje predstave Korešpodencija, kakvi su vaši utisci i glavna impresija koju je pružila ova glumačka ekipa?
Izuzetno lepi, na svakoj predstavi iznova i iznova nadahnuti i sa svakom predstavom sve bolji i raznovrsniji. Pre ulaska mog lika na scenu ima pola sata radnje kojom predstava počinje i traje, i na svakom od izvođenja ja sedim iza zavese i slušam kolege kako izgovaraju svoje monologe i svaki put unesu novi život, novu boju likova, novu nijansu rečenice u ovom izuzetno bogatom tekstu Borislava Pekića. Zaista sam počastvovana što sam tu, deo ovakve ekipe i ovakve predstave.

Ova predstava izvođena je 22 godine u Ateljeu 212 sa velikim glumačkim magovima kao što su Bata Stojković, Zoran Radmilović, Mira Banjac, Petar Kralj… Lik koji vi glumite, Julišku Tolnaj, nekada je glumila Ružica Sokić. Koliko ta činjenica stvara dodatnu odgovornost? S druge strane, ovo izvođenje je sasvim drugačije od pomenutog.
Osećala sam veliku odgovornost dok smo spremali predstavu, dok su trajale probe. Međutim, jako brzo u procesu Gorčin Stojanović , reditelj, i meni, a i ostalim članovima podele, pomogao je da uvidimo da zaista radimo potpuno drugačiju predstavu, gledajući na sve to iz današnjeg vremena, a i u odnosu na to ko smo mi, u konkretnom slučaju, da ja niti mogu, niti mi je dato da se poredim sa velikom Ružom Sokić. Niti je to cilj naše predstave. Sa ovom ekipom i gledanjem na kontekst vremena u kome sada živimo, a koji se i suštinski i sistemski, pa i dnevnopolitički promenio od vremena prve postave Korešpodencije, mi smo uspeli da napravimo naše korešpodente, ja sam uspela da stvorim moju Julišku, koja je željna života, željna slobode, pa u toj slobodi željna materijalne sigurnosti, revolucionarka i zavodnica, a opet dovoljno naivna da na kraju u ovoj svevremenoj komediji završi kao tragičan lik.

Iako je radnja predstave smeštena u period sredine 19. veka, ima mnogo podudarnosti sa današnjim vremenom. Porodica i refleksije političkih i društvenih zbivanja na nju i danas su u fokusu.
Već je viđeno da se istorija ponavlja, i samo je potrebno poznavati istu tu istoriju i shvatiti kako funkcioniše svet. I danas, i pre dva veka. Pekić je to više nego znao, on je to živeo i samim tim stvarao istoriju. I baš zbog toga pisao je o porodici, jer društva se naizgled menjaju, ali unutar porodice se vide sva dobra i sva zla društva u kome trenutno živimo. A porodica iz Korešpodencije naišla je na cirkus. U prenosnom i bukvalnom smislu, jer se mladi gazda Simeon Njegovan zaljubljuje u cirkusku konjokrotiteljku i igračicu Julijanu Tolnaj. I zbog toga je ceo opstanak velike firme familije Njegovan doveden u pitanje. Mladi Simeon hoće da ostavi porodicu, dakle firmu, i ode da živi cirkuskim životom. U toj naizgled jednostavnoj priči i fenomenalnoj dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza ovog Pekićevog dela ima toliko simbolike koja je apsolutno plodonosna za igranje u svakom vremenu.

U današnje vreme postalo je popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom

Kako vam odnosi u našem društvu, ali i u pozorištu, izgledaju posle povratka iz Amerike, gde ste proveli više od jedne decenije?
Mirnije gledam na sve – na život, na posao, uopšte na društvo. Pretpostavljam da to ima veze i sa ličnim sazrevanjem, ali i sa činjenicom da sam prošla kroz kapitalizam američkog društva i uvidela šta to suštinski znači, obrazovala se iskustvom i uvidela da jedino što mogu da promenim jeste da promenim sebe. Trudim se da tako živim i, zasada mi jedino to prija.

