Bila je feministkinja, veoma osetljiva na opresiju, te su u centru njenih filmova gotovo uvek žene – kao kontrateža tadašnjoj sceni u kojoj su one uvek dobijale sporedne uloge. U intervjuu iz 1975. godine, koji je objavljen u magazinu French, rekla je da, iako nema koleginicu rediteljku s kojom bi mogla da diskutuje ili sarađuje, kolege je poprilično podržavaju, mada, u isto vreme, svojim filmovima retko dele ženski pogled na svet.

Vardina filmografija proteže se od debi ostvarenja La Pinte Courte (1955), pa sve do dokumentarca nominovanog za Oskara – Faces Places (2017)

U međuvremenu (a to međuvreme broji čak 62 godine) ova talentovana i vredna žena stvorila je preko dvadeset dugometražnih filmova i čak dvadeset i dva kratkometražna filma, a pored svega toga radila je i televizijsku produkciju.

Smislila je termin za filmove koje pravi – cinécriture, kako bi bolje ilustrovala svoje jedinstvene tehnike pripovedanja. Za razliku od mnogih kolega reditelja, Varda u početku nije uopšte bila zagrejana za film kao medij. Umesto toga, maštala je, insiprišući se literaturom, muzikom, umetnošću, fotografijama, a pre svega stvarnim životom. O glavnim protagonistima u svojim filmovima rekla je: „Volim da snimam ljude onakvim kakvi istinski jesu. Želim da pričam priče o ljudima koje dosada nismo poznavali.“ Često je angažovala naturščike, kako bi njihove reakcije dale dozu hiperrealzima scenama.

Alasdair McLellan fotografisao je Agnes za naslovnu stranu The Gentlewoman magazina

Tendencija ka otkrivanju, provokaciji i pokušajima da razume društvo i čovečanstvo jasno se vidi kroz njeno stvaralaštvo, ipak rediteljka se opredelila da ne komunicira jednim konkretnim žanrom ili stilom u pripovedanju. Njeni filmovi su sasvim različiti – pozivaju na samoispitivanje, neki su duboko lični, dok su tu i oni inspirisani istorijskim referencama, empatični i nestašni.

Upravo svojim bogatim i raznolikim ostvarenjima uticala je na mnoge savremene žene – spisateljice, rediteljke ili glumice. Greta Gerwig, Miranda July i Lena Dunham, između ostalih, navode Vardu kao inspiraciju za sve što su stvorile.

View this post on Instagram

She was the filmmaker of my life. Kung Fu Master was the movie that propelled me to make Me and You and Everyone We Know and her life was the one that most inspired me — married to another director, having children but always her weird self and always making things that were actual, spirit-filled art, not movies in the boring sense. This isn’t very well written and I am tearful. It was incredibly sweet and meaningful to me that our lives overlapped at the end. That I got to sit in her home in Paris and eat the food she made, that my child jumped on her grandchildren’s trampoline here in LA, that she wrote funny things on my videos, calling me a kook, as if she weren’t one. The whole time I was making this new movie I thought “I can’t wait to show it to Agnes.” It’s a small, selfish thought, but these are the things that help one through the long process. Just to not feel alone. I am indebted to you and forever grateful. Ok, goodbye. You did so good. Thank you. * * photo by @dianawpicasso who was with us that day.

A post shared by Miranda July (@mirandajuly) on Mar 29, 2019 at 9:03am PDT

Iako vas pozivamo da napravite filmski maraton i odgledate SVE njene filmove, izdvojili smo pet (i jedan bonus) nama omiljenih naslova kroz koje je francuska kinematografija, konačno, otkrila ženu u sebi. U čast Agnès Vardi, želimo da bezrezervno uronite u njeno filmsko stvaralaštvo.

Cléo From 5 to 7 (1962)

Ovo je Vardin drugi, a možda i najpoznatiji film. Govori o Cléo, francuskoj pop zvezdi, koja zbunjeno luta ulicama Pariza čekajući rezultate biopsije. Ona isprobava šešire, menja ljubavnike i živi jedan egocentrični lifestyle, folirajući se da se ništa ne događa. Ovim filmom Varda elokventno hvata Pariz šezdesetih godina pričom o egzistencijalnog krizi kroz koju prolazi jedna slavna ličnost.