View this post on Instagram

'Korešpodencija' u @zvezdarateatar 3. 16. i 21. 2. Pančevo 10. 2. Vidimo se!! ❤

A post shared by Jelena Stupljanin (@jelenastupljanin) on Feb 3, 2019 at 7:16am PST

U Americi ste igrali u više od 30 predstava, upoznali velika imena kao što su Robert de Niro, Džesika Lang, Lajza Mineli… Osvojili ste nagradu za najbolju glumicu na Alexandria Film Festivalu u Egiptu za ulogu Azre iz filma Cirkus Columbia i u konkurenciji sa Sofi Marso. Kada se nađete u društvu i na sceni sa tako važnim svetskim glumcima, da li osetite veću tremu, koje vam misli prođu kroz glavu?
Uvek imam tremu, oduvek sam je imala i imam je i dan-danas bez obzira na to koliko ljudi u publici me gleda i sa kim delim scenu i glumački prostor. Za mene su svi glumci velikani. A ko god je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljevima. To je nešto što ni ne želim, zapravo ni ne mogu baš da menjam. Tako da mi trema nikad nije bila ni manja ni veća, ona je tu jer svoj posao tako doživljavam, a ko je preda mnom ili uz mene na sceni, uvek mi je podjednako važno i samim tim uzbudljivo i inspirativno.

Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i moj novi hobi – slikanje

Jednom ste rekli da se u stvari najviše treba plašiti sopstvene sujete. Koliko je teško prepoznati je i suočiti se sa njom?
Verovatno sam to rekla, iz sujete (smeh). U današnje vreme je postalo popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom. U kojoj meri, to verovatno zavisi i od mudrosti godina u kojima jesmo ili nismo, od iskustva i od ljudi koji nas okružuju. Tako da se treba suočavati sa sobom s vremena na vreme, ali i upoznati sebe i ne plašiti se, jer su zapravo strahovi ti koji nas najviše nagone da iskočimo iz svoje ravnoteže koju svako od nas, verujem, mukotrpno gradi.

Film Šavovi izazvao je veliku pažnju međunarodne filmske javnosti i osvojio nagradu na Berlinalu. Koja je vaša uloga?
Šavovi su izuzetno važan film koji govori o krađi beba iz porodilišta koja se dešavala kod nas. Osim toga što je kao film jako dobar i kvalitetan, Šavovi su uspeli da prebace rampu i u aktivističkom smislu i da skrenu pažnju na tu važnu temu o kojoj se dugo nije pričalo. U tom smislu, ponosna sam što sam deo ove priče, zahvalna Miši Terziću što me je pozvao da radim i nadam se dugom životu ovog filma, koji će sigurno tek dobiti na svom punom potencijalu i važnosti koju sa sobom nosi.

U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja

 Glumci su uvek bili pokretači nove energije i hrabri likovi koji se nisu plašili da i u realnom životu traže odgovore na neka teška pitanja, u svetu i kod nas. Kako vi vidite odnos politike i vaših kolega, kao i neprijatnu činjenicu da ih upravo ta politika deli na „naše“ i „njihove“?
To je normalno, i za svaku zemlju treba da bude i jeste normalno gledanje na život oko sebe. U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja koje kod nas vlada. Što se opredeljenja za samu politiku tiče, kod nas se nakon skidanja jednog sistema, i pokušaja uspostavljanja drugog, koji je tragično prošao atentatom, nije uspostavio neki drugi sistem i to je problem koji mi i dalje imamo, a znamo da sve druge države, koje nisu zemlje trećeg sveta, funkcionišu po principu nekog sistema. Kod nas još uvek nije definisano šta smo i zbog toga je naša zemlja na teškim mukama, gde se svaki dan prodaje u budzašto, i zbog toga snosimo posledice i realnih, ljudskih žrtava, preko radnika koji prečesto ginu na gradilištima u svrhe izgradnje nečega što je, u socijalnom i društvenom smislu, sve samo ne definisano šta je i kome služi. Podržavam svoje kolege koji se svakodnevno bore da se važne stvari definišu i verujem da će se tom borbom i stvoriti uslovi za nove izbore.

Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku

Iako su postojale prognoze da će digitalni mediji ovladati publikom, to se nije, bar do sada, desilo. Gde je budućnost pozorišta?
Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku. Moja bratanica od pet godina, kada predstavlja ukućanima nešto što je videla na televiziji, radi to tako što se kostimira i u centru dnevne sobe izvodi svoju predstavu. Pozorište je potrebno ljudima u svakoj formi, bilo gde i kad god, u svakoj formi, a to uostalom vidim i po veoma mladoj publici koja dolazi na sve predstave u kojima igram. I Čehov je u prošlom veku govorio o novim formama, a svaka generacija nastavlja da govori o svojim, a opet, Čehov je i dan-danas aktuelan. Sa jedne strane, igram u predstavi Zašto je poludeo Gospodin R Bobe Jelčića, koji pripada generaciji malo starijoj od moje, a uspešno je uneo novu formu gledanja na pozorište. Opet, sa druge strane, nedavno sam uživala u predstavi Natan Mudri mlade rediteljke Jovane Tomić, koja već ima izgrađen uzbudljiv stil jedne nove forme pozorišta.

Kakvi su vaši dalji umetnički planovi?
Upravo sam završila snimanje britanske serije The Outpost, gde mi je pružena prilika da igram u fantasy seriji sa izmišljenim bićima, gde sam igrala biće koje nije ljudsko i za koje sam imala posebne probe i šminke i kostima. Na kraju uopšte nisam ličila na sebe, što me je veoma zabavilo, jer retko imam priliku da igram takve uloge. Trenutno snimam seriju Državni službenik, u kome igram epizodnu ulogu. Nakon toga, radiću film sa mladim rediteljem iz Litvanije koji dolazi da snima kod nas.

Šta trenutno radite i da li razmišljate o nekim novim profesionalnim izazovima van zemlje?
Osim u Korešpodenciji u Zvezdara teatru, igram i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212 i Magično popodne na Sceni Petar Kralj, a igram i u gorepomenutoj Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i novi hobi – slikanje.

Kako vi doživljavate mlade generacije glumaca i kakva je njihova perspektiva?
Izuzetno cenim sve mlade kolege, kojih ima jako mnogo, koji su izuzetno talentovani, lepi, harizmatični. Naša zemlja inače može da se pohvali jako darovitim ljudima, posebno glumcima, oduvek je bilo tako, a sada ih ima zaista mnogo. Nažalost, nedostaje prostor u kome oni svi mogu da se iskažu, sve je veći broj škola koje iznedre mlade talente, a tržište je ostalo isto. Ipak, nadam se da će oni svojom energijom uspeti da stvore nove forme izvođenja. Mnogi od njih stupaju u svoje lične produkcije, što pozorišne, što filmske i verujem u njihovu snagu i darovitost.

Hvala, Jelena.

The post Jelena Stupljanin: Ko god da je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljem appeared first on 42 magazin.

Stanley Kubrick

Nijedan od ovih velikana nikada nije dobio Oskara za najbolji film, najprestižniju nagradu koju dodeljuje Američka filmska akademija. Spisak, blago rečeno, ozbiljnih promašaja i zaumnih odluka se tu ne završava. Na ovom mestu sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda, pozlaćene statue teške nešto manje od četiri kilograma za kojom luduju apsolutno svi koji nešto znače u filmskoj industriji?

Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976.  remek-delo Taksista Martina Skorsezea sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki

Već izvesno vreme Oskar bismo mogli posmatrati i kao istorijat svojevrsnih skandala, nekada izazvanih samim događanjima u filmskoj industriji, a nekada zbog toga što je to mesto sa koga najdalje odzvanjaju politički stavovi i finansijski interesi. Ostaće zabeleženo da je Marlon Brando 1973. godine odbio da primi nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu Kum zbog diskriminacije američkih Indijanaca. Tri godine ranije isto je uradio Džordž Skot koji je odbio Oskara za glumu u ostvarenju Paton, izjavljujući da je čitava stvar sa Oskarom ponižavajuća i da uopšte ne želi da se takmiči sa ostalim glumcima. I dok ove godine izvanredni roud movie Zelena knjiga, topla priča o prijateljstvu u odvratnim vremenima segregacije u Americi šezdesetih godina zasluženo puni dvorane, sama ceremonija opet nije mogla da prođe bez ozbiljnih potresa. Naime, Džordž Kluni, Bred Pit, Robert de Niro, reditelji Martin Skorseze i Spajk Li, ali i mnoga druga velika imena Holivuda, podržali su proteste zbog planova organizatora da najbolju fotografiju, montažu i neke druge kategorije budu dodeljene nakon emitovanja reklama, smatrajući to uvredom za umetnike. Odluka da se čitav događaj fiksira na tri sata kako bi se povećala televizijska gledanost dodatno je razjarila filmske poslenike.