U filmu se pojavljuju Jean-Luc Godard i Anna Karina, a muzičku podlogu radio je veliki Michel Legrand (koji je takođe umro početkom ove godine).

Le Bonheur (1965)

Mada je oženjen dobronamernom i lepom Terezon (Claire Drouot), Francois  (Jean-Claude Drouot) upušta se u aferu sa zgodnom poštarkom. Ovo je ujedno jedan od najlepših, ali i najprovokativnijih Vardinih filmova. Kadrovi poljubljeni suncem, puni prelepih zelenih pejzaža i s kostimima živahnog kolorita zapravo proučavaju ideje o vernosti i sreći u modernom, sebičnom svetu.

Vagabond (1984)

Počevši od smrti protagoniste, film Vagabond je mučna, konfrontirajuća priča u kojoj glumi Sandrine Bonnaire – jedna od najharizmatičnijih glumica francuskog filma. U Vagabondu ona je a beskućnica Mona, muškobanjasta, buntovna i neuhvatljiva. Varda je u svojim filmovima često koristila naturščike kako bi oni izgledali što realističnije, a u ovom ostvarenju to se posebno primećuje. Njenim umećem pripovedanja i upravo uz reakcije naturščika, stvorila je mračnu i turobnu atmosferu iz koje je teško pobeći.

Ovim filmom Varda je osvojila Zlatnog lava na Filmskom festivala u Veneciji 1985. godine, dok je Bonnaire dobila nagradu za najbolju glumicu.

Kung Fu Master! i  Jane B. Par Agnès V. (1988)

Ovo je jedan tako francuski film! Sredovečna domaćica Mary Jane (Jane Birkin) zaljubljuje se u Juliena, druga njene ćerke tinejdžerke. Prave ćerke Jane Birkin, Charlotte Gainsbourg i Lou Doillon u ovom filmu glume njene fiktivne ćerke.

Šokantna premisa na kojoj se zasniva priča, ljubav između žene i tinejdžera, krije i neke neočekivano dirljive trenutke, uključujući metakomentar na starenje Jane Birkin – ultimativne It devojke šezdesetih.

Ovaj senzibilitet Varda prenosi u dokumentarac Jane B. Par Agnès V., gde Birkin, kroz različite fantastične uloge, zapravo komentariše realan strah od starenja.

Skupljačice i ja (2000)

Dokumentarni film Skupljačice i ja inspirisan je uljem na platnu nazvanom Skupljačice (The Gleaners) slikara Jean-Françoisa Milleta.

Slika je nastala 1857. godine i na njoj vidimo radnice sa sela kako skupljaju žito na polju. Filmom je Varda poželela da skrene pažnju na savremene radnice, žene čiji se rad najčešće zaboravlja i zanemaruje.

Ovaj dokumentarac je ujedno jedna lična priča, ali i eksplicitna društvena kritika prezentovana kroz kinematografsko oko.

The post Oda Agnès Vardi, moćnom ženskom glasu francuskog novog talasa appeared first on 42 magazin.

Zašto svoju budućnost vidi pre u modnom nego u muzičkom svetu, pričala sam sa Marcellom Zanki, mogu slobodno reći – pionirkom modnog filma na našim prostorima.

Da možeš da biraš, s kojim muzičarem bi volela da sarađuješ?
Jao, ta pitanja su mi najgora jer ima milion muzičara s kojima bih radila.

Hajde da preformulišemo. Sa čijom estetikom se poistovećuješ?
Ja volim post-rok vožnjicu, a to nemam prilike ovde raditi. Dodaj tu i malo elektronike… Radiohead, Sigur Rós. Sa njima bih pravila nešto sigurno.

Kad svi radimo nešto što nam je lično super, takav bude i rezultat

A kakvi su muzičari kod nas?
Ako su poznati ili imaju velike sponzore – onda je zapravo teže raditi jer moram dosta voditi računa o njihovim idejama ili idejama sponzora. Ali, kada su „manja imena“, daju mi slobodu da radim onako kako ja mislim da treba, i to je kul, ali često ne i pretjerano isplativo jer uglavnom nemaju para. Tako da je, obrni-okreni, stalno neko prilagođavanje uvjetima.