Alfred Hitchcock

Sasvim je smisleno postaviti pitanje – kako je moguće da su neki od filmova koji su kasnije bili označavani kao temeljci filmske umetnosti bivali zaobiđeni u dodeli najpoželjnijeg muškarca Holivuda?

Nije neka mudrost zaključiti da već duži niz godina kvalitet nije ni prvo, još manje jedino merilo za dodelu Oskara. Istovremeno, lista filmova koji su zaobilaženi toliko je duga da bi zahtevala opsežniju studiju, pa ćemo se na ovom mestu okrenuti samo onim ostvarenjima koja ni pod kojim uslovima nisu smela biti preskočena.

Quentin Tarantino

Ovaj niz nesumnjivo predvodi Alfred Hičkok koji je za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) ostao bez ijednog Oskara. Oba filma, prvi fascinantni ljubavni triler u kome briljira veliki Džejms Stjuart i drugi koji je poslužio kao uzor mnogim kasnijim kultnim horor-filmovima naći ćete na svakoj iole ozbiljnijoj listi deset najboljih filmova svih vremena. Zanimljivo je da je Hičkok Psiho nameravao da snimi kao crnohumornu parodiju i da je bio užasnut kada je shvatio da su ga ljudi shvatili ozbiljno. Bilo je prekasno da se bilo šta objašnjava, a Psiho je i tako odmetnut od svog autora, nešto poput Frankeštajna, ušao u sve filmske antologije.

Robert Altman

Alfred Hičkok za svoja dva remek-dela Vrtoglavicu (1958) i Psiho (1960) nije dobio nijednog Oskara

Istovetnu sudbinu podelila su još dvojica velikana – Stenli Kjubrik i Kventin Tarantino.  Prvi je izvisio za klasik Paklena pomorandža (1971), zastrašujuću viziju budućnosti u kojoj je nasilje podrazumevajući deo svakodnevice i koju uveliko danas živimo, kao i za film Doktor Čudoljub iz 1964, sigurno najbolje antiratno ostvarenje ikada snimljeno, satiričnu komediju koja u jeku Hladnog rata potpuno obesmišljava sumanutu trku u naoružanju između SAD i tadašnjeg SSSR-a. S druge strane, ako donekle možemo razumeti zašto je Tarntinova krvava bajka Ulični psi iz 1992. ostala bez zlatne statue jer ju je te godine pokupio Klint Istvud za izvanredni vestern Neoprostivo, nikada neće biti jasno zašto nije čak ni nominovan za najbolji film, a još manje će biti jasno kako je čarobno krimi remek-delo Petparačke priče dve godine kasnije izgubilo trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom. Možda odgovor leži u Tarantinovoj subverziji dotad neviđenoj u Holivudu, eksplicitnim scenama nasilja koje prosečni gledalac ne može da svari, prezrenoj stripovskoj estetici ili ignorantskom odnosu samog autora prema Oskaru, tek ova dva filma će reditelja smestiti u panteon besmrtnika čije se svako naredno snimanje čeka s posebnim nestrpljenjem.

Filmovi Jima Jarmuscha koje ne smete propustiti

Stenli Kjubrik za Paklenu pomorandžu (1971) nije dobio statuetu, dok su Petparačke priče Kventina Tarantina 1994. izgubille trku sa solidnim ali neuporedivo slabijim Forest Gampom Roberta Zemekisa

Zanimljiv je slučaj još dva klasika iz, čini se, uklete 1994. godine. Bekstvo iz Šošenka Frenka Darabonta, adaptacija predivne istoimene novele Stivena Kinga, možda i najbolje ostvarenje podžanra takozvanog zatvorskog filma, i Bilo jednom u Americi Serđa Leonea, verovatno najuverljivije ispričana priča o odrastanju u jevrejskoj četvrti u vreme Velike depresije, neizrecivo bolna i istovremeno nežna povest o prijateljstvu, ljubavi i izdaji takođe je ostala u senci Forest Gampa. Ne može se odreći da se reditelj Robert Zemekis u Forestu ozbiljno posprdnuo sa Amerikom kao „zemljom mogućnosti“, u kojoj je uspeh zagarantovan čak i ako ste na granici tuposti. Sve što je potrebno jeste da budete uporni. Reč je o zaista ozbiljnoj kritici konzumerističke kulture, ali taj film ni u jednom momentu ni izbliza ne dobacuje do ostvarenja Darabonta i Leonea. Slična sudbina zadesila je remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, u odmeravanju sa nagrađenom melodramom Kramer protiv Kramera, kao i film Pijanista romana Polanskog koji je 2002. ostao bez Oskara zbog mjuzikla Čikago, kog da se jedva više iko i seća.

Remek-delo Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole iz 1979, uz Lovca na jelene sigurno najboljeg filma o Vijetnamskom ratu, nije dobio Oskara

Ali ako ove propuste možemo nazvati gafovima, šta onda reći za nekoliko kolosalnih promašaja, a najilustrativnija su dva primera. Prvi je Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941, priča o mladom i bogatom idealisti Čarlsu Fosteru Kejnu, koga će skandali preobraziti u ostarelog samosažaljivog pustinjaka, film koji je Američki filmski institut deset godina zaredom proglašavao najboljim filmom svih vremena. Nagradu je te godine pokupio film Kako je bila zelena moja dolina Džona Forda. Ništa manje markantan nije ni primer jednog od sinonima za film uopšte Čarlija Čaplina, koji je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca.

A da su čak i u Holivudu ponekad spremni da priznaju grešku, ma koliko to besmisleno i odocnelo izgledalo. pokazuje slučaj jednog od kultnih reditelja Martina Skorsezea. Zaista kao loš vic zvuči da je te 1976. njegovo remek-delo Taksista sa maestralnim Robertom de Nirom u ulozi pomahnitalog vijetnamskog veterana ostalo u senci filma Roki, koji će se pretvoriti u simpatični i komercijalno izuzetno uspešni serijal. Ali svako poređenje ova dva filma je najblaže rečeno degutantno. Gotovo istovetna sudbina zadesila ga je četiri godine kasnije kada je memoarsku adaptaciju boksera Džejka Lamote pretočio u vanserijsko ostvarenje Razjareni bik. Samo bog zna šta je na umu bilo članovima Američke filmske akademije kada su se odlučili da Oskara dodele bledunjavom debitantskom ostvarenju Roberta Redforda Obični ljudi. Nepravda je ispravljena kada je 2007. dobio najprestižniju nagradu za film Dvostruka igra, sagu o irskoj mafiji u Bostonu sa maestralnim Džekom Nikolsonom i ništa lošijim Leonardom Dikaprijom. Ali, budimo pošteni, Skoseze je snimio pregršt boljih filmova. Bila je to tek kompenzacija za nepravde.

Građanin Kejn Orsona Velsa iz 1941. nije dobio nagradu Američke filmske akademije, a Čaplin je dobio Oskara za najbolju muziku u Svetlima pozornice, ali nikada i najvažnije nagrade za najbolji film i glumca

Čak i ako uvažimo argument da su nagrade najčešće odraz kompromisa i da neko na kraju krajeva uvek mora biti nezadovoljan, da bitnu ulogu igra i toliko poželjna politička korektnost i nadasve komercijalni potencijal, nepobitna je činjenica da umetnička vizija, inovativnost i uticaj na neke buduće generacije reditelja poodavno nisu na ceni. Isuviše često se, naročito u poslednjih četrdesetak godina, dešava da najprestižniju nagradu dobijaju blokbasteri sjajne produkcije i nikakvog umetničkog značaja.