Nemaš slobodu?
Lično nisam nailazila na ljude koji su mi dozvoljavali da budem slobodna u radu, da sve bude onako kako sam ja zamislila. Ne kažem da je to situacija i sa drugim rediteljima, samo moje iskustvo. Kada radim muzičke spotove za velika imena, ja imam određenu dozu slobode u smislu režije, tu mi uvijek veruju, ali je uvijek na kraju njihova priča i moraju se ispuniti njihovi zahtjevi što se celokupne atmosfere i izgleda tiče.

Je l’ budeš ti zadovoljna na kraju?
Nisam nikad zadovoljna s takvim radovima, iskreno. Budem zadovoljna režijom, mojim djelom posla, ali priča mi uglavnom ne legne kako treba. No dobro, možda naleti neko s kim ću se poklopiti i u tom smislu.

Zar nije to čudno, ljudi te angažuju upravo zbog stvari koje si prethodno radila, tvoje vizije. Zbog toga što si ti – ti. A onda to pokušavaju da menjaju, preusmeravaju.
Pa znaš šta, kada su velika muzička imena u pitanju, malo je veći ulog. Daju puno novca, imaju dosta sponzora, pritišću ih sa svih strana i očekivanja publike su ogromna. Iako je to sfera zabave, ne biste vjerovali u kom stresu su muzičari. I to non-stop. U tom smislu ja njih razumijem i svakako dam sve od sebe, iako nekada nije baš po mom ukusu. Ja bih mnogo više eksperimentisala i malo pomerala granice, ali svaki posao je posao i uvijek ću ga uraditi najbolje što umem.

https://vimeo.com/165802794

Najnovija stvar koju si radila je video za Frau Casio. Kako je to izgledalo?
Koncept je bio da nađemo plesača koji je ekstremno čudan, te da uđemo u njegovu osobnost, da se podružimo s njim, upoznamo ga. Na kraju bismo snimili koreografiju koju je sam smislio, nekako spontano, bez pritiska ili prevelike pripreme. Da on bude – on. Kostim je radio Marko Ćerketa i smatram da je u velikoj mjeri doprineo ubjedljivosti lika, a koristili smo VHS kameru, pa je krajnji rezultat bio kao da smo ukrali arhivske snimke tog, nekog, čudnovatog plesača.

Shvatila sam da su mi jedina ulaznica na svjetsku scenu – filmski festivali. Tako da planiram da plasiram neke stvari kojima ću dobiti vidljivost kakvu sam imala s filmom Tamara Bombardelli

Ko je plesač?
Zove se Tibor Smit. Našli smo ga preko Facebooka. Ida (Frau Casio) je stavila status – natječaj, da traži lika za spot, a nju prate tisuće ljudi, pa se dosta njih javilo. Negde sam ga u komentarima našla, čak mislim da se nije ni on sam prijavio, već njegova prijateljica.

Bavi se plesom profesionalno ili…
Mislim da nije profesionalni plesač. Valjda je učestvovao u nekoj od onih ja imam talenat emisija kod vas. Fenomenalan je – hoda naopako, šta radi s rukama… to ne umijem opisat, to morate vidjeti. Ali na kraju, to nije ples, već njegov trip koji nam je savršeno legao. Super mi je što je došao na sastanak, to druženje koje smo organizovali kako bismo ga upoznali, zasjeo je za stol i krenuo ispitivat neka pitanja o kojima ja nisam razmišljala. Njega je zanimalo kakve emocije treba da iskazuje pokretima, predlagao je kako njegova uloga treba da bude… stvarno je bio super i sad mi je to jedna od dražih stvari na kojima sam radila.

A Ida ti daje slobodu?
Da, apsolutno i svaka joj čast na tome jer ja nekad imam sulude ideje. Na kraju, svi smo baš zadovoljni kako je video ispao.

Pa valjda to tako ide – kad postoji poverenje, tad postoji i volja za rad.
A znaš li koliko smo samo prepreka imali? Napolju je bio minus, svi smo se smrzavali, a najviše dečko koji je plesao samo u majičici. Ali eto, kad svi radimo nešto što nam je super, takav bude i rezultat.