Ali kada se na kraju dana saviju crveni tepisi za izveštačeno poziranje i pogase sva ta silna svetla, u bioskopskoj tami gledaoca ne možete prevariti. Nije mu čak potrebno ni bogzna kakvo filmsko znanje. Ono što valja izvući će iz njega najdublje emocije – tugu, radost, suze ili strah… Nekada će biti dovoljno i samo dva sata dobre zabave.

Zato, valjda, i znamo napamet sve Tarantinove filmove. I nijedan Roberta Zemekisa. Uprkos njegovom Oskaru.

Filmovi koje ćemo gledati u 2019.

The post Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara appeared first on 42 magazin.

Jedino što glumac duguje publici jeste da ne bude dosadan, govorio je Marlon Brando, čiju su glumačku karijeru i život obeležili usponi i depresija, glumačke bravure koje ga stavljaju na listu najvećih glumaca svih vremena, ali i lične tragedije. Čitav njegov život deluje kao film u kojem je konstanta duboko poniranje u najdublje i najtamnije kutke psihe, ponekad čudne i mračne.

Rođen je 3. aprila 1924. godine u Omahi, u državi Nebraska. Odrastao je u Ilinoisu, a pošto je zbog „nestašluka“ izbačen iz nekoliko škola i proteran sa vojne akademije, otac pristaje da finansira njegovo obrazovanje. Sa 19 godina seli se u Njujork i uči glumu kod Stelle Adler u Lee Strasberg’s Actors’ Studio, a toj ženi pripisuju se zasluge da je inspirisala Brandovu karijeru otvarajući mu svet literature, muzike i pozorišta.

Bio je poznat po svom posebnom pristupu radu i životu. Jednom je glumici Pat Quinn pokonio ogrlicu od „čistog ljudskog skalpa“

Pošto je u čuvenom glumačkom studiju savladao tzv. metodsku tehniku glume, koja naglašava unutrašnju motivaciju likova na akciju, debitovao je na Broadwayju u komadu I Remember Mama  (1944). Nakon uloge u Truckline Caf (1946) njujorški pozorišni kritičari proglasili su ga najperspektivnijim glumcem Broadwaya, a 1947. odigrao je svoju najveću pozorišnu rolu – Stanleyja Kowalskog, brutalnog tipa koji siluje svoju snahu, krhku Blanche du Bois u Tramvaju zvanom želja (Streetcar Named Desire) Tennesseeja Williamsa, u režiji Elia Kazana. Ta uloga privukla je holivudske lovce na talente, Brando je kao magnet privukao pažnju sveta, a i danas, 13 godina nakon što je umro, sve vezano za Branda vredno je pažnje.

Marlon je imao običaj da se vozi metroom sa komadima hleba u ušima

U Holivudu Brando debituje kao paraplegični veteran iz Drugog svetskog rata u filmu The Men (1950)  Freda Zinnemanna. Za tu ulogu spremao se tako što je ceo mesec proveo ležeći u krevetu u bolnici za veterane. Samo godinu dana kasnije opet je bio Kowalski u filmskoj verziji Tramvaja reditelja Elia Kazana, uz Vivien Leigh, Kim Hunter i Karla Maldena, koji je doživeo ovacije publike i kritike i osvojio četiri Oskara.
Sledeći Brandov film Viva Zapata! (1952), opet u režiji Kazana a po scenariju Johna Steinbecka, prati uspon Emilijana Zapate od seljaka do revolucionara, potom je usledio Julius Cezar, a zatim i The Wild One (1954), u kojem je igrao vođu motociklističke bande i u kožnoj jakni na motoru Triumph stekao status mačo tipa.
Već za narednu ulogu borca protiv sistema u Na dokovima Njujorka (On the Waterfront) dobio je Oskara.
Do kraja pedesetih Brando je igrao Napoleona Bonapartu u filmu Désirée (1954), Skyja Mastersona u Guys and Dolls (1955), u kojem je pevao i plesao, te nacističkog vojnika u The Young Lions (1958), a njegovo ime našlo se u prvih 10 filmova box-office liste Holivuda pedesetih godina.

Pošto je previše voleo da jede, jedna od njegovih supruga vezala je frižider lancem

No, tokom šezdesetih njegova karijera imala je više padova no uspona, pogotovo nakon fijaska rimejka Pobune ne brodu Baunti (Mutiny on the Bounty) Lewisa Milestonea i Carola Reeda iz 1962, koji nije uspeo da povrati čak ni polovinu svog ogromnog budžeta. Brando je tumačio Fletchera Christiana, a tokom snimanja tog filma njegova arogancija dostiže vrhunac. Osim što je na setu imao česte izliva besa, kolege su izluđivali njegovi pokušaji da prepravlja replike u scenariju. I van snimanja imao je mnogobrojne ispade, previše je jeo i distancirao se od glumaca i ekipe. Njegov ugovor uključivao je stavku: 5.000 dolara za svaki dan nakon probijanja roka.
Tada su ga toliko očarali predeli Tahitija da je odlučio da kupi ostrvce na koje se potom i preselio.

Zbog problema sa gojaznošću, tokom snimanja Pobune na brodu Baunti pocepao je 52 para pantalona

Brandova karijera ponovo je rođena 1972. legendarnom ulogom vođe mafije don Vita Corleonea u filmu Kum (The Godfather) Francisa Forda Coppole, za koju je dobio Oskara za najboljeg glumca. Međutim, odbio je Oskara u znak protesta zbog načina na koji Indijance tretiraju u Holivudu. Na ceremoniju šalje Indijanku u nošnji Apači plemena Sacheen Littlefeather da u njegovo ime odbije nagradu.

Godine 1995. tokom intervjua u emisiji Larri King Live Marlon je poljubio gospodina Kinga u usta

Brando je već naredne godine sa Mariom Schneider igrao u kontroverznom Poslednjem tangu u Parizu (Last Tango in Paris) Bernarda Bertoluccija, koji ima oznaku X i o kojem se i danas polemiše zbog scene silovanja. Naime, kako je Bertolucci priznao 2013, glumica nije znala šta će se dogoditi, Marlon je u dogovoru sa njim „glumio“ scenu silovanja, a Marijine suze bile su stvarne.
Tom prilikom Marlon (48) rekao je Mariji (19) samo: „Ne brini, to je samo film.“
Činjenica jeste da je ta scena glumicu dovela do emotivnog kraha i da je i sam Bertolucci priznao da je mladoj ženi uništio život, ali tek pošto je ona umrla.

Dok je pripremao autobiografiju, Marlon je pozvao Ursulu Andress da je pita da li je ikada imao seks sa njom

Brando je od tada dobijao ogromne honorare za epizode u filmovima – u Supermanu (1978) bio je Jor-El, a u Apokalipsi danas (Apocalypse Now, 1979) Francisa Forda Coppole odigrao je pukovnika Waltera E. Kurtza.

Nominovan je za Oskara za najbolju sporednu ulogu u A Dry White Season 1989, pojavio se u komediji The Freshman, igrao u filmu Don Huan DeMarco sa Johnnyjem Deppom 1995, a potom u loše primljenom The Island of Dr. Moreau 1996.
Godine 2001. Brando je glumio vremešnog kradljivca dragog kamenja u The Score sa Robertom de Nirom i Edwardom Nortonom. Režirao je (neuspešno) i nekoliko filmova, a prvi je bio vestern One-Eyed Jacks.

Tokom jedne posete zoološkom vrtu Brando se takmičio u pljuvanju s pavijanom. I pobedio je

Ipak, iako je na snimanjima ubacivao dijaloge kad mu padne na pamet, ulazio na scenu i izlazio sa nje kad on misli da treba, sam osmišljavao svoje likove, Brando je svaki put svoje mlađe kolege impresionirao svojom energijom i samim prisustvom.
Koliko su ga kolege cenile, govori izjava Jacka Nicholsona kada je objavljena vest o Brandovoj smrti: „Tek kada je Marlon Brando umro, mi ostali popeli smo se jedno mesto naviše.“

Osim što je odbio da prihvati Oskara za Kuma u znak protesta zbog tretmana Indijanaca u filmskoj industriji, Oskara kog je osvojio za film Na dokovima Njujorka koristio je kao stoper za vrata

I njegov privatni život bio je ispunjen ekscentričnim ispadima besa, preterivanjima i tragedijama. Previše je voleo hranu i mnogo je voleo žene.  Njegova najbolja glumačka ostvarenja jesu upravo ona koja su od njega zahtevala da pokaže bes i patnju, a koje je vukao iz detinjstva lišenog roditeljske brige.