Nedavno si počela da radiš i modne filmove?
Zapravo me ne zanima moda već taj koncept umjetničke slobode kojom se redatelji izražavaju u modnim filmovima i fotografiji, a opet je u službi brenda. Sviđa mi se balans između umjetničke slobode, eksperimentale i komercijalnog. Imam više prostora da radim ono što se meni dopada. Znaš, kad radim muzički spot, ja dobijem podlogu – pjesmu, kojoj se moram prilagođavati. Kad je modni film u pitanju, ja mogu radit što god hoću, dočarati scenu svakakvim zvukovima, raditi voice-over, pričati priču, igrati se sa svakim segmentom filma, a opet zna se šta je cilj – promoviranje modnog brenda.

I kako se snalaziš u modnom svetu?
Lagano ulazim u svijet mode i zasad mi je super. Radila sam film za dizajnerku Tamaru Bombardelli koji je prošao zaista dobro, bukvalno je obišao planetu tako što se prikazivao na mnogo festivala.

To je prvi modni film u Hrvatskoj, a nominovao ga je za najbolji u toj kategoriji magazin Vogue.
Da, to je prvi modni film, što puno govori o stanju te vrste kinematografije u Hrvatskoj. Bio je ogromni boom u medijima kada je film izašao, svi su bili zainteresirani za njega, ali posle se ništa nije dešavalo. Ta scena se ne razvija. Meni osobno je to dosta čudno jer su modni filmovi takođe i odlična vrsta promocije za dizajnere ili brend, jer kao što sam spomenula – proputuju svijet i dosta ljudi ih pogleda. U žirijima festivala modnog filma su ljudi koji rade za velike magazine, poput tog Vogue takmičenja. Sve je na visokom nivou.

Kad radim muzički spot, ja dobijem podlogu – pjesmu, kojoj se moram prilagođavati. Kad je modni film u pitanju, ja mogu radit što god hoću, dočarati senu svakakvim zvukovima, raditi voice-over, pričati priču, igrati se sa svakim segmentom filma, a opet zna se šta je cilj – promoviranje modnog brenda

Ima li šanse da radiš nešto slično u bliskoj budućnosti?
Radila sam skoro jedan atmosferski video za brend Ruksag, to nije baš modni film, ali je bilo zanimljivo. Osim toga, malo je prilika. Možda treba ja da krenem nagovarat ljude!

Ovde dizajneri nemaju svest o tome da mogu nešto tako uopšte da rade. Ne znam koliko kapiraju da osim umetničke crte imaju i sjajnu promociju sebe ili brenda na svetskom nivou, kako si rekla. Deluje mi da su i dalje fokusirani na foto-kampanje, eventualno kratke najavne video-klipove.
Modni film je jedan viši nivo. Kod nas je modni film radila Maja Uzelac za Anu Ljubinković i rasturile su. Kada sam ja radila film za Tamaru, samo kada smo objavile najavu za modni film, nešto novo, što publika ovdje malo poznaje – ona je rasprodala čitavu kolekciju. Da ne pričam o tome šta se dogodilo kada je film izašao.

Čime ćeš se baviti onda?
Kratkim filmovima. Shvatila sam da su mi jedina ulaznica za svijet – filmski festivali. Tako da planiram da plasiram neke stvari kojima ću dobiti vidljivost kakvu sam imala sa filmom Tamare Bombardelli ili promoviranje kroz svjetski poznate video-kanale i magazine kao što je bilo s mojim filmom Ode to Youth, koji je objavljen na sajtu NOWNESS. Nisam još spremna za dugometražni film, zato želim da se fokusiram na kratke forme kako bih se izgradila i bila sigurna da ću napraviti nešto dobro. To je spor proces, ali uživam da radim na tome.
https://vimeo.com/143279969

Video premijera spota Frau Casio U tvojoj glavi zakazana je za ponedeljak 27. februar u 20h na MTV Adria

The post Marcella Zanki: Volim balans između umjetničke slobode, eksperimentale i komercijalnog appeared first on 42 magazin.