Magazin Time piše: „Brando je imao krutog, hladnog oca ženskaroša i neostvarenu majku alkoholičarku, koju je obožavao – a osim obe prirode, nasledio je i njihovu nesposobnost da rešavaju konflikte.“ Za svoju majku Brando je jednom izjavio: „Bila je prelepa. Šteta što je najveći deo života provela na podu.“
U autobiografiji piše: „Da je moj otac danas živ, ne znam šta bih učinio. Nakon što je umro, pomislio sam: ’Bože, samo mi ga dajte živog osam sekundi jer želim da mu slomim vilicu’.“ A zabeležen je i ovaj Marlonov komentar: „Kada su od mene tražili da odglumim bes, samo bih ‘odglumio’ oca dok me tuče, i bilo bi savršeno.“

Pre nego što je počeo da se bavi glumom, Brando je radio četiri dana kao liftboj u robnoj kući. Dao je otkaz zato što je bio suviše stidljiv da objavi kada lift stigne na odeljenje za donji veš

Iako je Brando izbegavao da detaljno govori o svojim brakovima, čak i u autobiografiji, poznato je da se ženio tri puta. Otvoreno je koketirao sa homoseksualizmom, a biografi mu pripisuju avanture sa Merilyn Monroe, Marlen Ditrih, Grace Kelly, Jacqueline Kennedy.

Zvanično, Brando je imao jedanaestoro dece, od kojih petoro sa trima bivšim ženama, troje su sa svojom kućnom pomoćnicom iz Gvatemale, a ostalo troje dobio je iz afera. Jedan od Brandovih sinova, Christian Brando, osuđen je 1991. na 10 godina zatvora zbog ubistva Daga Drolleta, momka svoje sestre. Jedan od Brandovih komentara prilikom svedočenja na suđenju bio je: „Pokušao sam da budem dobar otac. Uradio sam sve što sam mogao.“ Kasnije je govorio da su advokatski troškovi ubrzali njegov bankrot.
Brandova ćerka Cheyenne veći deo života provela je u centrima za odvikavanje od droga i u mentalnim bolnicama, živela je na Tahitiju sa svojom majkom Taritom, a magazin People objavio je 1990. ovu Cheyenninu izjavu: „Prezirem svog oca jer me ignoriše iako sam njegovo dete.”
Nakon smrti momka, Cheyenne je postala još depresivnija, sud joj je oduzeo starateljstvo nad sinom, a uoči Uskrsa 1995. napustila je psihijatrijsku bolnicu i obesila se u kući svoje majke.

Mlađani Brando vozio je motocikl po hodnicima škole, zaključavao je profesore u kancelarije, palio vatru, lomio školski inventar, zbog čega je izbačen iz nekoliko škola, uključujući i vojnu akademiju

Nekadašnji holivudski mačo lepotan sredinom devedesetih težio je preko 140 kilograma. Iako je u drugoj polovini života imao manje značajne glumačke poslove, sve Brandove role dokaz su njegove sposobnosti da istraži i iskaže delikatne aspekte ljudske psihe.

Pokušavao je da smrša tako što je visio naopačke, ali jedino je uspevao da izgubi dah zbog sopstvenog sala

Bio je jedna od najplaćenijih filmskih zvezda u Holivudu, a 1999. magazin Time svrstao ga je među 100 najznačajnijih ljudi 20. veka. Ipak, poslednjih godina živeo je od penzije iz udruženja glumaca. Preminuo je u 80. godini od fibroze pluća 1. jula 2004. u bolnici u Los Anđelesu. Debeo, dužan i slavan.

The post Marlon Brando: Životna pravila holivudskog ekscentrika appeared first on 42 magazin.